Љубомир Љуба Тадић (31.5.1929. – 28.10.2005.) је српски позоришни, филмски, телевизијски и радио глумац, који је уживао репутацију једног од највећих имена југословеснког глумишта. Рођен је у Урошевцу 31. маја, 1929. године. Пре уписа академије дебитовао је на сцени крагујевачког позоришта Јоаким Вујић, 1944. године. Затим одлази у Београд, где уписује глумачку академију у класи професора Јозе Лауренчића, 1953. Био је члан Београдског драмског позоришта, Народног позоришта у Београду, Југословеснког драмског позоришта и Атељеа 212, а играо је у скоро свим позориштима у бившој Југославији. „Једино у позоришту ‘Бошко Буха’ нисам играо. Нисам могао, овако глават, да плашим децу.“

Године 1956. играо је Владимира у Чекајући Годоа у првој сезони Атељеа 212, што је уједно било и прво играње Годоа у Источној Европи. У Атељеу 212 нашао се и у својо последњој улози, глумећи краља Лира пар месеци пре смрти.

Са својом трећом женом Снежаном Никшић, основао је и водио позориште „Магаза“ 1983. године у Кнез Михаиловој улици, а са глумцем Радетом Шербеџијом покренуо је приватни театар Предузеће за позоришне послове (ППП), 1990. године.

Током своје бриљантне каријере, Љуба Тадић је дао много интервјуа. Издвајамо неке од његових искрени, бескомпромисних и бритких мисли, по којима је био чувен скоро колико и по улогама које одиграо.

О Србима
„Ми смо изгледа народ који није баш свестан онога што му се догађа. Стално нас воде неке силе – буди бог с нама. Знам по себи. Увек поверујем да ће се догодити нешто боље, па почнем да ходам, па да звиждим. А оно прође мало времена и одједанпут приметимо да звиждимо онима са којима смо ишли против оних других. Ми Срби смо једно чудо: чим видимо блато, одмах ускочи и ваљај се“.

О глуми
„За мене глума није само нешто што је извођење, иако знам да се глумац служи туђим речима. Глумац те туђе речи усваја. Што их боље усвоји, што их боље произведе кроз себе, те су речи уверљивије. Шта би било да је Шекспир само написао своје комаде, а да их глумци нису играли? Ми сви говоримо туђе речи, с тим што их један говори на један, а други на други начин. Ја сам своје ликове навлачио на себе. Ја сам своју личност позајмљивао ликовима које сам глумио.Нисам приметио да ме неки млади глумац имитира, а мене није лако ни имитирати. Треба имати оволику главу, очи и глас као што су моји. Сматрам да има нешто и у мојој глави. Изгледа да вода у њој бућка на другачији начин него у осталима. Уосталом, није ми жао што ме нико не имитира, лепо је знати да си уникат“.

О Љуби
„Овом великом човеку на рођењу је суђено да кује лепоту речи, да кује лепоту театра и он је то неуморно радио, маестрално, до последњег даха свога живота. Кад умре краљ, кад умре цар неке империје, тог часа мирно ступа на престо други. А када оде величанство какав је Љуба Тадић, онда остане само мук, мук и празан престо. У позоришној уметности је бивало и биће великих стваралаца, за некога ће се у будућности моћи рећи он је тако добар, он је сјајан, он је скоро као Љуба Тадић. Мислим да ћемо тог ‘скоро таквог’ дуго чекати. Драги Љубо, поносу наш, љубави наша, величино наша, свима онима који су те гледали, који су те чули, дао си драгуљ своје душе и драгуљ свог неизмерног талента. Не одлазиш, остајеш у нама.“(Мира Ступица, у говору на сахрани Љубе Тадића,  у Алеји великана на београдском Новом гробљу)

„Када се догађа нешто значајно, било да је у питању срећа или несрећа, у нашем народу се каже: Задеси нас. А када то прође, обично се питамо шта је то било. Нас је задесио Љубин одлазак. Био је то одлазак горостаса. Љуба је био човек за кога, без бојазни да будем патетичан, могу то да кажем. Био је изнад уобичајене мере, и гласом и стасом, и осећајем за лепоту и правду; уз све то, још иду и огроман глумачки дар, брзина закључивања, непогрешиви избор битнога, а изнад свега запањујуће памћење. У том погледу овај човек био је ходајућа ризница, не само бескрајних филозофских и литерарних текстова, што се могло очекивати од глумца који учи напамет, већ је уз то памћење носио и сијасет личних анегдота. А имао је живот, мало је рећи да му позавидиш. Са ким се није он све сретао, разговарао, кога је познавао, свадио се, мирио, разилазио, кога је волео, а кога није подносио, то преобиље није само његова биографија, то је заоставштина читаве једне епохе.“ (Дејан Мијач, на комеморацији у Старом двору).

Један од оних са којима је пријатељевао, „свадио се и мирио“, позоришни критичар Мухарем Первић, у својој књизи Глумац и његова браћа каже како је Љуба Тадић „причао са страшћу и заносом и са грохотним смехом великог ђавола у финалу сваке, мање или више, распаљене приче. Било је и дубљих и крупнијих очију, моћнијих телеса, па можда и гласова, али уз сву спољњу уочљивост, Тадић је био чувар загонетке, особа са којом је руку под руку ходало изненађење“.

За себе је Љуба рекао:
Ја сам глумац, и ништа друго нисам желео да будем; у том послу сам и стигао до нечега, па ипак не пристајем да ме неко сматра „само глумцем“.

 

 

 

 

1523 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас