Песник и путописац Љубомир Ненадовић рођен је у једној од најугледнијих породица у Србији, у Бранковини код Ваљева, 14. новембра 1826. године. Син је чувеног војводе из Првог српског устанка, првог дипломате Карађорђевог и писца Мемоара, Проте Матеје Ненадовића и унук оборкнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сечи српских кнезова почетком 1804. године.Ненадовић је често поређен са Доситејем. Његово је место, сматрао је Љубомир Недић, „покрај Доситеја, иза њега, одмах после њега“. Ненадовић је настављач Доситејеве традиције по свему што је учинио за српску просвету и културу.Гимназију и прву годину Лицеја завршио је у Београду, потом од 1844. до 1848. студира философију и књижевност на универзитетима у Прагу, Берлину, Хајделбергу, Женеви и Паризу, а у време школских распуста путује по европским земљама. Припада првом нараштају младих Срба, који се школовао у иностранству.Завршивши студије, Ненадовић се враћа у Србију, где ради као професор Лицеја у Београду. У периоду од 1851. до 1857. службује у министарствима просвете и унутрашњих дела. Године 1858. постављен је за секретара Српског посланства у Цариграду.

Од 1859. до 1868. био је начелник Министарства просвете, кад је затражио пензију и повукао се у Бранковину.

Године 1850. покренуо је лист Шумадинка, који с прекидима излази до 1857, јер је често забрањиван. У листу Ненадовић објављује своје прве путописе, који су настали спонтано и без књижевних претензија после путовања у току 1850. и 1851. по Србији, Немачкој, Белгији, Енглеској и Италији. Приликом путовања Италијом, 1851, сусрео се и зближио с Његошем, о чему је оставио драгоцено сведочанство у својим Писмима из Италије. Ненадовић је био опчињен Црном Гором и двапут је у њој боравио: први пут 1853. и други пут, знатно дуже, 1874—1875.

Написао је велики број дидактичких, рефлексивних и родољубивих песама, од тога неколико дужих по угледу на Шилерово „Звоно“. Писао је поучне приче за народ и басне, због чега је често поређен са Доситејем. Превео је две књиге са француског од А. Диме оца и А. Мињеа.

После смрти свога оца, Проте Матеје, објавио је његове Мемоаре, једно од најбољих дела српскс мемоарске прозе, али и драгоцено историјско сведочанство о збивањима у Карађорђевој устаничкој Србији, у којима је породица Ненадовић имала значајну улогу.

Ненадовић је почео да пише песме кад и Бранко Радичевић, 1843, и писао их је готово до краја живота. Без обзира што се огледао у разним књижевним жанровима, себе је сматрао песником. За њега је певање исто што и живљење, изједначавао је живот са песничким стварањем. Његова поезија је његова животна и духовна биографија. Све што је мислио, желео, видео, он је о томе и писао. Подједнако о свакодневним, малим стварима и оним великим, или вечним.

Прве песничке књиге, Песме и спев Словенска вила, објавио је 1849. године. Ненадовић је писао лако, мењајући жанрове и клишеа. Од његових дугих поема (Словенска вила) и стихованих приповедака („Дојчиновић Војин“ и „Бегунци“) издвајају се стиховане басне, оригиналне или парафразе старијих и нових баснописаца, као и хумористичке и сатиричне поеме, песме и епиграми. Године 1889. одржао је академску беседу „Поглед на поезију и њен утицај на човечанство“ у којој је истакао, као доминантну димензију, етички значај поезије. Као приповедач, песник, хумориста и бритки сатиричар, као дечји писац и путописац, Ненадовић је заиста био један од најчитанијих и најпопуларнијих писаца српског романтизма, по много чему близак Змају.

Премда је себе сматрао песником, најзначајнија Ненадовићева књижевна дела су путописи, што је тек накнадно схваћено. Први путописи, Један дан из путовања мог по Србији 1845. године и Путовања по Прајској и по острву Ригену, објављени су 1850. Следе Писма из Швајцарске (писана 1847, објављена 1852. и 1855), Писма из Италије (писана 1851, објављена под насловом Владика Црногорски у Италији год. 1868. и 1869), Писма из Немачке (1870), Писма са Цетиња или О Црногорцима (1889).

Већина Ненадовићевих путописа је занимљива за читање, одликује се духовитошћу, ведрином, лепим и складним стилом и осећањем за слободу и правду. Посебно се издвајају Писма из Немачке како својом књижевном вредношћу тако и једном новом димензијом, која није била својствена млађем Ненадовићу. Писма из Немачке одражавају душевно стање већ болесног и разочараног човека, испуњеног осећањем празнине, усамљености и бесмислености модерног живота на прелазу из XIX у XX век. Туробна пишчева осећања сигурно су последица тешких политичких прилика у Србији после атентата на кнеза Михаила и неприлика у којима се налазила и породица Ненадовић.

Умро је у родној Бранковини почетком 1895. године.

Слободан Ракитић „Антологија поезије српског романтизма“

802 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас