У близини Новог Сада, налази се активан, женски манастир.Као и код већине фрушкогорских манастира и оснивач манастира Беочин је непознат. О њему има изненађујуће мало података сто је помало чудно јер се по много чему ради свакако о елитном фрушкогорском манастиру. О начину како је манастир добио име постоји прича архимандрита Фирмилијана (касније митрополит Скопљански, рукоположен 1902, умро 1903.). Он тврди да су га основали Рачански монаси па су га назвали Беоцин јер је био „чин, бело, лепо дело“. Црква није била велика, али су јој зидови изгледа били масивни, израђени од камена и са обавезним кубетом изнад певница.

По први пут га у писаним изворима наводе Турци 1566. године називајући га са „манастир Новосел (о)“ код Беочина. Поново га спомињу 1578. године, затим 1588. године када наводе да манастир има у власништву две воденице, виноград, баште, те да плаћа годишњу дажбину од 700 акци.

Манастир Беочин се спомиње иу архиви руског министарства спољних послова 1622. године. Тада је игуман Лонгин ишао у Москву тражећи материјалну помоћ.Чини се да је манастир у то доба тешко страдао и да је сврха Игуманова пута била материјална помоћ за обнову манастира. Године 1629. поново игуман беочинске, овај пут Антоније, путује за Москву по помоћ. До Москве није успео да дође јер му то из неког разлога није допуштено, па је морао на одговор да чека у Путоваљу. То му се чекање исплатило јер је помоћ добио.

У историји манастира можда је одлучујућа 1697. година. Те је године патријарх Арсеније III дозволио монасима манастира Рача (на Дрини) из Србије да се населе у опустелом Беочину. Од тада потиче и чувено патријархово „Отворено писмо“ које је он у Табану дао Рачански калуђерима који су тада живели око Будима.

По свему судећи манастир је у то доба био опустошен будући да је беснео аустријско-турски рат у периоду 1683-95. године. Одмах по доласку у Беочин монаси из манастира Раче су срушили стару цркву иу близини саградили нову која је била од дрвета. О тој новосаградјеној цркви зна се јако мало. Једино је визитација из 1753. године спомиње као малу, зидану од камена, „на цемер сведена“, затим да је више певнице било „труло устројено“ као и то да се манастир одувек звао Беочин. Ни та дрвена црква није дуго стајала јер је током 1731/32. године на њеном месту саградјена нова са великом Осмострани куполом.То је црква која и данас стоји.

Сами радови на цркви били су завршени тек провизорно будући да је била покривена црепом и обојена у црвено, али још увек није имала иконостас. Сам олтар је био одељен цамови даскама од осталог дела цркве и на таквим даскама стајале су иконе. Како се зидање нове цркве отегло све до 1740. године, то се у међувремену (1734-39.) подигла капела на јужној страни манастира. Била је то мала црквица са уским и високим прозорима, полукружном олтарском апсидом и кровним покривачем од синдре са јабуком и крстом. Она је током 1905. срушена и сазидана је нова са квадратном основом над којом се диже кубе, по пројекту Владимира Николица. За њу је царске двери начинио Димитрије Јанић и осликао иконостас. Истовремено са црквом (1740) завршен је и квадратни звоник на три спрата. До 1762. године урадјени су отворени трем и боцни угаони простор звоника.

Манастирски конаци су подизани у два наврата. Током 1728. (западна страна) и 1741. године (јужна страна), да би 1765. године били спојени у једну целину. Стога су западни конак (нешто издужен), заштитни зид на источној страни, јужни конак, и низа ограда са стубовима и барокном капијом на северној страни, затварали цркву са свих страна. Мозда је у свему томе најлепша управо барокна капија, али она не постоји будући да ју је заменила данашња улазна капија са степенастим завршетком и плитким слепим аркадама при врху. Као и ова капија, тако је уклоњен и барокни забат са северног конака и замењен степенастим забатом (1893) који је неупоредиво мање декоративан и леп. Манастир није сиромашан, али и поред тога у њему борави у то доба неуобичајено мали број монаха – игуман Стефан, 4 јеромонаха, 1 јерођакона и монах. Манастир има укупно 9 домова Прњаворац са укупно 32 дусе (19 мушких и 13 женских).

Данашњи изглед манастир је добио 1893. године када су вршене велике преправке (у време архимандрита Платона Телецког). Данас је црква једнобродна грађевина, нешто висе издужена са три апсиде (једна олтарска и две певничке). Над њом се уздиже високо полигонално кубе. По свему судећи и црква представља мешавину утицаја раског типа градње (облик основе, начин градње) и готског (стремљење у висину, преломљени лукови, осмоугаони ступци), док је портал мешавина барока и класицизма.

Опсежна реконструкција манастирског комплекса изведена је 1893. године, а мање измене извршене су 1921. године. Манастир је након I светског рата био у добром стању, а Димитрије Руварац наводи како је братство располагало великом библиотеком од 780 књига као и 63 црквене. Укупно је била 41 рукописна књига и то већином преостале од калуђера из манастира Раче. I у том периоду манастир је материјално добро стајао тако да поседује 2536 јутара пољопривредног земљишта и то се стање одржало све до пред II светски рат када манастир поседује 1971 јутро земље као и вредносне папире (акције) у руднику. Манастир има веома леп парк који је својевремено подигао архимандрит Димитрије Бранковић. Додуше, он је данас добрим делом и запуштен, али још увек је веома леп са уређеним стазицама и унутрашњим каменим украсима. Осим тога, у парку (изнад њега) се налази и мала капела саграђена 1905. године, права мала лепотица манастирске архитектуре. У капелици се налази мали, веома лепо изрезбарени иконостас са укупно 7 икона. У II светском рату манастир је опустошен, а грађевине су остале неоштећене. Слава манастира Беочин је Спасовдан – 40. дан после Васкрса.

 

838 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас