Манастир Рмањ у Мартин Броду посвећен св.Николају Мирликијском, подигнут је 1443.године. Приписује се као задужбина Катарине Бранковић – кћери Ђурђа Бранковића и супрузи Урлиха II Цељског. У старијим документима манастир Рмањ се назива: Хрмањ, Ајерман, Chermlja, Szermil, Hermanya, Herman. Почетком XVII стољећа ман. Рмањ постаје духовни и административни центар, а уједно постаје и сједиште дабробосанских митроплита, за пуних 110 година. Најзначајнији од ових митрополита био је, несумњиво, Митрополит Теодор, који је понио и титулу егзарха цијеле Далмације и који је 1615. год. из Рмња основао прву српску богословску школу – богословију у манастиру Крки. У ман. Рмњу је радила и иконописна школа, а у њему су преписиване свештене и богослужбене књиге. У више наврата Турци су манастир рушили и палили, а монаси, који нису мученички страдали, избјегли су у Аустро-угарску и тамо основали манастир Лепавину и обновили манастир Марчу.
Први пут манстир је срушен 1563. год. од Турака, а обнављан је 1608 и 1632/33. године. По други пут Турци руше овај манастир 1638. године, а 1661. године Турци пале манастир. Турци су опет запалили манастир 1785. године, послије чега је остао пуст све до 1863. год. када је опет обновљен. 1876. год. Турци опет пале и руше манастир, но он бива обновљен 1883. године трудом и залагањем Гавре Вучковића, трговца из Бос. Петровца.

За вријеме босанско-херцеговачког устанка биo је сједиште владе војске Голуба Бабића. У истом манастиру одржана је и Прва Српска скупштина под предсједавањем Голуба Бабића, о чему има описано у књизи Илирска писма од Артура Еванса. На Велики Четвртак, 1944. године, манастир су бомбардовали Нијемци и порушили га до темеља. Том приликом уништене су драгоцјене фреске којима је манастир Рмањ био осликан. Пуних 30 година манастир је био у рушевинама и скнавиле су га тзв. «народне власти». Обнављање манастира започето је 1974. године, за вријеме Епископа далматинског Стефана (Боце), а настављено за вријеме Епископа далматинског Николаја (Мрђе) и Епископа Хризостома (Јевића), бихаћко-петровачког. Након вишедеценијског запуштења освећени су темељи за нови манастирски конак 1993. год., а замонашен је и први сабрат манастира Рмња, 1994. године. У задњем рату, манастир је оскрнављен и девастриран од стране војске Р. Хрватске, а повратком прогнаних монаха 1998. године започиње нова обнова манстира Рмња која још увијек траје.
Поред манастирске цркве, 2003. год. настављено је са започетом градњом конака, која још увијек траје. Као метоси – имања манастира Рмња у турским ферманима помињу се села Колонић (Колунић) и Хмољница (Смољана), оба код Бос. Петровца. Многобројни експонати манастира Рмња данас се налазе по ризницама манастира и музеја Р. Хрватске, док се мањи дио налази у Србији. Највећи дио манастирских експоната уништен је за свагда од Турака, усташа и комуниста. Братство манастира Рмањ данас броји три свештеномонаха: игуман Серафим (Кужић), настојатељ манастира; игуман Софроније (Никић) и протосинђел Сергије (Карановић). При манастиру данас постоји кројачка радионица за свештеничке одежде «Свети Василије Острошки», коју води протосинђел Сергије (Карановић), а братија се поред тога бави још и пчеларством.

806 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас