Манастир Рукумија је српски православни манастир који се налази недалеко од Пожаревца, на путу за Дрмно и Костолац, у селу Брадарац у епархији браничевској.
Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. год. По њему црква је посвећена св. Вазнесењу Господа Исуса Христа, сазидана је од камена и била је засведена каменим сводом. Кровни покривач био је од црепа, а поред олтара и наоса црква је имала и дрвену припрату у којој је био гроб Мартирија Синајита. Црква је била малих димензија, све до Првог српског устанка, кад су је Турци гушењем устанка, порушили. Данашња црква манастира Рукумије има врло једноставну форму, једнобродне је основе са припратом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Писани подаци говоре да је цркву живописао 1829. године Молер Јања.  Данашњи живопис, а то потврђује и натпис на јужном зиду цркве урадио је монах Наум Андрић 1971. године. Живопис је рађен у „ал секо“ техници, у композиционом смислу је класичан и у потпуности је у складу са православном иконографијом. Живопис је доста страдао у пожару 1978. године, а поједине фреске су толико потамнеле да се ликови нису могли препознати. Године 1994. рестауриран је, ретуширан од стране руског фрескописца Александра Точилова.
У Рукумији се налазе мошти преподобног Синајита Мартирија. Подизање манастира Рукумија народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса „Бог ником дужан не остаје“, наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица. Већи средњовековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. И овде, као и у манастиру Нимник, уграђени су у цркву фрагменти римских споменика из оближњег Viminacijuma.

Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукумије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. Већ поменмути Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита 1733. године је описао скромност грађевине, оскудност опреме и бедни живот монаха у периоду посете. У Близини Костолца, испод Сопота на падини Лештерске греде, у шуми, на једном оцедном месту“ на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија.

 

 

 

1789 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас