У Врднику налази се активан муски манастир Раваница. Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти кнеза Лазара. Манастир је у сваком погледу један од најзначајнијих на Фрушкој гори.

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Први податак о њему иде из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиник (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ. Сасвим је отворено питање времена изградње манастира. Постоје само појединачни споменици који могу тек нешто да наговесте. Један од њих је минеј из 1589. године који је оставио монах Георгије и који говори да је манастир деловао у то време.

Ту је и белешка из записника вођеног 1753. године у којем се наводи да је стара манастирска црква била посвећена Јовану Крститељу и да је саграђена у време београдско-сремског митрополита Серафима. Како се не зна тачно када је живео овај митрополит (неки извори тврде да је живео у времену између 1548. и 1589. године) тај податак може тек оквирно да помогне у откривању приближне године када је манастир стварно саграђен. Из тога времена потиче податак да је у Врднику патријарх Пајсије (I Јањевац, 1614-47) 1627. године добио „Чатовник с образи“, тзв. Минхенски псалтир из Привинe глава и дао га увезати.

Због свега је веома тешко рећи када је манастир стварно подигнут. Но, без обзира на све сасвим је сигурно да је основан у времену између краја ХV и почеткаХVIвека. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио. Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је „Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски“, односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак. О манастиру Врднику се веома мало зна све до 1697. године када су се у њега населили пребегли монаси из Раванице у Србији. Након боравка у Сент Андреји (од 1690), Раваничка монаси добијају дозволу да се преселе у манастир у Врднику који је у то доба био напуштен и по свему судећи разорен. Ускоро Раваничка монаси на челу са кир Димитријем долазе у Врдник и имају шта да виде. Тамо где је некада био манастир сада је бујала шума чак у толикој мери да је над сводовима оштећене црквене грађевине нарасло дрвеће. Овакво тешко стање није обесхрабрило Раваничка монахе и они су за релативно кратко време оспособили манастир.

Но, ни то не треба преувеличавати. Црква и конаци су били веома примитивно грађени – од плетера и дрвета које је облепљен блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Раваница. На неки начин, народ је Раваницу из Србије изједначио са манастиром у Врднику и дао му исти назив – Раваница. Из тога доба вероватно иде и легенда да је Врдник задужбина кнеза Лазара. По попису из 1753. године види се да је црква од камена назидани у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње. Нема сумње да је иу то време манастир био сиромашан па би и то могао да буде разлог што су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, аи новчана помоћ је била све већа.

Због свега, половином ХVIII века почиње се размишљати о потреби изградње веће цркве па су се у том смеру почеле одвијати и припреме. Након дугог отезања, 1801. године почиње да се гради црква. Зидао ју је Корнелије, мајстор из Новог Сада. Међутим, црква је тек 10. јуна 1811. године црква завршена и освећена. Оно што је карактеристично јесте то да се при изградњи цркве строго водило рачуна да су сви мајстори који су је зидали морали бити Срби. Истовремено са црквом назидани је и звоник са четири спрата. Исте те године на Видовдан пренете су мошти кнеза Лазара у нову цркву. То је био изузетно свечан догађај коме је присуствовао митрополит Стефан Стратимировић (карловачки митрополит, 1790-1836) који је стигао у парадној кочији са запрегом од шест белих коња. Од тада па до данас на грађевинским објектима има само неколико измена. Приземно крило југозападног конака више не постоји. На источној страни заштитна ограда је такође уклоњена и замењена заштитним зидом на коме је веома лепа декоративно изграђена улазна капија. На јужном крилу конака барокни забат је такође претрпео доста измена. Других измена изгледа да није било. У неколико наврата црква је обнављана (1885, 1889. Итд), али то све укупно није изменило њен изглед. Црква дуго није била живописана и тек 1853. године осликава је Димитрије Аврамовић у духу романтизма.

Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су Детаљ из манастира израђене царске двери и Богородичин трон. Мноштво мотива се преплиће и можете провести доста времена покушавајући да ухвати детаље. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму. Иконостас је између 1851-53. године Димитрије Аврамовић осликао у три зоне са укупно 42 иконе. Вихову лепоту и изражајност је тешко описати, па је права штета што због висине иконостаса нећете бити у стању детаљно прегледати иконе из горњих зона. Иконе на иконостасу старе цркве сликао је (1743.) Станоје Поповић у Зографском стилу, а зидне слике у манастирској трпезарији радио је (1771-76.) Амвросије Јанковић.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипарис (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Данас, оне више нису у Врднику и враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.Кнежеве мошти су дуго година биле у старом кивоту који је донет из Раванице. Године 1757. сачињен је нови кивот од дрвета, позлаћен на шест стубова, с круном и двоглавим орлом на врху и ликом кнеза Лазара (дар Обрада Футожанина). Од 1826. године мошти се налазе у кивоту израђеном од кипарис, поклону митрополита Стефана Стратимировића (у њему су и данас). Кивот Обрада Футожанина данас можете видети у манастиру Врдник испред олтара, али он је празан, једино се у малом стакленом простору налази део Кнежевих моштију. Од драгоцености манастир је имао хаљину кнеза Лазара (данас само комад). Некада се она налазила у црквеној припрати на тетрапод изнад целивајући иконе у малом ормарићу са стакленим вратима.

Осим комада моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (ИИИ век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона (све изложено испред иконостаса).

Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Он је дуго био и међу најбогатијим на Фрушкој гори – 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Осим комада моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона (све изложено испред иконостаса). Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Слава манастира Раваница је Видовдан – 28. (15.) јуна.

1776 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас