Марко Мурат

Марко Мурат

На великој међународној изложби у Паризу 1900. године, која је на симболичан начин наговестила рађање новог доба, нашли су се бројни излагачи из целог света. Свако је у својој области и према могућностима приказао достигнућа у разним областима и делатностима: привреди, науци, техници и технологији, издаваштву, као и у уметности. Међу уметничким делима у српском павиљону изложбе јасно се, по величини и начину сликања, издвајало велико платно младог српског сликара из Дубровника Марка Мурата (1864–1944) с темом „Долазак цара Душана у Дубровник”. Да ли због теме или нечег другог, на њој и на њеном аутору оба светска рата оставила су своје белеге.
   

Пореклом из места Лука на острву Шипану, Марко Мурат је нижу и вишу гимназију завршио у језуитском семинаријуму, или сјеменишту, у Дубровнику, где је стекао темељно образовање и васпитање. До одласка на студије сликарства у Минхен, дане безбрижног детињства и ране младости проводиће с друговима на Шипану и у Дубровнику. У аутобиографији „Из мог живота”, коју је написао у позним годинама, рећи ће да је то раздобље најлепше у његовом животу.

Учитељ сликања по природи

На студије сликарства у Минхен Мурат одлази 1887. године. Студије је окончао 1893. године радом под називом „Цвети у Дубровнику”, изведеним према основним поставкама минхенске школе реалистичког сликарства. Током боравка у баварској престоници упознаје се и с Велимиром Теодоровићем, ванбрачним сином кнеза Михаила Обреновића и Марије Бергхаус.

Као добар познавалац уметности и велики добротвор (оснивач задужбине „Велимиријанум”), Велимир Теодоровић одлучио је да помогне Муратово даље школовање и зато му је помогао да добије четворогодишњу стипендију. Почетком 1894. године Мурат долази у Београд и бива постављен на место наставника цртања у Првој мушкој гимназији. Исте године приређује и прву самосталну изложбу у просторијама Грађанске касине, а 1898. и другу врло запажену изложбу на истом месту.

Улога Марка Мурата у развоју уметничког живота у Београду на прелазу 19. у 20. век несумњиво је велика. Био је један од оснивача друштва уметника „Лада” и редовно је излагао на првим изложбама овог друштва, а потом и друштва српских и хрватских уметника „Медулић”.  Учесник је југословенских уметничких изложби до Првог светског рата, као и секретар Одбора за организацију уметничких послова у Србији и Југословенству од 1911. до 1913. године. Био је један од оснивача Уметничко-занатске школе у Београду и њен дугогодишњи професор на предмету „сликање по природи”.

По окончању Првог светског рата Мурат се враћа у Београд и учествује у оснивању Удружења ликовних уметника у Београду. Већ наредне године био је изабран за члана Српске краљевске академије. На предлог министра просвете Краљевине СХС, именован је за управника новооснованог „Надлештва за умјетност и споменике” у Дубровнику као главни конзерватор уметничко-историјских споменика Дубровника и околине. На том месту остаће до одласка у пензију у пролеће 1932. године. Дружио се с многим познатим личностима из културног живота Београда, Дубровника и Загреба, између осталих с Урошем Предићем, Ђорђем Јовановићем, Ристом и Бетом Вукановић, Иваном Мештровићем, Миленком Веснићем, Богданом Поповићем, Лазом Костићем, Симом Матавуљом, Миланом Шевићем, А. Г. Матошем, Лујом и Ивом Војновић, Костом Страјнићем…

Витез академије

Позив да излаже у српском павиљону Светске изложбе у Паризу Мурату стиже у време припреме за другу самосталну изложбу у Београду 1898. године. Још током студија Мурат је желео да наслика велику историјску композицију која би приказала долазак моћног српског средњовековног владара у град Дубровник. Позадина је била заправо тежња Срба и Хрвата за ослобођење Дубровника, који је у то време био под влашћу Аустроугарске. Такође, она је требало и да учврсти везе Србије с Републиком светог Влаха на Јадранском мору. Према Муратовом уметничком виђењу, то ослобођење може да изведе управо неки нови Душан.

Упућен позив дошао је уметнику као поручен и он ће све до завршетка рада на слици, због прикупљања грађе и израде скица, често путовати у Дубровник. Слику је завршио и пре одласка у Париз кратко време је изложио у свечаној сали тадашње Прве мушке гимназије у Београду. У Паризу је примљена с похвалама, а лично краљ Милан Обреновић јавно је похвалио аутора и његово дело. За слику Мурат је добио бронзану медаљу и титулу Officier d’academie, коју је за посебна уметничка остварења додељивао одбор Светске изложбе на челу с председником Француске.

Уметник је одабрао тренутак приспећа царских галија у дубровачку луку и свечани дочек који је дубровачки кнез уприличио српском владару. Дубровачки кнез (ректор) на слици носи црвени плашт с капуљачом на глави. Уз њега су чланови Великог вијећа, дубровачки надбискуп и млади паж с подужом косом, који на златном послужавнику нуди цару хлеб и со. По обичају за такве прилике, дубровачки заставник је у знак добродошлице до земље спустио бели барјак с ликом светог Влаха, заштитника града Дубровника. У даљини се виде обриси градског утврђења и сура брда према Цавтату.

Достојанствен и моћан став цара Душана превладава сликом. Он је у пратњи царице Јелене и сина Уроша, у руци држи мач и корача испод свиленог балдахина који носе четири дубровачка властелина. Поред балдахина је група девојчица која по царевом путу просипа миришљаво цвеће, кадуљу, смиље, рузмарин, лаванду…

 

dubrovnik

За поједине личности сликар је искористио особе које су му биле блиске и чији су портрети, на тај начин, кришом ушли у ову историјску композицију. Међу кнежевом свитом, рецимо, препознаје се лик познатог дубровачког књижевника дум Ивана Стојановића, као и лик Франа Гундулића, начелника дубровачке општине. Један од Душанових пратилаца има лик министра просвете и професора међународног права Миленка Веснића, док је сликар себе насликао у лику једног од дубровачких властелина који носе балдахин. Према општем утиску, уметник је овој историјској композицији дао свечан и достојанствен изглед, који је посебно добио на вредности употребом пленеристичке сликарске технике, што је било врло смело, јер се она ретко користила у историјском сликарству тог времена.

Варвари и аутор

   

По повратку с изложбе требало је да је откупи Народни музеј, али се то није десило. Након преговора с државним чиновницима, уметник је одлучио да је поклони лично краљу Александру Обреновићу, јер је желео да, како је забележио на једном месту, „краљ српски кад год прође поред те слике сети се Дубровника који чека ослобођење”.

Крајем Првог светског рата аустријске власти однеле су приликом повлачења из Београда слику са собом, тако да је извесно време њена судбина била непозната. Међутим, убрзо се дознало да се налази негде у Мађарској и, залагањем тадашње владе Краљевине СХС, враћена је 1922. године у Београд и смештена у зграду Новог двора. Слика је претрпела извесна оштећења јер су је Аустријанци разрамљену однели из Београда. Зато је из Дубровника био позван сам аутор да уради неопходне поправке, и то управо пред важну посету краља Александра и краљице Марије Карађорђевић Дубровнику.

Погођен начином на који су се опходили према његовом делу у које је уложио много знања и труда и у које је излио сав свој уметнички, духовни и национални осећај, Мурат је након конзервације и рестаурације поред свог потписа у доњем десном углу дописао следеће речи: Post barbarum invasionem ab auctore restauratum a. s. 1922 („После инвазије варвара рестаурирано од аутора 1922. године”). Тај запис стајао је на том месту све до пролећа 1941. године кад су стручњаци Народног музеја (тада Музеја кнеза Павла) премазали дописане речи плашећи се могуће одмазде окупатора. До Другог светског рата слика је била смештена у згради Новог двора, да би по окончању рата била предата Народном музеју у Београду где се и данас налази.

 

Извор

 

2230 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас