(Београд, 06.05.1868 — Београд, 08.06.1943)
Михаило Петровић био је ђак Димитрија Нешића, професора више математике на Лицеју. Већ на Лицеју показао је интересовање и таленат за математику, али је у два маха добијао награде и за светосавске темате.
По завршетку Велике школе у Београду, 1889. године, одлази на студије у Француску, мада није добио стипендију од државе. Годину дана је спремао пријемни испит да би се могао уписати у Ецоле нормале супериеуре. Постао је први од страних студената интерни ђак ове познате школе. Лисанс математичких завршио је 1892., а после годину дана и лисанс физичких наука. Важио је за једног од најбољих студената. Па ипак, тек почетком 1893. добија пуну стипендију од Министарства просвете Србије.
Докторирао је годину дана пре рока са дисертацијом „О нулама и бесконачностима интеграла алгебарских диференцијалних једначина“ којом је изазвао велику пажњу научне јавности.Михаило Петровић вратио се у Београд 1894., када је 22. октобра/3. новембра постављен за редовног професора Велике школе, а када је 1905. прерасла у Универзитет, постављен је, првим указом, са још седморицом колега, за професора Универзитета на ком је остао до пензионисања 1938. године. Већ 1897. имао је око двадесет научних радова из математике. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука, а 1900. проглашен је за њеног редовног члана. У својој богатој научној дјелатности објавио је преко 250 радова и 12 посебних научних дела из разних грана математике. Михаило Петровић Алас заслужан је за стварање нових научних дисциплина — математичке феноменологије и теорије математичких спектара. Своје радове презентовао је на бројним међународним научним скуповима, и његово име постаје познато широм Европе. Биран је за почасног доктора на академијама Букурешта, Прага, Варшаве, Кракова. Михаило Петровић био је пасионирани путник, пропутовао је кроз све европске земље и упознао њихове главне градове, а обишао је и северни и јужни пол.
Писао је и путописе, а написао је и „Роман јегуље“. Објавио је и књигу „Ђердапски риболови у прошлости и садашњости“. Уз „Роман јегуље“ најпознатија су му дјела: Кроз поларну област, У царству гусара, Са океанским рибарима, По забаченим острвима.
Најчудесније дело Мике Аласа већ својим насловом сугерише своју изузетност: Роман јегуље. И ово сазнање природе и њених неухватљивих закона штампао је у библиотеци „Поучник”. „Вековну природну загонетку” овог воденог створења Мика Алас открива математичким методом и умом у исто време. Живот у океанским дубинама, вели, има и „свадбено прекоокеанско путовање” јегуље, и „нерасветљене мистерије јегуљиних романа“. Књига је прво издање доживела 1940, а друго у другој Југославији, у обновљеном „Поучнику“, 1952.Михаило Петровић добио је надимак „Алас“ због своје страсти према рибарству. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустро-угарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика-Алас.
У школи је друговао са Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем, Јашом Продановићем, Владимиром Рибникарем, Љубом Јовановићем. Упамћена су њихова састајања у дружини Нада.Мика Алас. Име које представља синоним за највиша достигнућа у једној области националне културе, као Вук, Његош, Тесла, Пупин, Милутин Миланковић. Знан не само прегаоцима науке већ и обичним људима. Човек своје средине, али и научник светског гласа. Успео је да нашу научну средину изведе из заосталости и отвори просторе новим нараштајима математичара. Михаило Петровић је друговао са обичним људима Савамале, Дунава, а био је веома виђен у кругу високих интелектуалаца. Овакав сплет пријатеља, од академаца до рибара, од професора Универзитета и правника до једноставних виноградара — можда је јединствен на нашем поднебљу. Своје „ја“ подредио је подједнако и рибару — мештару Ђури Пупи, и младом Јовану Карамати, и пријатељу Јовану Цвијићу а и виноградару Јеремићу. Бринуо је о старим и изнемоглим коранџијама Доњег Дунава истом снагом као и о младим сарадницима у науци. Његов очински поглед на прве научне кораке својих ученика Младена Берића, Симе Марковића и других, имао је исто значење као када почетнике — рибаре учи лапташу и алову. Овакво јединство погледа на живот чинило га је великим.
Од многобројних сећања појединих Француза на Михаила Петровића издвојили бисмо сећање Шарла Моренса: „Био је шармантан и мио друг, увек добро расположен, понекад ћутљив. Свирао је виолину као Циганин, понекад носталгично; виолина је увек била поред њега и узимао би је неприметно, увек спреман да је остави ако би помислио да омета рад својих другова. Волео је дуге шетње и водио нас је понекад, кад се шетао Паризом и његовом околином. Волео је риболов; носио је са собом фотографију јум рибе, мислим кечиге, чија дужина је превазилазила његову висину.“
 
 
1746 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас