indexПотекао из малог села Идвора, „које не можете наћи ни на једној земљописној карти“, како је написао у аутобиографији, упорном борбом и неуморним радом Михаило Пупин је изборио себи високо и славно место у светској науци. За разлику од нашег другог великог Србина Николе Тесле, који је у Америку ступио као признати електротехничар, Пупин је тамо дошао као двадесетогодишњак без завршене школе, заната и знања енглеског језика. Зато је морао да проведе шест тешких година борбе за опстанак прихватајући се готово сваког посла који је могао наћи.

Био је фармер, носач угља, молер, дрвосеча и фабрички радник. Радио је оно што је научио у Идвору од оца, угледног сељака и мудре мајке која га је увек подстицала да учи и оде у свет у коме је видела синовљеву будућност. У кући је васпитаван у духу српских традиција којима је остао веран до краја живота. У дворској основној школи стекао је скромно знање које је проширио у гимназији у Панчеву. Његово редовно школовање прекинуто је онда када је на протестној бакљади ухваћен да гази спаљену аустријску заставу. Морао је да напусти Панчево и настави школовање у Прагу.

Убрзо га је стигла нова несрећа, умро му је отац; како више није могао да очекује финансијску потпору од породице, он се практично без цента у џепу упућује у Америку.
После мукотрпног преласка Атлантика и тешког раздобља борбе за голи живот у Америци, оног тренутка када је добио бољи посао у фабрици кекса, прихватио се учења у фабричкој вечерњој школи. Била је то његова животна шанса и он се с огромном енергијом посвећује учењу енглеског, латинског и грчког језика, историје и природних наука. Циљ му је био да се припреми за полагање пријемног испита на Колумбија-универзитету, што је успео 1879. године. На студијама се издржавао од сопственог рада и малих награда које је добијао као успешан студент. Тек на трећој години студија престао је да се бави физичким радом – онда када је успео да дође до средстава за живот подучавајући студенте.
Своје изузетне квалитете Пупин је исказао на Универзитету; пружила му се прилика да настави постдипломске студије. Једно време, он се колебао да ли да настави студије језика или да се бави техником. И на једном и на другом пољу постигао је одличне резултате. Коначно, превагнула је жеља за студијама технике и тако се убрзо нашао у Европи – у Кембриџу, где је дошао са жељом да се бави Максвеловом електромагнетском теоријом.

У Кембриџу су Пупина очекивала нова изненађења. Иако је био међу најбољим студентима на Колумбија-универзитету, његово знање физике и математике није било равно знању енглеских студената. Тако је опет морао да ради више од осталих. Успео је да се одржи у класи талантованих матаматичара – чувеној трајпос групи – али сам није задовољан постигнутим знањем. Искористио је следећу прилику и као први Тиндалов стипендиста наставља постдипломске студије у Берлину код чувеног научника Хелмхолца. У Берлину је радио докторску дисертацију из области физичке хемије и после четири године рада довршио је тезу под насловом „Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.
Студирање у Кембриџу и Берлину оставило је дубоки утисак на Пупина и несумњиво имало велики утицај на његов даљи рад. Било је то у славно доба науке и млаи научник је имао прилике да упозна велике светске науке и ради у друштву са њима. У Кембриџу су тада радили Лорд Рејли, Џорџ Стоукс, Џон Џозеф Томсон, а у Берлину Хелмхолц и Кирхоф. За време Пупиног боравка у Берлину 1887. године одржана је и чувена седница Друштва за физику којој је председавао Хелмхолц и објавио историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетске таласе.
Академску каријеру отпочео је на нoвоснованом Одсеку електротехнике на Рударској школи Колумбија-универзитета. Заједно с колегом Крокером, Пупин је приступио остварењу замисли о новој електротехничкој школи. Било је потребно доказати зрелост електротехнике као нове гране технике, која може да се развија независно од машинства и физике. Уз остале тешкоће, није било матееријалних средстава на нову школу па су Крокер и Пупин држали јавна предавања о екетрицитету не би ли сакупили новац за куповину основних инструмената. Иако преоптерећен наставом Пупин је налазио времена да се бави и научним радом. Из овог периода су његови први научни радови о проласку струје кроз разређене гасове, што му је касније помогло да буде међу првима који су производили Х-зраке, када их Тентген открио.

Пупин је врло брзо стекао углед истакнутог стручњака за електрицитет, па га је Институт америчких електроинжењера позвао да одржи предавање у Бостону о неким важним питањима у вези са наизменичним струјама. Прихватио се посла и његово предавање „Практична страна теорија наизменичних струја“ имало је снажног ођека у стручној јавнсти те је помогло победи Теслиног система произвођења, преноса и коришћења наизменичних струја над Едисоновим системом једносмерних струја. Због његових ставова о предностима наизменичних струја Пупина су неке колеге прогласиле „јеретиком“ па су чак захтевали и његову оставку на положај професора Колумбија-универзитета. Пупин оставку није поднео нити је то од њега званично било затражено.
На Колумбија-универзитету Пупин је најпре предавао математичку физику, затим науку о топлоти, хидраулику и динамику.

Први велики успех у научном раду остварио је у области испитивања хармоника извора наизменичне струје. Помоћу осцилаторних кола, резонатора, издвајао је поједине хармонике из сложено-периодичне наизменичне струје и мерио њихов интензитет. На известан начин ово је аналогно са испитивањем хармоника звука, што је радио његов ментор Хелмхолц у Берлину, али је техника мерења и остало било оригиналнок, тако да су резултати ових истраживања објављени у научним часописима. на овим радовима заснива се и Пупинов проналазак вишеструке телеграфије, универзалне технике за пренос више одвојених сигнала по истом физичком преносном путу.

Ово откриће заштитио је са неколико патената, а сама техника се и данас примењује и у најмодернијим телекомуникационим системима. У Пупиново доба ова техника је релативно споро улазила у пркасу јер још није било пгодних поступака модулација и одговарајућих генератора без којих се ово откриће није могло у пуној мери искористити.
Крајем 1895. године свет је са узбуђењем сазнао да је Рентген открио непознате зраке који могу да пролазе кроз дрво, хартију, изолаторе и тање слојеве метала и да остављају трагове на фотографској плочи. Када је сазнао за ово откриће, Пупин се сетио својих заборављених вакуум-цеви из доба када је проучавао паролаз струје кроз разрађене гасве, искористио их да произведе Х-зраке и био међу првима који су у САД правили рентгенске снимке. Овим испитивањима Пупин је посветио само три месеца рада али је за тако кратко време успео да постигне неколико оригиналних резултата. Применом флуоресцентног застора постављеног испред филма успео је да скрати време експозиције за двадесетак пута, од сата на неколико минута. На основу експерименталних резултата дошао је до закључка да се ударом примарних Х-зрака генеришу радовима на подручју Х-зрака Пупин је писао у часописима, а априла 1896. одржао је и предавање о њима пред Њујоршком академијом наука.
Највеће и најзначајније Пупиново откриће односи се на математичко решење проблема преноса наизменичних телфонских струја по водовима. И пре појаве Пупинове теорије простирања телефонских струја по водовима, знало се да главну сметњу у преносу ових сигнала ствара подужна капацитивност вода. Француз Васки и Енглес Хевисајд констатовали су да треба повећати подужну индуктивност вода, али нису успели да открију начин како да се то изведе. И покушаји других да експерименталним путем одреде место и величину додатних индуктивности није уродило плодом. Пупин је, међутим, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз конац с распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима.
Да би проверио своју теорију, Пупин је могао да сагради вештачки вод на коме је у лаборатријским условима испитивао појаву простирања телефонских струја по водовима. Изградња вештачког вода који верно опонашао реални вод захтевала је пуно експериментињања и прорачунавања.

У својој аутобиографији Пупин је писао да му то готово ништа није било лакше од разраде теорије индуктивно оптерећених водова. У пет кутија величине око четврт кубног метра Пупин је сместио еквивалент од 400 км кабла. На сваку миљу могао је да уметне специјални калем или да га искључи. Без калемова то је био обичан вод, односно кабл. Тако је могао да упореди пренос по неоптерећеном и оптерећеном каблу и да недвосмислено потврди своје теоријске анализе. Пупинови радови о вештачким водовима и методи индуктивног оптерећивања каблова преведени су, готово истовремено, на немачки и француски језик и његово епохално откриће, заштићено патентима, нашло је врло брзо пут до примене.

У САД Пупинове патенте откупила је Америчка телефонско-телеграфска компанија, а у Европи немачка фирма „Сименс“. На самом почетку џџ века „пупинизација“ је отпочела свој тријумфални пут. С Пупиновим кабловима пренос телефонских разговора постао је могућ у међуградским размерама и то је био огроман скок у развоју телфоније. Значај овог открића тек се самњио тридесетак година касније када се развила електроника, али је пупинизација и до данас остала у примени у неким специјалним случајевима.
После ових открића име Михаила Пупина који је и пре тога био познат у научном свету, постало је веома познато у САД и Европи. Пупин је постао славан и богат.
Године 1901. наименован је за редовног професора. Његова успешна научна и педагошка каријера потрајала све до 1929. године када је отишао у пензију. Бити Пупинов ђак била је велика привилегија. Неколико будућих великих научника, као што су Армстронг, проналазач суперхтеродинског пријемника и фреквенције модулације, будући нобеловац Миликен и други, високо су ценили свог професора Пупина и сматрали га изузетно заслужним за њихов научни развој.
Још док је боравио у Кембриџу Пупин се упознао с покретом за побољшање и уздизање научно-истраживачког рада у Енглеској и Европи. И поред успеха енглеске науке и традиционално проверених метода школовања младих, у Кембриџу су неки научници тражили измене у методама рад, јер традиционални систем није најбоље подстицао и припремао малде људе за самостални истраживачки рад. У Немачкој је Пупин упознао најравијеније научно-истраживачке лабораторије и сагледао значај практичног рада за развијање и неговање будућих научних стваралац. Обогаћен великим искуством, Пупин је са огромном енергијом, по повратку у САД 1889. године, прионуо на посао и кроз рад на Колумбија-универзитету и при разним стручним удружењима стлано истицао потребу за реформама у образовању и приступу научно-истраживачком раду. У само неколико година рада нашао се међу најистакнутијим људима своје струке и постао признати ауторитет на пољу организације науке. У знак признања за постигнуте успехе Пупин је био биран за председника или потпредседника највиших научно-стручних иснтитуција као што је Институт америчких електроинжењеа. Њујоршка академија наука, Радио-институ Америке. Америчко друштво за унапређивање науке и др.
Пупин је патентирао укупно 4 своја проналаска у раздобљу од 1884. до 1924.

Готово сви патенти су из области телеграфије, телефоније и радио-техниике. Прмио је велики број диплома и медаља као признање за оно што је створио и пружио. Пупин је био и плодан писац. Објавио је Елетромагнетну теорију 1985. године, аутобиографију под насловом Ог усељеника до проналазача, која је доживела велики број издања у САД, за коју је добио Пулицерову награду и која је била школска лектира.

Ова аутобиографија преведена је на више језика а на нашем језику појавила се у два превода, 1929. и 1979. године, Кадније, Пупин је објавио књиге Нова реформација и Романса машина, у којима је изнео своје виђење настанка науке о електрицитету и развоја друштва под утицајем технике. Приредио је и једну књигу о споменицима Јужних Словена која је објављена 1919. године. Ова књига помогла је да се светска јавност упозна са Јужним Словенима који су тада први пут основали заједничку државу.
Михаило Пупин је био познат и као велики хуманиста и политичар. Међу нашим исељеницима у САД био је активан и знатно је допринео обавештавању америчке јавности о страдњима и наприма Јужних Словена да се ослободе туђинске окупације и створе своју државу. Организовао је помоћ Србији и Црној Гори у доба балкасних ратова и у Првом светском рату. У веома критичном стању моменту по границе Краљевине Срба, Хрвата и Словенац, о којима се расправљало после Првог светског рата.

Пупин је 19. априла 1919. председнику САД упутио Меморандум у коме му излаже битне чињенице на основу којих је председник САД Вудро Вилсон три дана касније дао изјаву о непризнавању Лононског уговора Савезника са Италијом. Тако су за Југославију били спасени део Баната, Блед и бледски троугао с Триглавом, део Далмације, Међумурје и Барања.
Пупин је био први дипломата Србије у САД. Постављен је за почасног конзула 1912. и ову дужност обављао до 1920 када је смењен због сукоба са неким српским политичарима.
У родну земљу долази је шест пута: три пута када је боравио на студијама у Европи, једанпут када је склопио уговор са „Сименсом за откуп патента „пупинизације“ и два пута после Првог светског рата.
Пупин је основао неколико фондова у нашој земљи за школовање омладине, за публиковање материјала о српским старинама и Фонд за рад у народном дому и баштованској и воћарској школи Пупина у Идвору. Финансијски је помогао многа друштва, заједнице и породице. Његова помоћ допрла је до свих крајева некадашње Југославије. У спомен на Михаила Пупина и Идвору, у оснвној школи коју је тамо похађао, израђен је меморијални музеј, обновљена зграда Народног дома који је финансирао Пупин, изграђена пошта с телефонском централом која је омогућила свим житељима овог села да добију телефонску везу са светом.

– 100 најзнаменитијих Срба – Принцип- Београд

1460 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас