Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1901. Године 1904.постављен је за писара у Министарству иностраних послова. Од маја 1905. је у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци постављен је за вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906. Потом се вратио у Српски конзулат у Приштини, и ту радио до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Србије у Солуну. На Космет по трећи пут одлази у септембру 1908. иу Приштини проводи три наредне године – испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф конзулата.
Дипломатска каријера: Писар друге класе у Приштини
Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и из Приштине премештен је у Министарство иностраних дела у Београду.

„Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде“, писао је млади конзул Ракић из Приштине. „Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде“

Године 1905, на путу од Београда према Приштини, где је требало да преузме место писара у конзулату – о чему је могао размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама “ успео да својим снажним талентом одскочио од … бедне гомиле расплаканих стихотвораца „? Да ли га је „тресла“ Скерлићева брига на шта ће „млађи песници … утрошити своје лепе таленте које младост греје, и свој живот, који је тако кратак“? Да ли му је, тада, мисли опседали критичарево упозорење да „накићена, хладна поезија, антисоцијално, туђа и непријатељска према животу“, није и не сме да буде последња реч младих књижевних стваралаца?

DucicRakicРакић је, као човек „светог и свесног поимања дужности, иу приватном иу јавном животу“, знао шта је његов прави задатак: да брани „клето-Косово“ и да ради на његовом ослобођењу. Стога је највише времена проводио са народом, примао је угрожене и зулумoм заплашенe људе и бивао међу њима, сусретао се са комитама и комитским војводама, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич.

Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори („у једној класичној храбрости иу неимоверној српској топлини“, како ће записати Григорије Божовић), ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.
У приче су ушле његове дневне шетње до ушћа Лаба у ситнице и ноћне по Гази-местана.

Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испуњавао његов дипломатски, државно-политички ангажман.

Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији.
Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је Песник – иако с повременим кратким прекидима – провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.

Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем Божура и Наслеђа (које су први пут објављене у збирци Нове песме, Београд 1912), и Јефимије (која је, заједно са песмом Кондир, штампана у Српско-хрватском алманаху) све друге песме објављене су у Српском књижевном гласнику.
Групишући, међутим, песме у циклус с насловом „На Косову“ Ракић се није држао хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Гази-мештану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и, у епилошкој функцији, Минаре.
Није, према томе, тешко васпоставити опште духовно значење и социјалноисторијски смисао Ракићевих родољубивих стихова. Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол турске власти. Тмурно расположење што га је, тако, захватило при ступању на косовско тле, продужује се у три потоње песме. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симонида на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном „које обухвата тама, док светлости нема на видику целом“. Запевање и плач Старе Црне Горе преноси се, онда, на страну икону у напуштеној цркви, на којој, „очајан и страшан, Христос руке шири, / Вечно чекајући паству, које нема“.
У косовске теме Ракићеве ваља наиме, поред песама, убројити и три његова чланка о Арнаутској побуни 1910. године, у којима је аутор, указавши најпре на узроке, подробно размотрио Могући „одраз“ побуне на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини.
Чланци су објављени 1910. године у Београдском Словенском југу, сви под псеудонимом „З“, истим оним псеудонимом под којим је Ракић 1902. штампао прве своје песме.
Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука. Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Милан Ракић је умро 30. јуна 1938. године

752 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас