Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909, као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника. Према мишљењу неких тумача, слику коју данас имамо о овој уметници створила је заправо њена мајка.
У монографији Жене у српском сликарству пише да је Даница Павловић „у детињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање“, али да је и касније, „када је отворена Меморијална галерија Милена Павловић-Барили у Пожаревцу, допринела стварању њеног, помало бајколиког лика чуда од детета, успешне сликарке која је путовала по свету, дружила се са познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од последица пада с коња“.
У поодмаклим годинама, често пуна горчине, Даница Павловић је својим сећањима, у сачуваним и још више оним уништеним писмима створила о својој ћерки, али и о себи, слику какву је желела. О специфичном сликаркином односу са мајком сведочи и једно од писама непознатог датума:
„ …Да знаш само колико ми је потребно да ме једног дана разумеш и да ми кажеш: ‘Сине, је л’ си уморна, одмори се мало, јер си све урадила што си умела и могла.’ Чини ми се, кад бих једанпут у животу то од тебе чула више никад не бих имала несаницу. Више никад ме зора ни сунце не би затекли будну и пренапрегнуту од мисли и брига и страховања у кревету. И не бих се увек луда и крива осећала. Ја другима не дозвољавам да ми кажу ни да сам луда ни да грешим, јер знам и видим да нико од њих не би могао моју равнотежу да издржи. Ја сам овде сасвим смрвљена. Знам како нана каже: ‘Из ове се коже нема куд’, па се и ја копрцам, па не умем ћуд да променим.”

Уметност без задршке

Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сећањима. Готово све њене надреално-магичне композиције имале су у себи романтичарско значење, велови, односно драперије, симболично означавају деобе и раздвајања, али и спајања и повезивања реалности и маште, светла и таме, добра и зла, интиме, медитативног и оног сензуалног.

Сликајући лампе и свеће уносила је светлост мудрости и просветљења у амбијенте у којима је владао мрак. Њене маске скривале су и штитиле идентитет лика, лептири причали о краткотрајности живота, а сломљени стубови и исечене руке или ноге говорили о жељама и чежњама. Насликане повијене катарке бродова наговестиле су ратне ломове који су је заувек одвојили од отаџбине. Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену.

Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир. Из њених писама се види да је тај одлазак значио одрастање, а у симболичком смислу и ослобађање од родитеља који су били превише снажне личности. Из Њујорка родитељима све ређе пише а више се посвећује себи.

Бег у Америку

Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом. У једном писму насталом чим је брод пристао у Њујорк, у августу 1939, Милена мајци пише: „ …Стигла сам. Сада је два сата ујутру. Прве мисли и речи откако је лађа пристала шаљем Теби. Гледала сам дуго све светлости у даљини, као Венеција, само много дуже са стране. Месечина и бели облаци, и светиљке што мичу и клизе по води, али се ништа друго не види. Ето, то ти је Њујорк. А ја ништа не разумем.
Грдно ми је све чудно као у сну и као обично…“ Иако већина теоретичара сматра да се Милена због материјалне сигурности присилно ангажовала у примењеној уметности, пре је следила пут којим су пре ње кренули светски познати писци, сликари и уметници који су радили за новине. Миленине модне илустрације објављиване у Вогу током 1940. и 1941. одликују се лакоћом линија и колористичком прозрачношћу акварела. Милена је цртала даме у једноставним хаљинама са спуштеним струком или деколтеом неправилног облика који обнажује рамена или леђа, украшене перлама, цветовима, огрлицама, минђушама, тијарама, брошевима, лепезама, шаловима. Сликарка је светске жене цртала по узору на себе.

Реклама за Вог

За Милену су говорили да је грациозна и лепша од својих слика. Видела је властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, магазин Herst, Taun end kantri. Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове. У приватном животу била је крхког здравља и замишљена над вечитим темама живота и смрти. Многи су говорили да је сликарка лепша и љупкија од својих модела и да би, када је улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, Милена је очаравала својом појавом.

Тихи одлазак

Милена Павловић-Барили умрла је 6. марта 1945. године у својој 36. години у Њујорку. По једнима, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима похрањена је на гробљу за странце у Риму.
Њен супруг Бруно јавио је Милениној мајци у Пожаревац да јој ћерка „почива на једном дивном месту, на гробљу у близини капије светог Павла, препуном великих успомена на песнике, уметнике, на људе који су дошли из читавог света а који су сада ту поред ње“. Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили.
У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија-легат у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.

Аутор:  Зорица Марковић
2090 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас