[quote]Док је тињала револуција у Војводини, желела је да крене на ратиште и с гитаром у руци устаницима пева јуначке песме[/quote]

20 (2)_620x0

Милица Стојадиновић – Српкиња

 

Вук Стефановић Караџић јој је тепао „моја кћи из Фрушке“, Петар Други Петровић Његош је наводно говорио да би била кнегиња Црне Горе само да он није владика, Љубомир Ненадовић ју је славио у песмама, Ђорђе Рајковић јој је посвећивао стихове… Врдничка вила, како су звали Милицу Стојадиновић Српкињу, била је једна од наших првих песникиња. Јован Скерлић је записао да су људи одлазили да је виде као да је некакво чудо – списатељско и необично лепо. Изазивала је дивљење, али и уздахе, многих великана свог доба. И била је позната као Милица, лепа песмотворка и српска певачица Милица.

На свет је дошла 1828. године, у сремском селу Буковац, које је њена породица врло брзо заменила Врдником. На јужним обронцима Фрушке горе, свештеничка ћерка је провела добар део живота – песничког, родољубивог…

20Била је даровита, храбра и радознала девојчица жељна знања. Учитељ из Бановаца, где се касније преселила, жалио је што није дечак, па да иде даље на науке. Ипак, приватно се школовала у Петроварадину, учила је немачки и словачки језик, свирала гитару. Много је полагала на самостално образовање, па је касније савладала и француски и италијански језик.

Навршила је тек 13. лето када је објавила прву песму у „Сербском народном листу“, одредивши тада своје занимање. А недуго затим, 1848. године, поздравила је пламен који је захватио целу стару Европу, као прву светлост младе слободе српске. Била је велики родољуб. Док је тињала револуција у Војводини, желела је, по угледу на Јованку Ореланку, да крене на ратиште и с гитаром у руци устаницима пева јуначке песме.

Читала је народне риме, писала стихове у којима је величала спомене старе славе и сјаја, цара Душана и његове походе, Карађорђа и Милоша Обреновића, плакала над Косовом… Писала је колико воли Србију, „то мало число у слободи“, „драгу земљу где слободе дрво цвета“.

Прву збирку песама је издала 1850. године, а потом 1855. и 1869. У међувремену је објављен и њен дневник у три књиге – Миличино најпознатије и најбоље дело – „У Фрушкој гори 1854“. Била је то драгоцена ризница песама, народних обичаја, писама драгим људима… Била је веома побожна, па није било странице у њеном дневнику у којем није уписана реч црква, манастир, Бог. Ту је Милица писала и о првој посети Вука Стефановића Караџића, који се бринуо да јој пронађе посао и добро је уда. Из преписке са Вуком сазнајемо да је 1857. године Милица размишљала да оде у Бугарску и ради као учитељица, али је све понуде одбијала.

У Београд, који је њој био појам слободе, дошла је 1862. године, када је велики град био под бомбама, а она била на барикадама и писала текстове који се сматрају првим записима „жене ратног дописника“.

[quote]У ДНЕВНИКУ је Милица забележила да би волела да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли матерњи језик, прадедовску веру, природан живот благе нарави. Поноси се што у кући ради као и обична сеоска девојка, која књигу није у руци имала.[/quote]

2468„Нисам могла срцу одолети, да не видим војнике српске… Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању радника“, писала је Милица.

А њен пријатељ и аустријски песник Лудвиг Аугуст Франкл је записао:

„Једнога дана иђаше она кроз улице у свом црном плашту с расплетеном косом и запаљеном свећом у руци и довикиваше људима како могу да буду тако равнодушни: осветите срамоту Косова поља и уздигните опет царевину.“

Тешко је поднела губитак мајке, али је прекретницу направила тек после очеве смрти, када се преселила у Београд, који је називала својим градом. То је био крај њеног књижевног живота. Кућу једног грчког трговца у Савамали је изабрала за нови дом, у којем је умрла 1878. године у тешком сиромаштву. Сахрањена је од милостиње, на Ташмајданском гробљу, али су њени посмртни остаци 1905. године пренети у Пожаревац, где јој је живео брат. На годишњицу Косовске битке, 28. јуна 1912. године, Милици је подигнут споменик у Врднику. Основна школа у овој фрушкогорској бањи носи име врдничке виле. Сваког октобра се, у Буковцу, Новом Саду и Врднику, у њену част одржава манифестација „Милици у походе“, а од 1994. године у Војводини се додељује престижна књижевна награда „Милица Стојадиновић Српкиња“.

„Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота“, записао је о Српкињи Јован Скерлић.

 

20 (1)

novosti.rs

 

1664 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас