(В. Врањска, 1776 — П. Метковић, 1811)
Рођен је 1776. године у Великој Врањској код Шапца, од оца Филипа и мајке Илинке. Преци Милошеви су из Херцеговине и воде порекло „од српског властелина“ Ђикана, који је живео у 15. веку „у граду Никшићу и био заповедник онога краја“. Кад су Турци освојили Херцеговину, Ђикан је са војском бранио Мостар и у тим борбама погинуо. Оставши без имовине, а не желећи да промене своју вероисповест и прихвате мухамеданство, Ђиканови потомци су морали напустити родни крај. Прво су се обрели у Црној Гори, а потом у Далмацији. Из Далмације су дошли у Сремску Митровицу, да би се коначно настанили у Србији, у селу Врањској. У детињству, Милош је три године провео у Манастиру Радовашница, под Цером, учећи да чита и пише, пошто у то време редовних школа није било. Кад му је отац умро, напустио је Манастир и дошао кући, али се ту није дуго задржао. Као писменог младића, узе га себи за писара богати трговац Илија Марковић из Грушића. После нешто више од годину дана, постао је писар великог поцерског кнеза Михаила Ружичића, односно, његове поцерске канцеларије у Поцерском Метковићу. На овој дужности дочекао је Први српски устанак.

По избијању устанка, обилазио је поцерска села и дизао људе на оружје. Првих дана, крстарио је Бећиним брдом и спречавао излазак Турака из Шапца. Када је стигао позив Јакова Ненадовића да се пође на Шабац, Михаило Ружичић и Милош Стојићевић окупили су 500 Поцераца, од чега су 200 били коњаници. За бимбашу је Јаков поставио Милоша. Кад су Срби заузели Шабац, Милош је, са стотинак одабраних коњаника, отишао у Лешницу и надзирао границу на Дрини.

За поцерског војводу Карађорђе га је прогласио неколико дана уочи Мишарске битке, у лето 1806. године. Догодило се то у поцерском селу Дворишту, где је Карађорђе дошао из свог логора у Бељину.

У будућим борбама и окршајима са турском војском, Милош се истакао храброшћу и срчаношћу. Пред бој на Мишару, налазио се у кругу војних команданата који су разрађивали ратну стратегију. У самој бици предводио је своје Поцерце и, према казивању, погубио турског Мемед-капетана од Зворника. Прво га је погодио хицем из пиштоља у груди, срушио с коња на земљу, дограбио Мемедову сабљу и одрубио му главу.

После Мишарске битке, знајући да ће разбијене турске трупе покушати да се докопају Босне, Карађорђе је поставио заседе у густим шумама Китога. Ту се већ налазио прота Никола Смиљанић са својим људима, а у помоћ му је упућен и Милош Стојићевић са својим Поцерцима. Ту је Милош заробио коња и комплетну опрему Кулин-капетана, заједно са чувеном сабљом на којој су били исписани берати Кулинове фамилије. Стога је родбина Кулин-капетана давала за сабљу онолико злата колико је тешка, али је Милош то одбио, тражећи од Турака српско робље одведено из Нахије шабачке. Био је то захтев који Турци, и да су хтели, нису могли испунити јер је робље било распродато и расуто по целом турском царству. Тако је Кулинова сабља остала код Милоша.

Наредних година, Милош је учествовао у многим борбама са Турцима у западној Србији и Семберији. Његово јунаштво опевао је Филип Вишњић у народним пемама Хвала Чупићева, Бој на Лозници и Милош Стојићевић и Мехо Оругџић. У овој потоњој, опеван је Милошев мегдан са Мехом Оругџићем, заповедником Бијељине и једног дела Босне. У пољу код Бијељине, држећи сабљу у устима да би охрабрио своју војску, Мехо је изашао испред сопствених редова и међу српским борцима тражио јунака који би му изашао на мегдан. У сусрет му је похитао Милош Стојићевић. У судару на отвореном пољу, Милош је био бржи, окретнији и спретнији и погубио Меху Оругцића, чија је смрт поколебала турске редове.

Истакао се и у боју на Лозници, почетком октобра 1810. године. У опседнутом граду био је неколико дана, са Антом Богићевићем и Бакал Милосавом. Многобројнијој турској војсци српски устаници су пружали жесток отпор, све док им Карађорђе није стигао у помоћ.

Милош је погинуо, помало наивно и ненадано, почетком августа 1811. године.

У то време, у Поцерини је харао хајдук Петар Прелић, звани Прело, који је дошао из Рудничког краја. Два пута је падао у руке Милошу Стојићевићу. Први пут га је пустио Поп Лука Лазаревић, под обећањем да ће се повући у миран живот, али је Прело наставио са неделима. И по други пут га је Милош ухватио и пошао да га посече код куће Јеремије Антонића у Варни, али је, по наговору свог пријатеља Јосипа Новаковића, од тога одустао и поново га предао Поп Луки Лазаревићу. Међутим, Прело је побегао из затвора и поново наставио да пљачка народ.

Почетком августа 1811. године, Милош је, са својим људима, опколио шуму Липовицу у Поцерском Метковићу, у којој се крио Прело. Кад је откривен, Милош је потрчао да га ухвати живог, али се Прело није хтео предати. Једним хицем је оборио Милоша са коња, али је и он убрзо убијен од Милошевих пратилаца.

Милош је био средњег раста, широких плећа, дугуљастих образа са руменим јагодицама, смеђе дуге косе коју је плео у плетеницу и савијену носио под калпаком, танких дугих бркова, граорастих очију и оштра погледа. По нарави је био весео и оран за шалу.

1253 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас