Рођен је 7./19. јануара 1847, у селу Грацу код Ваљева, у сељачкој породици. Основну школу свршио је у Ваљеву, гимназију у Београду, 1871. На техничком факултету Велике школе у Београду провео је две године, одатле прешао на филозофски факултет, где је остао, не свршивши га, до 1875. За време српско-турског рата служио је у пресбироу. После смрти Ђуре Јакшића, 1878, дошао је за коректора Државне штампарије. У два маха био је уредник званичних Српских новина. 1881. постао је драматург Народног позоришта, и на том месту остао до 1898, када је стављен у пензију. 1900. враћен је из пензије и постављен за помоћника управника Народне библиотеке. Оболевши, отишао је ради лека на Приморје. Умро је у Дубровнику 20. јануара 1908. године.

Први његов, ђачки рад, један превод са немачког, изашао је у кратковечном ђачком листу Зори. Под утицајем опсега култа народне поезије, и он је скупљао народне песме, и 1872, у Новом Саду, дао једну малу збирку Српских народних песама. Припадајући колу младих велокошколаца које се стало окупљати око Светозара Марковића, ушавши сасвим у његове идеје, Глишић је писао, нарочито сатиричне ствари, у шаљивим и књижевним листовима новога правца, у Враголану, у Врзином колу, у Преодници. У Преодници је изишла и прва његова оригинална прича Ноћ на мосту. Али главни његов приповедачки рад отпочео је у Отаџбини од 1875. Ствари које су ту изишле, и још неке нове, штампао је у двема свескама Приповедака (Београд, 1870. и 1882). Од половине осамдесетих година он слабо даје оригиналне радове — од 1885. до смрти написао је још само шест приповедака — с времена на време објавио је по неку приповетку по разним часописима и календарима. 1891. изишла је у засебној књизи његова лепа и дирљива сеоска идила Прва бразда. 1904. Српска књижевна задруга издала је избор његових приповедака (књига I). Од Глишића су још изишла и два његова позоришна комада представљана у београдском Народном позоришту: Два цванцика (Београд, 1883) и Подвала (Београд, 1885).

Поред тога, он је био један од највреднијих и најбољих преводилаца српских, одликујући се савесношћу у послу и ретким познавањем српског језика. За позориште је превео 31 комад од разних руских, немачких и француских писаца. Радећи за дневну позоришну потребу, он је често преводио слабија дела, али исто тако преводио је и писце од имена и од вредности. (Од Островског: Зла свекрва /Гроза/, 1881, и Кола мудрости, двоја лудости—, 1882; од Данченка Нов посао—, 1892; од Емила Ожјеа: Све за сина /Le fils de Gіboyer/, 1883; Наследник /La pіerre de Maleine/, 1884; драматизован Додеов Набоб/Гаван/, 1888, Балзакова Шагринска кожа, 1897, Метерлинкова Кнегињица Малена /La Prіnceѕѕe Maleine/, 1891, комедије и водвиље Викторијана Сардуа, Лабиша, и Мелака и Халевија; од Р. Фоса: Луиџа Санфеличе /1881/ и Племићка /Dіe Patrіzіerіn, 1882/, итд.) Осамдесетих и почетком деведесетих година он је био главни преводилац Народног позоришта.

Глишић је више но ико учинио за популаризовање руске књижевности код Срба. Са руског он почиње преводити још 1870. године, и то ситније ствари. Већ 1872, са Љубомиром Миљковићем, преводи Гогољеве Мртве душе. Гогољева Тараса Буљбу превео је у два маха (Београд, 1876. и 1902). Од њега су преводи из Толстоја: Крајцерове сонате (Београд, 1890) и Рат и мир (Београд, 1899. до 1901). Од Гончарова је превео Обломова (Београд, 1876. и 1898). Од мањих руских ствари превео је још и Народнога борца (у три маха 1873. и 1882, у засебној књизи 1896), и Полканове мемоаре од Љејкина (Београд, 1900). Са француског је превео Коломбу Проспера Меримеа (1877), и три романа Еркмана-Шатријана: Брђани (Л’інваѕіон) (1878), Два брата (1878), и Црна куга (Хугуес ле Лоуп). Поред тога, Жила Верна Доктор Окс и његова посла (1878). Од њега има низ мањих превода из Пушкина, Гогоља, Тараса Шевченка, Марка Вовчока, Шчедрина, Чехова, Гаршина, Данченка, Алфонса Додеа, Еркмана-Шатријана, Едгара Поа, Марка Твена, и других.

Његов рад је обилан и многострук, и Глишић је био један од наших најплоднијих и највреднијих књижевних радника. Али главна књижевна заслуга његова јесте што је у српској књижевности засновао реалистичку приповетку из сеоског живота. Реалист и по свом трезвеном и позитивном духу и по својим научним и социјалним уверењима новога човека седамдесетих година, он сасвим тачно изражава нови нараштај који је себи као програм ставио: стварност, истина, служба народу. Он је узео јака учешћа у новом покрету, био један од првих београдских великошколаца који су прихватили идеје Светозара Марковића, због растурања забрањених Марковићевих списа био осуђен на затвор. По савету свог учитеља почео је читати руске писце и књижевничком занату учити се код великих руских мајстора, у првом реду код Гогоља. Гогољ се новом нараштају нарочито допадао као сатиричар, као писац Ревизора, као писац који шиба покварену бирократију и лењо, глупо и некорисно сеоско племство. Из истих више политичких и социјалних но уметничких разлога из којих је тада Гогољ код Срба читан, и Глишић се одушевио Гогољем, преводио га, надахњивао се њиме и под његовим утицајем почео и сам писати.

Али Глишићеве приповетке нису само подражавања Гогоља но оригиналне књижевне творевине. Он је по својој природи био сатиричан дух, имао основни менталитет србијанскога сељака склонога шали и подсмеху, нарочито на рачун власти и њених званичних представника. Он почиње сатиричним чланцима у којима излаже духовитом подсмеху људе који буне његову здраву памет или старовоље и назадњаке које његово поколење не трпи. Глишић исмејава чиновнике и попове, али се нарочито баца на зеленаше и сеоске дућанџије, на мајсторе у „каишу“ и „подвали“, на које се тада, у тренутку материјалне кризе на селу, била дигла велика повика у целој јавности. Сељачко дете, сачувавши сељачку душу, пун љубави за село и за сељака, он узима у заштиту сељаке од законите хајдучије и бездушне експлоатације малих и великих „газда“. И са тим сатирама и нападима на буржоазију и на бирократију, Глишић је био књижевни разрађивач идеја Светозара Марковића, онај који их је примењивао у књижевности. У социјалној и политичкој борби седамдесетих година он је код Срба био оно што је Шчедрин био код Руса шездесетих година.

Али он није био само обичан тенденциозни писац, и није давао само пролазна дела са тезом која живе колико злоупотребе једнога доба и страсти једнога поколења. Дете са села, он је сачувао сељачку душу и никада није марио за варош, за „гадну чаршију“, како је он говорио. Стари дух патријархалне културе изгледао му је несравњено виши од тадашњег византијско-цинцарског духа наших вароши. А поред тога код Светозара Марковића је научио ценити социјални живот и патријархални морал сеоских задруга. И он ће са нарочитом љубављу узети да описује србијанско село, показујући исто толико симпатије за сељаке колико није крио антипатије за варошке бирократе и зеленаше. Али код њега ипак неће бити ружичасте идеализације сеоског живота, сладуњавих и сентименталних пасторала као код ранијих романтичких писаца. Он је реалист по уверењу и хоће да верно и истинито слика. „Трудио сам се, вели он у предговору Подвали, да изнесем што верније нацртане типове каквих и данас има по нашим паланкама.“ И у већини случајева он је просто фотографисао живе људе, и отуда код његових личности толико живота и природности, толико рељефа и утиска стварности. У великом броју случајева он за предмете узима догађаје који су се одиста десили. Поред тога, Глишић је имао и чисто приповедачких особина: умео је да одабере лепу и занимљиву анегдоту, да је вешто развије и заокругли у целину, да прича јасно, глатко и пријатно. Код њега има више од политичке сатире, има здравог и ведрог хумора, срдачне шале, и он остаје један од најпријатнијих писаца српских.

Сем сатиричних и хумористичних приповедака има код њега и нежних сеоских идила, као што је Прва бразда, која је једна топла и узбуђена химна раду. Из Гогоља му је остала склоност за фантастичне приче, и он је дао неколико приповедака вампирских и вукодлачких.

Не зато што је имао неких нарочитих склоности и способности за драму, но стога што је дуго година био драматург београдског Народног позоришта, и сам био позоришни преводилац, и он се огледао и на драмском пољу. 1883. играна су у Народном позоришту два његова драмска дела: „шала у четири чина“ Два цванцика, и комедија Подвала. У Два цванцика је обрадио једну шаљиву народну причу, лако и забавно, са пријатним, нешто површним, сликањем сеоскога живота. У Подвали је себи ставио за задатак нешто више од обичне шале и забаве; ту је живо и конкретно приказао оно што је развијао у својим приповеткама: страдања сељака од несавесних и на све готових зеленаша. Као чисто драмска дела, Подвала, а нарочито Два цванцика, заостају иза Глишићевих приповедака, али у њима има врло живих и тачно ухваћених типова и писана су тачним и карактеристичним говором села и паланке. Подвала има још значаја и утолико што је то први српски комад из сувременог живота србијанског, прва комедија из сеоског живота у српској књижевности, добар почетак домаће комедије који досада није много премашен. Тај комад још и данас се одржава на репертоару. Милован Глишић, поред својих приповедачких заслуга, има своје пристојно место и у историји српске комедије.

Чисто уметничка вредност књижевнога рада Милована Ђ. Глишића није врло висока. Анегдота, занимљива анегдота, рељефни типови којима је дао трајан живот и који и данас књижевно живе, дијалог, жив и природан и течан дијалог, чист и једар народни језик, — то су његове главне особине. Личности су оцртане у општим и овлашним потезима, више по спољњим особинама својим но по унутрашњој природи. Психолошка анализа сведена је на најмању меру, и цео свет у његовим приповеткама живи готово искључиво спољњим и физичким животом. Цела приповетка је нешто упрошћена и сведена на малу уметничку меру. Затим, тај рад није тако ни обилан: за четврт века свега двадесетак приповедака, што не чини ни једну приповетку на годину, и што сведочи о слабој продуктивној снази Глишића као приповедача. Али ако Милован Ђ. Глишић није од писаца високе уметности, он је заслужан и ваљан писац који је започео цео један нов књижевни покрет. Он најбоље представља код нас писца седамдесетих година, радника на „примењеној књижевности“. Он је заслужнији но ико за уношење руских писаца и руског утицаја у српску књижевност. Он је по угледу на Русе почео реалистичку приповетку у нас, створио сеоску приповетку, која се доцније, нарочито у Србији, развила. Скроман иницијатор целог једног новог покрета, који ће бити од непосреднога утицаја на млађе писце осамдесетих година; ведар, занимљив и симпатичан писац; преводилац ретких способности и велике радне снаге; мајстор у српском језику — Глишић, иако не иде у писце првога реда, један је од оних писаца који чине основу и снагу једне књижевности.

Из Историје нове српске књижевности
Јован Скерлић

1946 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас