Рођена у Копривници код Рашке 24. јуна 1890. (мада се налази и година рођења 1891.), као кћи Раденка и Данице. Почетком Балканских ратова 1912. Милунка Савић, прерушена у  мушкарца и као добровољац Милун Савић постаје војник у Дринској дивизији. Учествовала у борбама, поред осталих код Скадра и у Брегалничкој бици 1913. У болници на лечењу од задобијених рана открва се да иза имена Милун крије се Милунка, што се убрзо прочуло у српској војсци.

Почетком Првог светског рата поново се пријављује као добровољац и то као члан „гвозденог пука“. Командант пука, био је Димитрије Матић. У исто време у јединици овог пука биле су две храбре хероине: Милунка Савић и Шкотланђанка Флора Сандерс.

У току повлачења српске војске преко Албаније, почетком јануара 1916. била је тешко рањена па је пренета у Бизерту на лечење. Истакла се у борбама за Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, заробила је 23 бугарска војника.

За њена јунаштва чули су и савезнички војници, па се и код њих проносила вест о храброј српској девојци Милунки Савић. После ослобођења Битоља, кад је отпочео рововски рат, као добровољац ушла је у Моравску јуришну чету, да се бори са најбољим и најхрабријим ратницима ове дивизије. О њеном јунаштву и ратним подвизима говорило се у савезничким армијама. У њену част постројавани су елитни савезнички пукови и њихове ратне заставе спуштане у њену част на поздрав.

О ратнику Милунки Савић писала је страна савезничка штампа. После рата дописивала се са француским ратним командантима: Емилом Гепратом и Лујом Франше Депереом. Упркос слави и почастима остала је и даље скромна каква је била као чобаница у долини Ибра.

milunka-savic6Рањавана је више пута. За показану храброст у борбама добила је чин наредника. Писмено је похваљивана од стране савезничке команде на Солунском фронту. Најпознатија и најхрабрија жена ратник у Првом светском рату међу Србима, добила је многа српска и савезничка одликовања: два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрну и Златну медаљу за храброст Милош Обилић, Споменицу ослободилачких ратова 1912—1913. Албанску споменицу, Споменицу за ослобођење и уједињење 1914—1918. два француска Ордена легије части, француски орден Ратнички крст са златном палмом, руски орден Крст светог Ђорђа Победоносца и друга. Због подвига у рату прозвана је Српска Јованка Орлеанка. Храбро и стоички је са својом генерацијом подносила ратне недаће.

Када су ратови завршени, краће време била је на служби у војсци у Сарајеву, где се венчала са Вељком Глигоријевићем, чиновником Хипотекарне банке. Убрзо се демобилисала. Као добровољац добила је мало имање на новооснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево, недалеко од Новог Сада.

На добијеној земљи подигла је малу кућицу, коју је убрзо препустила сестри Славки, а она прешла да живи у Београд. Муж Вељко, са којим је имала кћер Милену убрзо је напустио породицу, а Милунка као самоука без школе, запослила се у Хипотекарној банци као чистачица где је дочекала и пензију. Једно време пре доласка на Вождовац, живела је у Скадарској улици. Од својих средстава купила је невелику кућу на Вождовцу. Пред саму њену смрт, након неколико новинских текстова о заборављеној српској хероини, додељена јој је гарсоњера у насељу Браћа Јерковић.

Милунка Савић одгајила је и три усвојенице: Милку, заборављено дете са железничке станице у Сталаћу, Радмилу-Вишњу, своју сестру од остарелих ујака и ујне и Зорку, сироту девојку из Далмације. Поред тога, ишколовала је још 32 деце, што од родбине, што са стране. Милунка Савић је ово могла постићи јер је имала знатне принадлежности: плату, инвалиднину и француска примања уз две легије части. У слободном времену шила је шињеле за војску, у чему су јој помагала и деца. Занимљиво је да је у стану за време школовања држала и бугарског студента Бебела Нинкова, сина команданта поражене бугарске војске у Првом светском рату, који је до Милунке дошао по препоруци свога оца да му Милунка помогне док се не снађе. Остао је до краја студија и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом (1921—2004). —

Милунка Савић умрла је у Београду 5. октобра 1973. године. Сахрањена је на Новом гробљу. Данас једна улица у Београду носи њено име.

ЛЕГЕНДАРНА МИЛУНКА САВИЋ

… Пред њом су били постројени пукови. У славу њеног имена подизане су заставе. Њене јуначке и младалачке груди красила су највећа српска и француска ратна одликовања: Карађорђева звезда са мачевима, два Ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, две Златне Обилићеве, Албанска споменица …

… А имала је обично име: Милунка. Још од оне дванаесте, кад је Србија ратовала с Турцима, па тринаесте, кад се судари с Бугарима, па четрнаесте, кад навали Шваба, звали су је и знали само по имену. Једино је уз званична акта, уз предлоге за одликовање или у решењу о њима стајало презиме: Савић. Милунка Савић. Легенда.

Део српске историје из судбоносних година. Име записано у ратним хроникама, извештајима ратних дописника. Пример и инспирација.

… У рововима, пред јурише, припремајући бомбе, војници су помињали њено име: „Славу јој љубим, много је храбра…“ Касније у беспућу албанског крша, док су се промрзли и гладни споро кретали, говорили су: „Кад може Милунка…“ Ни тешко рањена, није губила веру у победу, у повратак у своју земљу. Кад је дошла, већ је била легенда: име јој се изговарало са поштовањем… Позивали су је на свечаности, прославе, путовања на ратишта, на гробове палих. Ишла је и сусретала своје ратне другове…

… На такве свечаности одлазила је у шумадијској народној ношњи. На њеним грудима блистао је ред највиших одликовања. Официри школовани у Сен Сиру, Вест Поинту, чувеним војним академијама, застајали су — гледајући је. Били су почаствовани присуством те жене, али о њој нису знали ништа. На једном свечаном пријему, пришао јој је један млађи страни пуковник и рекао: „Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Борио сам се у другом светском рату. Али, ви сте без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?!“ Милунка се осмехнула и рекла: „Зашто не, пуковниче, ја сам — наредник …“

… Пуковник у белом свечаном мундиру стао је мирно… Честитао јој је, искрено…

… Тако су у ставу мирно пред њом били генерали и војводе, министри и дипломате. Где год се појавила, пленила је својом једноставношћу и скромношћу. Прича о њој ширила се попут пожара. Сви су желели да је упознају, проговоре коју реч, да јој честитају, да чују понешто од оних страшних успомена…

… Мало је говорила. Сматрала је да је испунила своју дужност: борила се, као борац, с пушком у руци, а не као болничарка, мада је и болничарке веома ценила. Хтела је у рат. Кад је Србија ратовала с Турцима, била је у кући свог оца у селу Копривница код Рашке. Имала је 20 година. Девојачке жеље у тим часовима, биле су далеко од ње. Хтела је у рат. И била је: два месеца, па је рат свршен. Касније, с Бугарима, али опет два месеца: склопљен је мир… На вест да је Шваба са свих страна навалио на Србију, отишла је право војводи Радомиру Путнику…

… Истог дана поподне стајала је у строју са осталим „првопозивцима“, јер јој ни на крај памети није било да остане у комори или санитету. Наредник, брката војничина, који није знао за поговор, рекао јој је: „Данас ћемо учити како се бацају ручне бомбе …“

… Тако је почела обука. Срећом, то је трајало неколико дана, па је пук кренуо на положај код Бајине Баште. Војници, млади и снажни, као да су добили крила: прешли су преко реке па разбили Швабе. Милунка Савић је с бајонетом на пушци налетела на групу Аустријанаца: „Предајте се! Предајте се!“ И Аустријанци су се предали. Одвела их је команданту пука и рапортирала: „Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!“ Истог часа се окренула и наставила да гони непријатеља. Утом је припуцала артиљерија и Милунка је осетила ужасан бол у глави. Освестила се у болници. Из главе јој је извађен комал гранате. Кад је рана зарасла, опет је била у свом пуку, овог пута близу Ужица. Да би бацила бомбу на аустријски стрељачки строј који се ближио, Милунка се придигла на колено. Пала је прострељених груди. Међутим, после месец дана проведених у нишкој болници, ево је опет…

… У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила је на авет, али није клонула. Чим би, уз пут, видела неку Албанку, прилазила је, скидала шајкачу да виде да је жена и тражила — хлеба. „Ти аскер, бре“ — говоре јој Албанке и дају хлеб. Делила је са војницима последњу кору. Никад није показивала да јој је тешко. И друге је бодрила да истрају…

… Једног дана на Солунском фронту растрчали се командири по четама и наређују да се све доведе у ред, да буде као у касарни под конац… Војници су знали да долази неки виши официр. Кад сутрадан, праћен свитом, долази министар војске генерал Божидар Терзић. Генерал је стао пред пук, сјахао и гласно позвао: „Каплар, Милунка Савић, напред!“ Збуњена девојка није чула своје име. Друг до ње је гурнуо и она се прибрала и изашла. Генерал јој је пред пуком на копоран ставио златну Обилићеву медаљу за храброст: „Дајем ти ово високо одликовање за војничко држање у рату.“ Девојци која је до тада у ноћним јуришима ишла на нож, потекле су сузе…

… Милунка је учествовала и у чувеној Горничевској бици. Њена јединица је ушла у „неп“ између Бугара и Немаца. Неколико дана је беснела борба. Милунка је упала у бугарске ровове. Бугари су настојали да спасу главу, па су искакали и бежали. Гонила их је и упала у следећи ров. Ту је опазила једног војника — спавао је упркос топовским пуцњима. Милунка га је продрмала. Избезумљен од страха, рекао је да их има 43, да би се сви предали, али их чувају официри… Рекла му је да ће она да заговара официре, а да се они неопажено провуку кроз ровове и предају се. Тако је и урадила: звала је и говорила да хоће да се преда, али да чека ноћ. С друге стране су обећали да неће да пуцају… За то време, бугарски војници су се провукли и предали се…

… Кад је била поднаредник, дошао је командант савезничких трупа француски генерал Сарај и предао јој Орден француске Легије части. И тада је пред њом био постројен пук. Али, убрзо је била рањена на Скочивиру. Кад је кренула у јуриш, метак јој је пробио обе ноге… За чудо, ране су брзо зацеливале. Није могла без фронта. Тако и сада: после месец дана била је на Пологу, близу Кајмакчалана. У тој борби је стекла Карађорђеву звезду са мачевима. Дошли су и генерали Петар Бојовић и Живојин Мишић. Пред пук је изашла уплашена, као ђаче. Следеће борбе донеле су јој други Орден француске Легије части, затим највеће француско ратно одликовање: Ратни крст са златном палмом… Кад је рат био завршен, Милунка је поново обукла своју женску одећу. Убрзо потом се удала и родила четири кћерке које живе у Београду. Оне чувају успомену на своју храбру и племениту мајку.

 

 

 

 

1294 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас