Песник Милутин Бојић /Београд, 7. мај 1892 — Солун, 8. новембар 1917/ рођен је у Сремској улици, у кући која се налазила изнад очеве занатске радње. Када је имао тринаест година, у новембру 1905. породица се преселила у кућу у Хиландарској улици број 24 и 26. Према сећању песниковог млађег брата Радивоја, „имање Бојићевих се налазило на уласку у београдску Палилулу, било је пространо, са широким лицем и великом дубином… Иза куће је била башта са око стотину разних воћки… Целог лета смењивали су се мириси и боје, сунце је дочаравало у авлијама омамљив дах шебоја и ружа, а у башти чепуркање птица и сладак одсјај зрелог воћа. Било је изобиље плодова, редом су пристизале бербе појединих дрвета…“ Из оваквог, Палилулског окружења, као средњошколац, ђак Реалке, Милутин се полако укључује и у јавни живот Београда. Прати светковине које су обележиле читаву 1904. годину — прославу стогодишњице Првог српског устанка, крунисање краља Петра Карађорђевића и том приликом приређену Прву југословенску уметничку изложбу слика и вајарских радова. Три године доцније, са млађим братом, на пољани званој Батал-џамија, присуствује свечаности постављања темеља нове зграде Српске народне скупштине. Већ тих година, Милутин почиње да објављује своје песме и краће критике и студије у школским листовима, али и у Скерлићевом и Гроловом Дневном листу, где је примљен као најмлађи сарадник. По обичају тога времена, није се смео потписивати правим именом док не прође матурски испит, који је и положио као један од најбољих ђака 1910. године. Већ тада је редовно пратио позоришни живот.

У првим деценијама XX века још није било радија и телевизије и Народно позориште је било један од централних културних светионика Београда. Премијере у овом позоришту биле су значајни датуми у животу Београда. На дан 10. октобра 1913. године, по старом календару, у Народном позоришту у Београду игран је Бојићев комад у стиховима „Краљева јесен“. Двадесетједногодишњи песник доживео је огроман успех. Нов начин приказивања нашег средњег века, у звонком стиху, у доброј режији и доброј игри глумаца, примљен је као велики догађај за домаћу драму. Већ почетком следеће године, београдски књижар и издавач Светислав Б. Цвијановић објавио је 48 Бојићевих песама. Одзив јавности био је невероватно жив. Јован Скерлић увео је младог песника у своју чувену „Историју нове српске књижевности“. На жалост, доба у коме је Бојић сазревао било је и време бурних историјских догађаја. Почетак века обележила је Анексиона криза 1908. године, „као да је цео Београд поврвео на протестни митинг…“ Криза је решена дипломатским путем, али је та страсна борбеност остала да траје годинама.

Рађала се вера да ће Србија, у савезу са пријатељским државама, моћи да оствари свој сан. У таквој атмосфери, млади Бојић се посвећује ангажованом новинарству, пише у Дневном листу, Делу, Венцу, Пијемонту, Српском књижевном гласнику…

Када су избили Балкански ратови, он је дописник из новоослобођених крајева, сведок је стварања Балканског савеза, али и његовог краха. У лето 1914. сукоб Аустроугарске и Србије прерастао је у Светски рат. Милутин Бојић је напустио Београд са српском војском, да се више никад у њега не врати. Пролазећи кроз Албанију, у Драчу, у јануару 1916. године написаће оду свом вољеном Београду, песму „Сингидунум“:

Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна.
Горди сведок моћи и крвавих дела.

Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом живот цвета…

 

Ускоро, целокупна наша војска које се затекла у Албанији превезена је на Крф. Бојић ради у Министарству унутрашњих послова, у Српској државној штампарији, пише за Српске новине, довршава драму у стиховима „Урошева женидба“. У јануару 1917. премештен је у Солун. У том граду објавиће збирку песама Песме бола и поноса. Плава гробница је штампана у тој збирци непосредно пред песникову смрт. Песме ове збирке, настајале у току рата, инспирисане су голготом српског народа, која је започела 1914. године, настављена повлачењем преко Албаније и масовним умирањима на Крфу. То су песме бола због страдања сопственог народа, али и песме поноса што је тајј народ поднео сва страдања и био спреман да, одморен и освежен, крене у ослобађање своје земље. Плава гробница, једна од најбољих и најпознатијих из ове предсмртне Бојићеве збирке, има историјску основу: пева о несвакидашњем гробљу у дубинама Јонског мора, поред обала острва Крфа где је од јануара до марта 1916. године сахрањено 4.847 српских војника.

Стихови „Плаве гробнице“, тих дана изговарани су као речи молитве:

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом!

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада…

Књига је изашла из штампе крајем јуна, а већ у септембру, Милутин Бојић је пренет у Војну болницу. После пет-шест недеља, на Митровдан 1917. године, песник је преминуо у својој двадесетпетој години, придруживши се сенима својих вршњака и другова по перу, Милана Луковића, Проке Јовановића, Милоша Видаковића, Велимира Рајића, Милутина Ускоковића, Николе Антуле, Владислава Петковића-Диса…

874 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас