index28. маја 1879. године, у Даљу је рођен Милутин као најстарије дете у породици Миланковић, од оца Милана и мајке Јелисавете, рођене Муачевић, а 3. октобра 1909. године, пре 90 година, Миланковић је, напустивши Беч, уместо инжењерске праксе и грађевинарства, започео професорску каријеру на Београдском универзитету. Званичан указ о Миланковићевом постављењу потписан је 22. септембра 1909. године од стране тадашњег министра просвете Љубомира Стојановића, а интересантно је да се Миланковићева кућа у Београду, која је сазидана 1926. године и у којој је велики научник живео све до своје смрти 1958. године, данас налази у улици која носи име овог некадашњег министра.

Миланковић је по професији био грађевинац, астроном, математичар, геофизичар, али изнад свега утемељивач модерне климатологије и климатског моделирања. Радећи на проблему утицаја астрономских фактора на климу у току геолошке прошлости Земље, Миланковић је на егзактан начин објаснио периодизације настанка, развоја и повлачења глацијалних фаза у току протеклих 600 000 година. Примењујући математички апарат и користећи претходна сазнања Адемара, Крола, Леверијеа, Пилгрима и уз свесрдну помоћ свога колеге, астронома Војислава Мишковића, Миланковић је доказао да су прецесија, промена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори на промену климе у геолошкој прослошти. Сам је, наравно, дао највећи допринос.

Миланковић, међутим, није само по томе познат. Његово дело „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“ представља најзначајније дело српске науке у двадесетом веку, а прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима, али најважније је било то да су се Миланковићеви прорачуни показали потпуно исправним.

milutin-milankovic-2Миланковићев календар је до сада најпрецизније урађен календар. Грегоријански је садржавао два крупна недостатка: за годину је узимано да има 365 и 1/4 дана и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година. Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашњих 13 дана, нови календар је доведен на исти датум као Грегоријански, преступне године могу бити оне које су дељиве са 4 без остатка, а секуларне године биће само онда преступне ако њихов број векова када се подели са 9 даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност до 2 800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим Грегоријанским календаром. Овако конципиран Миланковићев календар је требало кориговати тек после 28 800 година, али, нажалост, ни до дана данашњег, иако је у суштини прихваћен на Свеправославном конгресу 30. маја 1923. године у Цариграду, никада није заживео.

Миланковић је истовремено и један од твораца тектонике плоча која се интензивно примењује у геологији. На наговор климатолога Кепена и геофизичара Вегенера, кога сматрају оцем те нове теорије, разрадио је нумеричку секуларну путању полова ротације чиме је доказао да је положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од савременог, односно да су се они неминовно током времена кретали. Знатно касније модерна геофизичка мерења, сателитска геодезија и радио-сигнали потврдили су тачност ових прорачуна.

Милутин Миланковић је свакако научни геније кога је свет дефинитивно признао 10. децембра 1976. године када су у часопису „Наука“ објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, а чији је основни задатак био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни или не. Када је потврђено да су варијације Земљине орбите уствари пејсмејкер ледених доба све дотадашње сумње су распршене као мехурови од сапунице, а нашем генију коначно је признато заслужено место у научној елити. Миланковић је постао предмет интензивног изучавања тимова стручњака, јер је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.

Симпозијум „Миланковић и клима“ организован је 1982. године у Палисаду (САД), на коме је учествовало преко 90 најеминентнијих научника из целог света. Све њих окупљало је име и дело нашег генија, али и широка могућност даљег усавршавања и истраживања када је у питању интеракција Сунце – Земља и сви други пратећи ефекти. Колико се у свим тим научним делатностима прикривају и други елементи нека послужи чињеница да је за поменути скуп изузетно био заинтересован НАТО, један од финансијера.

Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија“. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је просла наша планета.

Данас се у свету, нажалост, Миланковићево дело много више проучава него у његовој земљи где је живео и неуморно радио скоро пола деценије. До сада на нашем тлу није финансиран ни један једини пројекат којим би се истраживали Миланковићеви циклуси осунчавања, иако је познато да је по својој структури то задатак, пре свега, од мултидисциплинарног значаја. Зашто је Миланковић у својој земљи тако мало „интересантан“ и још у великој мери препуштен појединцима питање је које тражи хитан одговор. Миланковић је национално богатство и као такав морао би имати своје заслужено место. Медаљу „Милутин Миланковић“ Европско геофизичко друштво редовно додељује од 1993. године на својим годишњим скупштинама, а код нас се и не размишља о покретању сличне. Оправдано је питање: чији је онда Миланковић?

Миланковић је умро 12. децембра 1958. године. За собом је оставио низ уџбеника, посебно су били коришћени они из небеске механике коју је држао на Београдском универзитету од свог доласка 1909. па све до пензионисања 1955. године. Дуги низ година неговао је лепу реч и зато дела као што су „Историја астрономске науке“, „Кроз царство наука“, „Техника у току давних векова“ и „Наука и техника током векова“ представљају најлепше популарне научне текстове на српском језику, а роман „Кроз васиону и векове“ постао је његов заштитни знак; данас му сви признају да је највећи путник кроз простор и време. Његови мемоари „Успомене, доживљаји и сазнања“ у потпуности одсликавају какав је Миланковић био и као човек и као научник.

Миланковић је наш најцитиранији научник, а када се пажљиво осмотри индекс цитираности, уочава се да је са протоком времена непрестано у порасту. Зато и није на одмет рећи нешто што се недвосмислено намеће: Миланковић је узорао небеску бразду при крају другог, а резултате тог рада пожњећемо у трећем миленијуму.

849 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас