Миодраг Андрић – Љуба Мољац (Крагујевац, 28. јануар 1943 — Загреб, 22. јануар 1989) је био српски позоришни, филмски и телевизијски глумац.

Рођен је у Крагујевцу. Као дечак са породицом одлази у Београд у ком је одрастао и школовао се.

Љуба је био један од најбољих комичара које смо имали. Помало је користио начин глуме као Бастер Китон тј. ни у најсмешнијим ситуацијама он се није смејао. Други су га, опет, поредили са чувеним америчким комичарем Ленијем Брусом.

Неке од Андрићевих монодрама, у ствари песама у десетерцу, су снимљене на касете за касетофоне, и кружиле су Београдом. Једна од њих је била пародија под називом „Мој на Косову“ и Хамлет. То су биле песме са доста масним речником, па су се могле копирати и дистрибуирати само илегално, тј. није их било у слободној продаји.

Преминуо је, у Загребу, 22. јануара 1989. претходно добивши излив крви у мозак, и то на бини док се налазио на турнеји са „Три носкетара“ (са Милованом Илићем Минимаксом и Јовом Радовановићем) у банијском месту Глина у Хрватској.

Године 2004, по његовом сценарију, је снимљен филм „Пљачка Трећег рајха“.

Био је стални члан и првак позоришта „Атеље 212“ из Београда.

Знао је да оде на „жур“ и да каже „причам фазоне док има вињака у флаши“. Екипа би брзо отрчала до најближе продавнице и смех до суза и бола је могао да почне.

Наслутио је своју прерану смрт и на себи својствен начин изнео како би то могло да изгледа.
А кад умрем волео бих да ме преноси Милка Бабовић.
Јао како би она то лепо радила.
Како би Милкица мене мртвог преносила,
као уметничко клизање на телевизији она би рекла овако:
„Покојни Љуба је тиркизно жут и плавичасто крут,
окружен је шљокицама и шљокаџијама,
ово је поштовани гледаоци била његова последња пируета“.
И код ње не би биле произвољне оцене знате оно
била лепа сарана, била велика сарана, било много света
лепо се пило, лепо се јело, лепо се говорило.
Не, код ње би било као на телевизији, као на уметничком клизању
био би прво обавезни део сахране,
па онда слободни део сахране,
па на крају егзибиције на сахрани.
Биле би оне оцене знате већ оно како иде на уметничком клизању:
финф кома цво, финф кома зибен, финф кома ахт, финф кома ахт.
Ма код ње би бре поп и црквењак били плесни парови.
Е, ја би волео том приликом да ме преноси друг Младен Делић.
Он би рекао:
„Људи моји је ли то могуће, па ово је лудница од погреба!
Нисте требали господине Мољац“.

Драган Никитовић би преносио сахрану као бокс.
Цело време би саветовао гробаре као боксере:
„Корак лево корак десно па у раку, корак лево корак десно па у раку“.

Бане Вукашиновић би узбуђено рекао:
„Друже докторе, Мољац је мртав. Шта сад човек да ради?“

Биљана Ристић би узела исти сандук као мој
и све време сахране би ме имитирала.

Добривоје Топаловић би ми певао ону своју песму:
„Кад би мого и умро би за те“ и намигиво присутнима.

Тозовац би још у капели дао изјаву за новине:
„Не само да нећу да се женим, сад кад сам вид’о Љубу нећу ни да умрем!“
и запевао би ону своју: „Сирома сам, сирома сам ал’ волим да живим“.

Менаџери би рецитовали сложно:
„Смрт је брате гадна радња, ово му је тезга задња“.

И на крају би цео спровод запевао:
„Болујем ја болујеш ти, а пандркно једино Љуба Мољац“.

А ја би на то усто из сандука и отпево ко славуј:
„Не кукајте забадава, јер вас Љуба зајебава!“

Вероватно су многи помислили кад је Љуба пао на сцени да се „зајебава“ али то се нажалост није десило. Сигурно је то био једини наступ овог врхунског комичара, а да није испраћен аплаузом и смехом до суза. Овај пут, је изостао смех, остале су само сузе.

 

 

 

 

1279 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас