miodrag pavlović srpsko blagoДа ништа друго није објавио осим „87 песама“, Миодраг Павловић би заслужио да се нађе у свим аналима славних песника и то не само Србије, него и целе Европе. У та времена, када су песници и уопште писци, певали шта им КП каже или дозволи, он се усудио да протествује против лажног соцреалистичког хвалоспева, пишући стихом слободног стила, стварајући тзв. неонадреални правац у песништву. Док су остале поете, мање храбре, певале величајући социјализам југословенства, он се окренуо српској традицији, православној мистици, езотерији и филозофској поезији, што не само да се није ценило него се од песника таквог кова, и зазирало.

Рођен је 28. новембра 1928. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у Новом Саду. Основну и средњу школу завршава у Београду где се уписује и на Медицински факултет 1947. а завршава га 1954. године.

Док је још био на студијама медицине, 1952. године, објавио је, сада већ чувену  збиру песама „87 песама“, која је постала инспирација читавим генерацијама младих људи, жељних слободне поезије. Многима од њих био је и остао узор.

Врло кратко време се бавио медицином, а од 1960-1961.године био је директор драме Народног позоришта, а затим, 13 година уредник у „Просвети“ у време великог успона ове издавачке куће.

Био је велики путник и та своја искуства преточио је у стихове, путописе, есеје….готово да нема жандра у којем се није остварио и то на врхунском нивоу: песник, приповедач, путописац, есејиста, романсијер, драмски писац, преводилац, антологичар, једном речју – велики мислилац.

Најзначајнија дела су збирке: „87 песама“, „Стуб сећања, „Хододарје“, „Улазак у Кремону“, „Космологија профаната“, „С Христом нетремице“;   романи: „Други долазак“ и „Афродитина увала“. Аутор је више есеја, а захваљујући његовим преводима, Т.С. Елиота, В.Х. Одена, С.Спендера и многих другиих, проширио је видокруг многим, тада младим песницима. Написао је драме „Пут у извесност“, „Кораци у другој соби“, „Игре безимених“. Уз то, приредио је и неколико антологија поезије, међу којима је најзначајнија „Антологија српског песништва од 18. до 20. века“. Ова антологија је поново вратила на поетску сцену и „извука“ из заборава писце попут Милице Стојадиновић Српкиње.pesme 87

Његове песме и есеји објављивани су на свим водећим европским језицима, као и на неколико оријенталних језика. Посебно је био цењен у културној јавности Немачке, где је заступљен у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику, која је насловљена једним његовим стихом: „Песма помера брда“.

Уз све могуће награде које је добио у својој земљи, највише за свој песички опус, Милорад Павловић је добио и Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године. Орден светог Саве добија 2008. год. од Митрополита црногорско-приморског, а у име Његове Светости Патријарха Српског госп. Павла. У Немачкој, 2012.године добија и Петраркину награду.

Био је дописни члан САНУ од 1978. а редовни од 1985. године.

Миодраг Павловић се преселио у вечност 17.августа 2014. у немачком граду Тутлингену, где је живео са породицом.

Тихо је живео, тихо и отишао.

&

ЗОРА У КАРЕЈИ

Велики уздах светла

на ћошку, као што рече покојни ујак

на воденом обронку Цариграда,

господа у црном дочекују зору

са бројаницама у руци, на тераси.

Грожђе зри.

Ход на смрт мирише.

Над пучином се диже језик који гори

и облак укрштен,

у срцу клија нов почетак,

око конака се вију пртице и конци.

Стефане, часовници звоне, пиши,

(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)

пиши:  сјај је долазио изнебуха,

из свећњака већег од планине,

трнули су житејски магнети

и сви су имали стрпљења:

заробљеник духа и рђа на крсту,

трава и пећински очи бдења,

и василевс коме скидају крила,

сви опијени бистрином

гасили су време.

Убогима свиће одавде мелем-дневни:

сунчева светлост пуна месечине.

3.slika                                  pesme 87

1734 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас