Миодраг Петровић Чкаља, рођен је 1.априла 1924.године у Крушевцу, као четврто дете у породици. Био је мршав дечкић, па му је друг наденуо надимак „Чкаља“, који му је остао до краја живота. Његов родни град је имао интензиван позоришни живот. Постојало је аматерско позориште, а често су гостовале разне путујуће позоришне трупе. Тако је мали Миодраг од малена заволео позоришну уметност, гледајући ондашње глумачке легенде: Добрицу Милутиновића, Жанку Стокић, Јована Геца…

У гимназији се озбиљније бавио глумом, у глумачкој секцији, где је велики утицај на њега имао професор Бора Михајловић. И у време Другог светског рата, Чкаља је играо у аматерским представама и био ангажован у позоришту. По положеној матури, одлази у партизане, где је ангажован као глумац у партизанском позоришту-Културно просветној екипи 47.дивизије. По завршетку рата, ишли су на гостовања по селима ослобођене територије, где су приређивали приредбе и кратке представе, у складу са околностима.

1946.године долази у Београд на студије, на Ветеринарском факултету. Учланио се у драмску секцију у КУД „Лола Рибар“ и ту упознао Радивоја Лолу Ђукића. Убрзо је примљен на Радио Београд, где је постао члан екипе тада мегапопуларне емисије „Весело вече“, па је напустио студије и посветио се глумачком позиву. У то време издвајају се две глумачке звезде, „два главна стуба“ “Веселе вечери“ – Мија Алексић и Миодраг Петровић Чкаља. Тих педесетих година Чкаља је играо и у Хумористичком и Савременом позоришту, где се прославио као врстан комичар. 1959.године дошло је време телевизијског програма. Лола Ђукић ствара прву ТВ серију, хумористичку, „Сервисну станицу“, која је снимана уживо. Ангажовани су бројни глумци, предвођени већ познатим дуом – Мијом и Чкаљом, који су стекли невероватну популарност у целој земљи. Нарочито је долазио до изражаја Чкаљин невероватни таленат за комику.

Низале су се серије, представе и филмови, којима је Чкаља дао неизбрисиви печат :“На место, грађанине покорни!“ „Музеј воштаних фигура“, „Сачулатац“, „Заједнички стан“, „Нема малих богова“, „Црни снег“, „Пут око света“, „Златна праћка“, „Бог је умро узалуд“, „Орлови рано лете“, „Љубав на сеоски начин“, „Камионџије“, „Врућ ветар“…

Чкаља је био вероватно најпознатији и најпопуларнији југословенски комичар, омиљен међу публиком. Био је познат по својој скромности и љубазности према свима, никада га није понела слава. Добио је и бројна признања за свој уметнички рад, поменимо само Стеријину, Седмојулску, Нушићеву и РТС награду за животно дело, Златног ћурана…

-“Одавно ме је Чкаљиној личности привукло то, што ми се учинило – а тај утисак није се променио ни до данас – да Чкаља има душу детета. Ово тим пре, што је и мени самој увек некако изгледало да комедија и комика у животу значе оно исто, што значи и детињство. Чкаљина људска природа, његова ведрина и заиграност, делују као она присна поетска наивност дечјег света. Зато се, ваљда, Чкаљиној комичарској даровитости радују и најмања деца, и осамдесетогодишњаци. Једна од битних Чкаљиних глумачких вредности је у томе што он глуми тако спонтано, као што је спонтано у стању да се заигра неко дете, ако га кришом посматрамо. Оно скривено и потиснуто дечје у сваком одраслом бићу, можда је и један од разлога што публика тако радосно прихвата Чкаљу, без обзира на то у коме се глумачком изразу он јавља.”
Софија Соја Јовановић

Миодраг Петровић Чкаља преминуо је, шест месеци пре осамдесетог рођендана, 20. октобра 2003.године.

 

 

 

2274 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас