Mиомир Вукобратовић је био редовни члан Академије Инжењерских Наука Србије (АИНС) од 1998. године, као и њен дугогодишњи председник.
Рођен је 26. децембра 1931. године у Ботошу, Зрењанин, од оца Крсте и мајке Роксанде, рођене Тоскић. Гимназију завршио у Краљеву 1950. Дипломирао на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета у Београду, 1957. Докторирао на истом факултету 1964. године из области критичних осцилација флатера ваздухопловних конструкција.
Своју другу докторску дисертацију из области роботике одбранио у Москви 1972. године у Институту за машинске науке АН СССР. Од 1958. до 1964. године радио у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову као самостални конструктор.
Од 1965. године ради у Институту „Михајло Пупин” као директор Лабораторије (касније Центра) за роботику. Изабран је у звање научног саветника на Електротехничком факултету у Београду 1977. године, а у звање редовног професора на Машинском факултету у Београду 1981. године.
Редовни је члан Српске академије наука и уметности, инострани члан Академије наука СССР-а (сада Руске академије наука), инострани је члан Кинеске, Јапанске, Мађарске инжењерске академије и више других иностраних академија наука и струковних академија. Сам или са коауторима објавио је до 2008. године 245 научних радова из домена роботике и теорије система у познатим међународним часописима и око 400 радова у зборницима међународних симпозијума, конференција и конгреса.

Такође је аутор-коаутор више монографија и уџбеника од којих три уџбеника на енглеском језику (Springer-Verlag), 15 истраживачких монографија на енглеском језику (Springer-Verlag, Elsevier and World Scientific Publishing), од којих су 4 монографије преведене на руски, 3 на јапански и 5 монографија на кинески језик, као и 12 поглавља у монографијама на енглеском језику. Под његовим руководством урађено је и одбрањено 29 магистарских и 26 докторских теза. Држао је по позиву преко 160 предавања и научних семинара на више од 45 универзитета и научних центара Европе, САД, Русије, Јапана и Кине. Аутор је или коаутор преко 50 пројеката, елабората и студија из области примењене роботике. Научни је руководилац свих националних пројеката из роботике почев од 1972. Био је члан преко 100 међународних програмских и научних комитета, симпозијума, конференција и конгреса. Члан је 10 издавачких одбора међународних часописа.

Започео је 1967. године рад на пољу роботике и захваљујући својим пионирским активностима засновао је код нас и у свету теоријску и примењену роботику у домену антропоморфних активних механизама. У периоду (1969-1972) заједно са својим најближим сарадницима увео је концепт Тачке Нула Момента (ЗМП), који је омогућио синтезу вештачког хода, његову динамичку равнотежу, као и њено одржавање у условима поремећаја. Након тога су били разрађени општи, рачунарски генерисани математички модели антропоморфних робота. У сарадњи са др. Д. Христићем, реализован је 1971. године, први у свету активни егзоскелет – робот за извођење вештачког хода, намењен активној рехабилитацији парализованих особа типа параплегичара.

За научни и стручни допринос добио је највиша домаћа и међународна признања од којих треба издвојити: Награду „7 јули” (1976); Октобарску награду Београда (1979); Награду „Борис Кидрич” (1981); Награду АВНОЈ-а (1982); Награду „Никола Тесла” са групом коаутора (1985); Диплому почасног доктора Државног универзитета Ломоносов у Москви (1996); Дипломе Почасног доктора Техничког универзитета у Темишвару, (1995) и у Крајови, Румунија (2001); Диплому почасног професора- саветника на Харбинском технолошком институту, Кина (1992). Дипломе Почасног доктора Универзитета у Новом Саду (1997) и Нишу (2006); Награде Удружења научника и универзитетских професора Србије „Воја Стојановић” (1998), плакету за животно дело (2005) и плакету „Никола Тесла“ (2007); Орден „Никола Тесла” I реда, највише југословенско признање у природним и техничким наукама (2002); Награду града Београда за науку (2003). Носилац је награде за животно дело које му је доделио Светски Конгрес Аутоматике (WАC), (2006). Институт „Михајло Пупин“ је доделио академику Вукобратовићу плакету „Михајло Пупин“ за животно дело поводом 40-годишњег непрекидног научног рада.

Свети Синод Српске православне цркве одликовао је академика Вукобратовића 1994. године орденом Св. Саве I реда. Асоцијација америчке роботске индустрије је доделила Вукобратовићу највише светско признање у роботици 1996. године, Награду „Joseph Engelberger” за примењено истраживање и едукацију. Академик Вукобратовић је један од 500 Срба који су обележили 20-ти век према биографском лексикону „Срби који су обележили 20-ти век, 500 личности“, М. Милановића, Београд, 2006. Са преко 2000 цитата према SCOPUS Citation Index (у који не улази цитираност у руским, јапанским, кинеским, индијским и другим часописима земаља не-енглеског говорног подручја), Академик Вукобратовић је најцитиранији научник у домену техничких наука на овим просторима и један од неколико најцитиранијих експерата у свету из домена роботике.

И поред свих понуда да каријеру настави у иностранству, Миомир Вукобратовић је остао да живи и ради у Србији.

У време НАТО бомбардовања,  од Лондонског универзитета је добио понуду да постане њихов доживотни декан, што је одбио сматрајући је као непримерену.

Овоземаљски живот је проживео тихо и скромно, посвећен раду и својој породици.

Умро је 11. марта 2012. године .

980 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас