Мирослав Мија Алексић рођен је давног 26. септембра 1923. године у малом селу надомак Рудника. У Крагујевац је дошао са родитељима, као десетогодишњак и завршио је Прву крагујевачку Гимназију, срећом избегао је стрељање ђака 21. октобра 1941. године. Успео је да побегне и да се спасе од окупаторског нишана и коначног суда, и тако је сачувао једног врсног глумца српске позоришно – кинематографске историје.

Гимназијалске дане проводио је учећи глумачке трикове, лагано је пекао занат. Елем, ноге живота одвеле су га до уписа на права у Крагујевцу. Но, упркос томе већ 1943. године Мијино име улази у глумачки регистар – Српског народног позоришта, округа Крагујевац, тада отпочиње Мијино бављење глумом под ознаком професионално.  За почетак добио је улоге мањег глумачког захтева у Нушићевом делу „Обичан човек“ и у Стеријиној „Покондиреној тикви“. Драмски тенор у хору дома ЈНА, глумац са преко 140 улога, несвршени правник, човек посебног темперамента, Бебин муж, отац два сина, дисциплинован у послу, окупан страшћу према позиву глумца. Говоре да је држао до пословне одговорности, али када на кућном прагу о отирач обрише ципеле од позоришне прашине, постајао је отац и муж, без уплитања пословних обавеза.

Спадао је у ред боема и често цитирају његове речи : „Не сматрам да је мени кафана много сметала. Оно што сам ја желео и оно што су други желели, пријатељи позоришта и моји пријатељи, ја сам и остварио. Оно што су очекивали од мене, ја сам им то и пружио, и поред тог обилажења кафана. Онда се то звало боемисање, данас је то пијанчење. Оног тренутка када сам осетио да кафана смета и мом угледу и мом раду, ја сам од ње, без икаквог напора, дигао руке.“

Важио је за глумца великог талента, чак су му и замерали да га претерано троши, у текстове који су беживотно лежали по столовима Мија је убризгао живот и смисао, дао им такт и покренуо музику глумачког стваралаштва. Људи његовог кова су реткост, у њему су се прожимали трнци туге, чудне сете и мириси радости, комичарске надарености.

Као војник позоришта прекомандован је у Народно позориште у Београду, ту се прославио се улогом Алексе у Стеријиној „Лажи и паралажи“, а 1950. године дотакао је по први пут чари филма. Свако од нас има ону годину „Д“ преломну, пуцајућу и одлучујућу за Мију је то била 1959. у њој се сусрео са тешком саобраћајном несрећом, али и добио понуду улоге Помета у раскошкој филмској режији Ступице, почео је да игра и у првој Тв серији – „Сервисна станица“. Добио је и Октобарску награду за Присипкина у „Стеници“ Мајаковског.

И онда је уследео позоришни крах, оно чега се глумци највише прибојавао – омашке, то се не прашта и то у насловној улози Тартифа, Молијеровог.  Све је личило на то да сат откуцава последње секунде позоришног живота Мије Алексића. Стустио је главу пред поразом и одао му признање, повукао се у његову сенку и ковао план до тренутка повратка када постаје првак Народног позоришта. Смицалице судбине или чега већ су ту да нас наведу на прави пут, ако за њега имамо њух. Кад пораз лупи шамар не враћајте, заслужили сте га, црвенило не траје толико колико и жеља да га никада више не добијете. Вратимо се Мији. Нити успешних улога су се низале, а 1977. година у Мијину биофрафију уписала је статус пензионисаног глумца.

Престижно глумачко признање „Добричин прстен“ добио је 1982. Све мање су на његову адресу стизали позиви од редитеља, био је болешљив и слабо се пео на даске које шкрипе, убрзавају пулс, терају на смех и сузе, страх и трему. Утихнуо је глумац у њему, не његовом вољом. Али срећа не спава, 1990. године награђен је Нушићевим признањем за животно дело глумцу – комичару.

Свет глуме га памти као шармантног, веселог типа, пуног харизматичне енергије која плени, носио је магнете талента и стрпљиво вребао славу. Комедија је била рухо његовог сентимента, призвука туге у очима које су се смејале топло публици. Свој задњи гмумачки танго на филму одиграће у Паскаљевићевом филму „Танго Аргентино“ 1992. године, за који ће добити у Нишу на фестивалу Гранд При. У Београду, пролеће је донело гашење једне комичарске легенде, 12. април 1995. односи Мију на неке нове даске. У позоришту у Крагујевцу додељује се награда Мија Алексић за најбољу представу.У крагујевачком насељу Бресница можете прошетати улицом која носи назив по овом уметнику чудесног кова.

 

 

 

 

969 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас