Ако нешто може да носи титулу „Српски бренд“, онда је то свакако Мирослављево јеванђеље.
Оно има статус националне реликвије и проглашено је за национално и културно добро од изузетног значаја.

Ово јеванђеље је настало око 1180. године по налогу кнеза Мирослава, сина Завиде, брата великог жупана Стефана Немање , па тако и стрица Растка Немањића, потоњег Св. Саве.

Највећим делом преписивано је од стране непознате особе, у науци прозване Варсамелеон док је сам крај, неколико кратких записа и украсе изванредне лепоте, начинио дијак Григорије. Јеванђеље је записивано за потребе цркве Светог Петра на Лиму у Бјелом Пољу. Овај јеванђелистар је богослужбена књига чији су текстови распоређени према читањима у току црквене године.

slika1.

Мирослављево јеванђеље је најраскошнија српска књига и преломно дело у историји српске минијатуре јер су у основном делу текста заступљене две редакције старословенског, зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осећа се присуство глагољичке традиције, док је орнаментика списа обележена западним, романским утицајм. Кроз ову књигу је тако  присутна источна култура, повезана са западним утицајем.

Текст јеванђеља писан је пером у две колоне, црним и мрким словима док су наслови у већини исписани црвеном бојом. Писан је на пергаменту и украшен са 296 минијатура у облику заставица и иницијала, цртаних пером, па затим бојених четкицом у црвену, зелену, жуту и белу боју и украшених златом. Има 181 лист.

Оригинал Мирослављевог јеванђеља сада се налази у Народном музеју у Веограду а за његову конзервацију и заштиту задужена је Народна библиотека Србије. Постоји и фототипско издање у тиражу од 299 примерака у елитним светским библиотекама а доступна је и његова дигитална копија.

Живот и путовање овог средњевековног ремек дела, раван је каквој фантастично-криминалистичкој причи. Наиме, нестанком немањићке државе, на Мирослављево јеванђеље се потпуно заборавило. Оно се неким чудом обрело на Хиландару и ту провело векове. Као да се тек сазнало за њега, почело да се помиње тек после 1891.године и посете Љубе Јовановића Хиландару. За ову изванредну реликвију он је заинтересовао и краља Александра Обреновића, који одлази у посету Хиландару, здушно га дарује и заузврат добија на дар прелепу књигу.Тако се јеванђеље, 1896. године, вратило у Србију. Колико је лепа ова књига, говори и податак да је неки руски свештеник, из жеље да има бар део те лепоте, исцепао кришом једну страницу и однео је у Петровград у царску библиотеку.

glavna mir.jevandjelje

Како је историја Срба одувек била непредвидива и трагична, јевађеље у потпуности прати та страдања, па тако у пометњи која је настала Мајским превратом и сменом династија 1903., јеванђељу се губи сваки траг. Тек је 1915.године пронађено у Тополи, приликом селидбе дворске архиве. Са одступањем српске војске преко Албаније, међу краљевом архивом ношено је и брижљиво чувано и Мирослављево јеванђеље, те пренето на Крф.

После ослобођења Србије крајем 1918. вредна књига је донета у Београд. У почетку је била у дворској ризници а затим дата на чување Државној благајни. Најзад, 1935. године кнез Павле Карађорђевић је сместио у свој музеј. Новембра 1940. књига је предата на чување управнику филијале Народне банке у Ужицу а затим донета у манастир Рачу и предата на чување игуману Платону Милојевићу. Крајем 1943. или почетком 1944.  из страха за безбедност овог блага, по њега је дошао потпуковник Коста Јараковић (који је Мирослављево јеванђеље и донео у манастир) и вратио га у Београд и оно је на крају, надајмо се, за свагда, завршило своје путовање.

Мирослављево јеванђеље је препознато и као једна од најлепших рукописник књига на свету, јер је 2005. године од УНЕСКА, уврштена на листу „Памћење света“ („Memory of The World“). До сада се на тој листи налази свега 120 дела од изузетног и универзалног значаја.

  Miroslavljevo-jevandjelje

jevandjelje narodni muzej f_1382617195_670x0

2.slika

 

3022 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас