Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године – умрла, од тифуса, у Ваљеву 3. априла 1915.
Са породицом се 1884. године пресељава се у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.
Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком.
До 1912. године излаже на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.
У Београду 1912. године отвара сликарску школу и учествује на четвртој југословенској изложби. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, од пегавог тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.

Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији.
На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.

Дело Надежде Петровић, у целини, зраци страшном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене жене – сликара са Балкана. Школовање у Минхену, посете Паризу и Италији и стални повратак традиционалној Србији оставили су траг на њеним платнима, па се њен опус може поделити на неколико периода.
I Минхенски период (1898-1903)
Први минхенски период – учење у школи Антона Ажбеа, словеначког сликара (Баварац, копије старих мајстора)
Други минхенски период – рад у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске Сецесије (Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа
II Србијански период (1903-1910)
Први србијански период – посла 1903. (Стабло у шуми, Ресник – више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево – више студија, Гуслар, Калуђер)
Други србијански период – после Италије 1907. (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)

III Париски период (1910-1912)
(Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булоњска шума, Море, Плажа у Бретањи, Богородичина црква у Паризу)

IV Ратни период (1912-1915)
(Чаршија, Стари шедрван у Призрену, Призрен, Грачаница – неколико студија, Косовски божури – неколико студија, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Ваљевска болница)

1853 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас