[quote]„Макар што сам болестан и ситан телом, надам се да ме неће Бог милостиви себи позвати пре него урадим што сам намислио”, пише, као да се завешта, најромантичнија и најтрагичнија личност у историји српске музике[/quote]
попис  То је скроман смештај, јефтино бањско коначиште у оронулој згради, без икаквог луксуза и сјаја: сто, столица, кревет и стари, изнајмљени пијанино. Истина, боравили су и бораве у Рожњави, монденској словачкој бањи западно од Кошица, и богати гости из целе Европе, па и главе крунисане, али најчешће ради провода, љубавних пустоловина или коцкања у раскошним вилама и дворцима.

А он, Корнелије Станковић, он је само тридесеттрогодишњи сиромашни српски композитор, пијаниста и диригент из Будима, „вештак у музики”, који у овим шумовитим бреговима цело то кишовито пролеће 1864. године, усамљен и грозничав, узалуд тражи бар мало бољитка својим болним грудима. Међутим, оронуло здравље није његова једина недаћа.   Пријатељу пише да му пошаље бар нешто новца: „Истрошио сам се страшно: болест, лекарима посаветовање, пут овамо одузело ми је половину моје имовине.”

Свежина последње јунске вечери доноси у собу мирис липа и парфема, женски смех и цвркут славуја. Корнелије пребире по диркама и жустро исписује ноте. Жури: време се неумитно осипа, бежи и све га је мање, а он још много замисли мора да пренесе на нотни папир. „Сад ми сваки сат злато вреди”, записује. Начас прекине бележење и, пратећи се, запева, онако, за своју душу:

„Што се боре мисли моје,
искуство ми ћутат’ вели…”

Ту песму му је у Бечу више пута казивао лично кнез Михаило, а Корнелије је на њене сетне стихове компоновао мелодију и објавио је у Бечу 1857. године као посебно издање.

Аманет народни

Некада је Табан био живописна српска четврт у Будиму, на десној обали Дунава. (Порушен је, до темеља, тридесетих година прошлог века.) Ту је 30. августа 1831. године, у старој српској породици, рођен Корнелије Станковић који још као младић сам себи задаје огроман и до њега нерешаван задатак: да скупи и запише, уметнички обради и сачува музичко благо српског народа. Ову смелу и револуционарну одлуку доноси под утицајем јужнословенских идеја и дела Вука Караџића кога је лично познавао и чијем бечком кругу је био веома близак.

Компоновао је и прикупљао народно музичко благо само четрнаест година, од двадесете до тридесет четврте, али је и за то кратко време урадио задивљујуће много, увек разапет између сталне зебње да су му дани на измаку и силне жеље да постигне што више.

Вуковски први у свим подухватима, први је школовани српски музичар и претеча будућим музичким ствараоцима, пре свих Јосифу Маринковићу и Стевану Стојановићу Мокрањцу. Први доказује да песме што их народ вековима пева никако нису „говедарске” творевине већ уметничка дела која имају „природну врлину и безазленост чиме могу да надвисе песме просвећених народа”.

Концертима и штампаним збиркама, романтичарски поносно, представља их пре више од век и по тако гласовитим музичким центрима као што су Беч и Будим.

И поред неповерења и сумњичавости цркве, он у Сремским Карловцима, такође први, проучава и нотно записује јединствено српско црквено појање, такозвано карловачко, које се до тог историјског чина преносило само усмено. „Богаштина лежи у нашем појању”, напомиње.
„Посао овај мени је светиња. Ја у њему гледам аманет народни.”

Често при остварењу својих далековидих наума, опет као Вук, наилази на разна неразумевања, затворена врата и отворене отпоре. Иако је као надарен пијаниста на почетку каријере опчињен Францом Листом, маштајући да једног дана досегне његову виртуозност, ипак ће све своје умеће усмерити у другом, много тежем и племенитијем смеру.

И док у последњој својој јесени гледа како вену крошње по будимским парковима, онемоћалом Корнелију се вероватно јавља сен Бранка Радичевића.

Седам година млађи, он је познавао Бранка, био сведок и његове омиљености и опште жалости кад је песник умро у Бечу, 18. јуна 1853. године.

Аплаузи у Музикферајну

news_73413А тог истог пролећа, 9. априла, славни бечки Музикферајн (Музичко друштво) одјекује од аплауза после извођења Друге литургије двадесетдвогодишњег композитора Корнелија Станковића који је и дириговао оперским хором. То је само први од неколико духовних концерата које ће Корнелије, обично пред Ускрс, приредити у Музикферајну, својеврсном храму музике, пред образованом, пробирљивом, па и размаженом бечком публиком. Наиме, музички сладокусци Беча, града који је уткан у биографије Хајдна, Моцарта, Бетовена, Шопена, Шуберта и Брамса, слушају уживо тих година, поред осталих, Франца Листа и Клару Шуман.

Године 1861, кад у пролеће Музикферајн опет бруји од „Црквених песама изабраних за појање у Духовном концерту Корнелија Станковића”, долази у Беч Рихард Вагнер, а нешто касније и Јоханес Брамс, који 1872. године стаје на чело овог угледног Друштва.

У таквој средини један надарени и образовани младић успева да скрене на себе пажњу каприциозне бечке и публике и критике уљуљкане трочетвртинским тактом валцера. О Корнелијевим духовним концертима, на којима се чак и „бис” тражи, пишу већ 1853. године водеће бечке новине, и те написе ускоро преносе листови у Новом Саду, Београду, Загребу, Темишвару, Пешти, Сегедину…

Од свих српских уметника 19. века највише се пише управо о Корнелију Станковићу. Поставши истински идол српске омладине, која га цвећем обасипа и ноћу иде да му пева под прозором, он и тај не увек лаки ореол славе прима мирно, с благим осмехом.

Покорни посињеник

Како то често бива, после концерта се други радују и славе гласније него „наш Корнелије” који им је ту радост и подарио. „Читава његова спољашност, и у оделу и у понашању, чини утисак префињеног човека одличног кућевног васпитања”, истичу његови савременици. „Корнелије Станковић је човек сав од музике, безазлене, благе нарави, коју никад не трзају страсти…”

Друштво не мора да га мољака да седне за клавир, нарочито на скуповима словенске омладине, чак ни онда кад је у хладном зноју и врелој грозници, кад га напушта глас, али не и жеља да свирком и песмом оплемени све присутне. А присуствовали су његовим концертима у свечаним музичким и балским дворанама, црквама или домовима виђенијих бечких и будимских Срба, најчешће на значајан верски празник, и Вук Стефановић Караџић са кћерком Мином, кнез Михаило Обреновић и кнегиња Јулија, песник Иван Мажуранић, патријарх Јосиф Рајачић, слависти Франц Миклошич и Ватрослав Јагић, књижевник Коста Руварац, политичар Михаило Полит-Десанчић, композитор Даворин Јенко, филолог Ђура Даничић, капетан Миша Анастасијевић, песник Петар Прерадовић, младе поете Јован Јовановић Змај и Лаза Костић који Корнелија велича надахнутим стиховима…

У тим данима све бучнијег националног заноса, било да му кличу у Бечу, Будиму, Сремским Карловцима, Новом Саду, Сомбору, Београду, Земуну, Сремској Митровици, Вуковару, Бечкереку (Зрењанину), Кикинди, Панчеву или Вршцу, где наступа као композитор, пијаниста и хоровођа, он неретко мисли на порекло и учење, на горке часове самоће и немаштине, годинама у сенци грудобоље, која му живот скраћује, а тегобе продужава.

Оне почињу већ у детињству кад Корнелију умиру и отац и мајка.  Старији брат Јосиф и сестра Марина одлазе својим путем, док бригу о том тихом, бистром и за музику изузетно надареном дечаку преузима очев пријатељ Павле Риђички (1804–1893), пештански властелин и добротвор, мецена и дародавац. Он и његова жена Јелена умногоме замењују Корнелију „љубезне родитеље” како их он, „покорни посињеник”, ословљава у писмима. „Племенити господин Павле Риђички само из пријатељства према оцу моме примио се мене још у раној младости, те ако сам себи у свету остављен, могао сам учити се вештини у оно доба, кад у нас вештина музике врло је мало вредела.”

Вештак у музики

Школује се у Араду, Сегедину и Пешти, где 1845. године завршава гимназију. Ту приватно учи и виолину и свираће је, као и клавир, до краја живота. Године 1848, кад револуција потреса не само Аустрију, него и већи део Европе, седамнаестогодишњи Станковић се у Будиму одважно посвећује „пијанистичком самообразовању”. Две године касније, у пратњи Риђичког, најзад стиже у Беч. Ту га оберучке прихвата шездесетдвогодишњи Симон Сехтер (1788–1867), чувени професор хармоније на бечком Конзерваторијуму, најзначајнији музички теоретичар и педагог средином 19. века. Бди до детаља над свим његовим радовима, јавним наступима и збиркама народних песама о чему похвално пише у бечкој штампи. Уз Корнелија остаје дословно до његовог последњег, опроштајног даха.

Изузетно значајну подршку Корнелије добија и од Михаила Фјодоровича Рајевског (1811–1884), дугогодишњег свештеника при руској амбасади у Бечу. Вишеструко образован, Рајевски је био близак са свим виђенијим јужнословенским личностима. Без његовог великог угледа и утицаја, неповерљиви и конзервативни црквени великодостојници у Сремским Карловцима тешко да би пристали да сарађују с тамо неким голобрадим „вештаком у музики”.

Међутим, већ 1852. године двадесетједногодишњи студент сасвим је препуштен себи: више не борави у кући Риђичког, који му обуставља и сваку новчану помоћ. Од тада до краја живота Корнелије Станковић је, како се данас најчешће каже, професионалац: сам себи је издавач и менаџер, оглашивач и трговачки путник, све мукотрпно и уз велике недаће. Као и његов узор, вуковски мољака за помоћ, милодар или стипендију. Кашљући, жури по свакојаком времену с краја на крај Беча и даје часове клавира. С „катаром на плућима”, станује у Ландштрасе (Земљаној или Пољској улици), број 500, окружен сиротињом, далеко од центра Беча и његовог сјаја.

Не само ту неугледну студентску собу, већ и све остало, сваку тешко стечену форинту, али и радост због успеха, с Корнелијем братски дели студент „живописанија” Стеван Тодоровић (1832–1925), доцније знаменити српски сликар.

44-ton

Концерти за доброчинство

У броју од 24. децембра 1855. године „Србски дневник” најављује:
„Прекосутра, на први дан Божића и у први четвртак увече имаћемо овде у Новом Саду пријатну забаву. Г. Корнелије Станковић, који је код нас као пијаниста већ леп глас стекао, бави се од јесенас у Карловцима са тим да наше црквено пјеније стави на ноте. Он је одредио да у та два дана даде нам концерт. Све је већ спремљено. Код нас се ионако већи вештак на фортепијано није ваљда никад чуо. Сад ћемо чути и то србскога вештака. У концерту ће с певањем учествовати г. Стеван Тодоровић, живописац. Програм је печатан. Концерт ће бити у гимназиалној сали. Билети се могу добити у гостионици Код камиле.”

Истина, део зараде од оваквих концерата донекле би попунио Корнелијеве готово увек празне џепове, али само накратко. Зна се да је најмањи део остављао са себе, за голи живот тешко болесног уметника.  Јер, што не оде за објављивање дела, Корнелије Станковић несебично дарује онима којима је, уверен је, потребније него њему самом. Често се сав приход од концерата претаче у доброчинство. Болесноме су, то сам и те како осећа, најнужније лечење и нега, па за болнице држи више концерата у Панчеву, Сремским Карловцима, Београду…

Године 1860. Корнелије у Бечу организује велики ускршњи концерт „у корист страдајуће браће Хрвата”. Наиме, претходна година је у многим крајевима Хрватске била неродна. Завладала је глад. Саосећајући се са свим паћеницима, без обзира на веру, он им као помоћ шаље значајну суму од 240 сребрних форинти. Уследила је захвалност „на труду, племенитости и братској љубави”. Помаже и школама, цркви и позоришту, као што то чини у Новом Саду.

На други дан Ускрса

Kornelije-StankovicУ пролеће 1864. године, док последњи пут борави у Београду, где је хоровођа Београдског певачког друштва, његово здравље нагло се погоршава. Пред одлазак на лечење у Рожњаву, продаје и клавир. Купац је Милош Поповић, звани „Фрулица”, песник и уредник „Видовдана”, брат Ђуре Даничића. Остало је забележено да овај клавир никада није плаћен. Зато из Рожњаве пише блиском пријатељу да прода све што је у Београду остало иза њега, чак и покућство и његову личну одећу.

У једном писму напомиње да је само од децембра до марта наскицирао чак 1000 листова: „Помислите колико сати на дан…” А у другом: „Лекари ми саветују да одавде идем у Мерано (Алпе), да и даље сурутку пијем, а после тога зими у Ницу, само тако је могуће болести мојој на пут стати.  Лако ћеш погодити где фали…” Теши га и даје му снаге сећање на његово прво мелографско путовање по Србији 1861. године када, на позив кнеза Михаила, записује мелодије народних песама у Шапцу, Лозници, Ваљеву, Чачку, Ужицу и Крагујевцу.

„Жеља ми се испунила, те сам по Србији путовао и лично се с оним народом упознао од кога сам и ја горе лист”, пише одушевљено проти Рајевском. „Са чистом савешћу Вам јављам да ми је мисао, којој сам живот мој жртвовао, одзива нашла… Кад ћу тако сретан бити у Вашу земљу доћи, то не знам. Да желим, то добро знате.”

Због болести, Корнелије никада није отпутовао у Русију, ни упознао њену музику, али је зато његово дело и тамо „одзива нашло”.   Захваљујући утицајним Србима, његовим поштоваоцима, композиције Корнелија Станковића постају омиљене чак и на руском двору. „Млада кнегиња Елеонора их често пева”, пише један савременик. Поводом хиљаду година царства, руска влада знаменитим Орденом св. Станислава одликује 1862. године Вука Караџића и – Корнелија Станковића. Тада он и не слути да ће мотиве његових записа и обрада српских народних песама унети у своја дела и такви великани управо руске музике као Николај Римски Корсаков (1844–1908) и Петар Иљич Чајковски (1840–1894). Најзад, ни он, „краљ валцера”, Јохан Штраус син, није одолео Корнелијевим песмама па, надахнут њима, компонује Српски кадрил, Српски марш и Словенски бал. А значај његових записа црквених мелодија, које је, „да се то драгоцено благо не изгуби”, бележио у Карловцима и фрушкогорским манастирима целу годину дана, истицали су и Едвард Григ (1843–1907) и Игор Стравински (1882 – 1971).

Године 1865, последње у његовом животу, српска влада наручује од Јована Јовановића Змаја стихове, а од Корнелија Станковића мелодију нове химне. Збринут у кући брата Јосифа у Будиму, сасвим малаксао, али поносан и почаствован, Корнелије предано компонује. Уз њега је, даноноћно, брижни професор Сехтер. У његовом наручју, с нотама нове химне у изнемоглим рукама, утихнуо је на други дан Ускрса, 17. априла 1865. године.

Сахрањен је на табанском, одакле је 1936. године, у посебној урни, пренесен на друго будимско гробље. А седам и по деценија после његове смрти, у зиму 1940. године, кад је Табан већ био порушен, један воз је од Будима до Београда сачекиван на успутним станицама с цвећем и везеним пешкирима, аплаузом и песмом: Корнелије Станковић се враћао свом народу. У недељу, 25. фебруара 1940. године, свечано је положен у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

СЕЋАШ ЛИ СЕ ОНОГ САТА…

И данас се радо слушају такозване „староградске” или „варошке” песме, за које се често мисли да су искључиво народне, и по тексту и по мелодији. Оне, међутим, не потичу само из народа. Неке су написали наши чувени песници, а њихове непролазне мелодије дело су Корнелија Станковића. Истина, поједине песме су постојале и пре њега, али он их је записао, уметнички обрадио и сачувао од заборава. Многе од њих слушао је још у родној кући, поготово кад би се ту окупљали Срби из Табана. Компоновао је више мелодија на стихове Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића и Јована Јовановића Змаја.

Сматра се да је укупно „скупио и у ноте за певање и клавир написао” око две стотине песама. Ево најпознатијих:
Милкина кућа на крају; Расло ми је бадем дрво; Дунаве, Дунаве, тија водо ’ладна; Још не свиће рујна зора; Ударало у тамбуру ђаче; Сунце јарко, не сијаш једнако; Чије ли су тарабе, чија ли су врата; Љубио се бели голуб са голубицом; Ја прођо’ снужден крај дола; Сећаш ли се оног сата; Што се боре мисли моје; Радо иде Србин у војнике; На лијевој страни крај срца; Зора руди, мајка ’ћерку буди; Кад сам синоћ овде била; Где си, душо, где си ’рано; Тавна ноћи, тавна ли си; Ти плавиш, зоро бајна…

Извор

1138 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас