ПЕТАР БОЈОВИЋ, (16. 07. 1858. – 20. 01. 1945.), војсковођа и српски војвода, родио се у Мишевићима код Нове Вароши. Завршио је Артиљеријску школу у Београду 1880. године. Три године касније, по потреби службе, прелази у коњицу. Учесник је српско-бугарског рата, 1885. године, где се истакао храброшћу у борбама на Врабци, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда и Пирота. Завршио је коњички курс у Француској, а потом и двогодишње генералштабне припреме 1890. године. Био је начелник штаба Моравске дивизијске области. До Првог балканског рата обављао је све значајније командне дужности. У Првом балканском рату био је начелник штаба Прве армије, чији је номинални командант био престолонаследник Александар. Та армија се посебно истакла у кумановској и битољској битки, па је 1902. године унапређен у чин генерала.

Учесник је битке на Брегалници у Другом балканском рату 1913. године. Први светски рат га је затекао на дужности команданта Прве армије, која се борила са аустроугарским снагама на Церу. Код Јевремовца је рањен у ногу, али је храбро наставио да са војском прелази Саву, гонећи делове Друге аустроугарске армије. Повлачећи своје снаге из Срема у рејон Пецке, успесно је уцествовао у битци на Дрини. При повлачењу српске војске 1915. године, држао је фронт према Другој бугарској армији, истичући се у борбама код Кончуљске и Качаничке клисуре. Дводневном противофанзивом код Качаника, осујетио је бугарски продор на Косово, што је омогућило повлачење српске војске према Албанији и Црној Гори. Са сарадницима је организовао пребацивање српске војске на Крф, у Бизерту и Солун.

Руководио је офанзивом српске војске, која је, уз савезничку помоћ, пробила бугарске положаје код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ.На Солунском фронту, његова армија је од Бугара ослободила Велес и Овче поље, а код Куманова је разоружала две бугарске дивизије. За посебне заслуге унапређен је у чин војводе 26. септембра 1918. године. Након капитулације бугарске војске, гони 11. немачку армију и притом се толико удаљио од савезничких снага да је врховни командант Франсе Депере захтевао да сечека и да се не излаже опасности. На Бојовићев предлог, српска Врховна команда је одобрила даље надирање српске војске. Тако је Прва армија за три дана успела да разбије два пута јачег непријатеља у пределу јужно од Ниша, а затим да настави надирање према северу и првог новембра ослободи Београд, прешавши 500 километара под борбом за само 45 дана. 1921. је изабран за начелника Генералштаба.

Одликован је највећим домаћим и страним одликовањима. У својој дугогодишњој блиставој војничкој каријери бавио се и теоријом ратне вештине. Написао је „Методику за решавање тактичких задатака у границама здружених одреда“, „Упут за обуку регрута у ратној служби“, „Васпитање војника“, „Шта имамо и шта можемо очекивати од егзерцирних правила уопште, а шта од пешадијских посебице“ и „Одбрана Косовога поља“. Објавио је низ чланака из тактике и наставе у „Ратнику“ – месечном часопису српске и југословенске војске. Са француског је превео Бријалмонову тактику „Бојна тактика пешадије, коњице и артиљерије“.

Умро је 20. јануара, 1945. у осамдесет деветој години живота. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичној гробници, која се у погребним књигама води као гробница трећег реда. На његовом гробу није убележен никакав видни белег да је ту сахрањен велики војсковођа српске војске, али ипак, његово име је крупним словима забележено у историји заједно са његовом Првом армијом, која се овенчала славом у три велика рата Србије против њених непријатеља.

1138 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас