Петар Кочић припада најзнаменитијим књижевницима из Босне. Родио се годину дана пре аустроугарске окупације тих крајева, дакле 1877. године, у селу Стричићима, у Босанској крајини. Цео свој живот провео је Кочић или у условима окупације или анексије Босне и Херцеговине. Аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине, које су дотле биле саставни део Турске, претходио је низ босанских и херцеговачких буна, које су постављале као захтеве национално ослобођење и укидање кметског положаја сељаштва, јер је оно било још увек у феудалном односу према агама и беговима. На Берлинском конгресу (1878) Аустро-Угарској је дато право да окупира Босну и Херцеговину, с тим да реши њихова унутрашња питања. Међутим, аустроугарском окупацијом (а ни каснијом анексијом) не само што та питања нису решена него је дошло још и до погоршања положаја сељаштва. Задржани су феудални односи, а још су дошли и терети које је доносио собом развитак капитализма. Ни решење питања националног и политичког ослобођења није, разуме се, било у интересу Аустро-Угарске, па и од тога није било ништа.

Иако свештенички син, Кочић је, у ствари, растао и одрастао у сељачкој средини, из ње понео најдубље утиске и утицаје, осећања и схватања, што се касније и те како јасно изразило и у његовом политичком и књижевном раду. Када се по жениној смрти закалуђерио, живео је његов отац у манастиру Гомионици, где је Петар Кочић учио основну школу. Ту је и као гимназист проводио летње распусте и упознао живот и средину манастирску, али је исто тако био у сталном додиру са сеоском средином и сељацима. И као што ћемо у више његових приповедака налазити ликове инспирисане познавањем манастирске средине (као што су: Симеун Ђак, игуман Сопронија и Партенија, сликани непосредно по живим ликовима), исто тако ћемо, још више, у њима налазити ликове инспирисане сеоском средином и њеним личностима из Босанске крајине и његовог ужег завичаја: Змијања (Давид Штрбац, Мијо, Вук, Чочорика).

После завршене основне школе Кочић је отишао у Сарајево да учи гимназију, али је ту није завршио, јер је био искључен због једног свог патриотског иступања и протеста против аустро-угарских окупационих власти. Тада је прешао у Београд, где је, тешко живећи и сиротујући, завршио гимназију; ту је почео да пише песме. После завршене гимназије студирао је славистику у Бечу. Ту је живео врло оскудно, гладовао је, али га беда и невоља нису сломиле; у време најтеже оскудице, онда када је, како сам вели, „го, бос и гладан“ чезнуо за својим планинама и својим народом, он се оштро борио против опортунистичке и компромисне политике чаршије у Сарајеву и другим местима у Босни. Бунтовно расположен и борбен, Кочић већ тада ступа у отворену борбу. Тада он пише и свог „Јазавца пред судом“ и своје најлепше приповетке.

После завршених студија Кочић је прво наставник гимназије у Скопљу. Због једног сукоба са представницима тамошњих српских црквених власти, а и због свог живог интересовања за решење аграрног питања у европском делу феудалног Отоманског царства, морао је да напусти ту службу. Враћа се у своју Босну и Сарајево и једно време је секретар друштва „Просвјета“.

У Сарајеву развија веома живу политичку делатност за права поробљеног народа и за ослобођење сељака-кмета од феудалне подложности агама и беговима; у два-три маха он иступа и у корист радника. Због таквог свог политичког рада долази у сукоб и са представницима српске буржоазије у Босни — чаршијом, и са аустро-угарским властима, које га протерују из Сарајева у Бања Луку. Овде он покреће 1907, године, познати лист „Отаџбину“, коју су још исте године угушиле окупаторске аустро-угарске власти. У лето 1910. године покренуо је Кочић поново „Отаџбину“, али у Сарајеву, док је почетком исте године почео у Бањој Луци издавати месечни књижевни лист „Развитак“, коме окупатор није дозволио да излази дуже времена, него му је првом згодном приликом забранио даље излажење. У Бањој Луци организује Кочић борбу против Аустро-Угарске, агитује за решење сељачког питања (сељачке „праве“), пише чланке, држи говоре на народним зборовима, бива биран за посланика Босанског сабора и постаје политички вођ најборбеније групе у Сабору, коју су обично, према њеном органу, називали група „Отаџбина“. За ову групу каже Веселин Маслеша у својој књизи „Млада Босна“: „Група Петра Кочића представља, несумњиво, најинтересантнију струју босанске политике… Талентован књижевник, он је и проблемима прилазио афективно и са узбуђењем. Темпераментан, са једним искреним патосом, он је више осећао него схватао да је аграрно и сељачко питање у Босни најважније и да мора да буде основ сваке политичке акције. Сељак је народ, и док је сељак роб, не може бити ни народ слободан. Национална политика мора, према томе, бити и социјално-ослободилачка. Ко се не бори за слободу сељака, тај се не бори ни за националну слободу, јер социјално ропство не постоји у једној слободној нацији.

 

Овако је Петар Кочић углавном образлагао свој политички став, чиме је стварно изражавао аутентичан садржај сељачког национализма и формулисао га… Сам више књижевник него политичар, више бунтовник него револуционар, више сентименталан него рационалан, својим сопственим снагама није могао да изнесе цео покрет, да га изгради, да му да теоријске, политичке и организационе фундаменте. Окружен малим бројем људи, без средстава, наилазећи на огромне објективне тешкоће које је ваљало савлађивати — у граду непријатељство и неразумевање, на селу неписменост, заосталост и разбијеност — Кочић је тешко крчио путеве. Али, упркос томе, ипак лакше и брже него што би се то могло очекивати, с обзиром на уистину тешке услове и велике недаће“. Кочић је у политмчкој борби прави народни трибун који се бори и против окупатора и његове политике и против домаћих социјалних непријатеља сељаштва, које обично назива кметодерима. Године 1911. се осећају код њега почеци живчане болести: он постаје духовно растројен, прелази у Србију, у Београд на лечење и ту, у поробљеном Београду, умире у душевној болници 1916. године, свестан тешке судбине која је задесила српски народ. Ту је записао, у једном тренутку бола, и онај свој тешки уздах: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех“.

Кочићево књижевно дело је најчешће чврсто повезано са његовим ставом у политичком и друштвеном животу: мотиви његових дела снажно су проткани његовим гледањем на стање и положај босанског сељака, и његовим истинским саосећањем са сељачким тегобама и патњама. И у свом књижевном стварању Кочић је најпотпунији и најснажнији израз осећања, жеља, нада, разочарања, незадовољетва и бунта босанског сељака. Своја национална и патриотска осећања и политичко-друштвене идеје и уверења он је уметнички уобличавао у својим делима каткад у виду носталгије за слободом, а најчешће у виду бунта и протеста и оштре сатире против народних и социјалних непријатеља.

Свој књижевни рад почео је овај наш писац песмама, које је писао још као ђак гимназије у Београду и који каратерише пламено родољубље. Приповетке је почео писати као студент у Бечу. Књижевним радом бавио се углавном до 1905. године, када се све више посвећује политичком раду, да само ретко напише по коју причу, по вредности најчешће слабију од ранијих дела. У периоду до 1905. године написао је и своје најбоље приповетке и сатиричну комедију „Јазавац пред судом“ (која је већ пре првог светског рата доживела једанаест издања). Три књиге приповедака издао је под заједничким насловом „С планине и испод планине“ (1902, 1903. и 1905), а 1910. године збирку „Јауци са Змијања“. У свим својим делима овај писац из Босне није се одвајао од свог родног краја Змијања у Босанској крајини и од тешког живота босанског сељака. Сликајући у својим књижевним делима своје Змијањце и Крајишнике, Кочић је тиме сликао и прилике и односе у читавој Босни, јер је темама својих приповедака обухватио многе типичне, битне, значајне и актуелне појаве босанског живота уопште. Стога Кочића убрајамо међу оне наше истакнуте критичке реалисте чији хуманистички однос према човеку-паћенику, ако је и дат у границама специфичних прилика и односа једног краја, има шире основе и дубље значење.

Иако је период у коме је књижевно стварао био релативно кратак, Кочић је у свом књижевном делу показао дар за занимљиво и лепо причање, за тачну и често врло духовиту опсервацију, за продирање у људску душу када је она у трагичном расипању, за реалну тематику у којој се огледа читаво једно доба. Али његов бујни и бунтарски темперамент, његова плаховита, борбена природа, која се сва уживљавала у националној друштвено-политичкој акцији, водила га је и одвлачила га на терен оштре политичке борбе. И мада је у свом делу показао знатну приповедачку зрелост, ипак се не може са сигурношћу говорити о томе како би се — да се и даље интензивније бавио књижевним стварањем — у будућем раду даље развијао, јер његове касније приповетке, писане у краткотрајним предасима, почеле су у тематском погледу да пресахњују, о чему доста уверљиво сведоче и разна понављања у причању. Ипак, оно што је остало из његовог релативно кратког периода интензивнијег књижевног стварања показује неколико уметнички вредних достигнућа, изванредних слика и пејзажа уобличених поетским народним језиком.

Димитрије Вученов

2114 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас