Петар Краљ је рођен 4. априла 1941. године у Загребу, као син јединац оца Ђорђа, професора историје у гимназији и мајке Станиславе, девојачки Коцан, професорке географије пољско-украјинског порекла.

„Тата ми је пореклом са Баније, а ја сам рођен у Загребу, два дана пре почетка Другог светског рата. Пошто је отац нешто раније морао да побегне из Хрватске и настави службу у Чачку, није ни знао да је 4. априла добио сина. Мајка му је на растанку рекла да ће мушком детету дати име по његовом оцу. Деда Петар је умро још 1906, тако да је одлука да се зовем по њему део традиције – раније се тако радило, а то ни данас није реткост. Понекад сам био повлашћен због имена, нарочито у војсци. Када су ме једном прозвали Краљ Петар, јер се тамо прво изговара презиме па име, сви су се окренули, добро ме погледали и запамтили о коме се ради. Нисам имао непријатности, истина, неки људи су причали да су неретко у кафани узвикивали: Живео Краљ Петар, па су их хапсили. Требало им је времена да објасне како се то односи на глумца.“

Рат је беснео па је и Петрова мајка, одмах после његовог крштења, са бебом у наручју напустила хрватску престоницу. Тако су доспели код рођака у Срем. Била су то веома тешка времена, али деца, упркос свему, нису примећивала опасност нити су осећала страх.

“ У Сремској Митровици дружио сам се са браћом од стрица, Предрагом и Ненадом, јер рођене нисам имао – наставља Петар. – Омиљена играчка нам је била крпењача (лопта која се правила од чарапа умотаних у крпе). Сећам се прве чоколаде и поморанџе, необичне наранџасте воћке коју сам пробао тек кад ми је било осам година. Родитељи су ми предавали у тамошњој гимназији, па су ме водили на ђачке приредбе. Били су то весели призори у којима сам уживао. Школарци су играли око логорских ватара и рецитовали, што је касније утицало да се определим за глуму. Као седмогодишњак кренуо сам у основну школу, у разреду нас је било 80 и не знам како је учитељица Љуба могла да нас савлада. Служила се разним методама подучавања које би генерацијама из овог компјутерског доба сада биле неприхватљиве и стране.“

Своју прву улогу, лик Тозе Чварка, одиграо је с 11 година у представи „Сеоска учитељица“, Светолика Ранковића, за коју се пријавио кад је позоришна екипа ушла у његов разред да изабере глумца. Као гимназијалац побунио се против реформе школства и скоро зарадио забрану да настави школовање у ма ком делу бивше Југославије.

„Директор, који је био сарадник Стипе Шувара, хтео је насилно да уведе измене у систем учења и наставе. Били смо млади и веровали у поштење. Усмерено образовање, које је проистекло из тога, касније се није најбоље показало. Умало нас нису прогласили државним непријатељима, а мени су претили избацивањем и забраном наставка школовања. Ипак, из поштовања према мом оцу дозволили су ми да се испишем и преместим у Нови Сад, где сам стекао дивне пријатеље. Родитељима је било ускраћено да ме свакодневно виђају, јер сам кући долазио само викендом и у току летњег распуста.“

Заведен школским приредбама и омађијан наивним глумачким искуством, Петар се упутио у Београд с идејом да упише Академију – и успео. Становао је код тетке у строгом центру престонице и студентске дане проводио као и већина вршњака, све док 1964. није дипломирао. Често се заљубљивао, али је много више волео да излази с другарима.

„Нисам био неки заводник али сам често бивао заљубљен и то онако лирски, да не кажем платонски. Нисам имао потребу да стално будем поред неког нити да ударам рецке. Иако су те љубави остале неузвраћене, лепо смо се дружили. Биле су важније неке друге ствари. Знали смо докле раде све градске кафане. Ако смо имали новца, остајали смо до фајронта и увек делили све што смо имали у џеповима. Ујутро смо јели бурек који смо куповали у пекари на Зеленом венцу и одлазили кућама. Били смо веома блиски и често се исповедали једни другима. Као ноћобдије, полиција нас је редовно заустављала, тада је то било уобичајено и тражила објашњење зашто смо у два сата ноћу на улици.“

Овај великан театарске сцене са чежњом се сећа дана проведених на студијама и дружења с пријатељима који су му помогли да постане прави Београђанин.

„Одмах сам се спријатељио с Душаном Голумбовским, колегом на класи. Често сам га посећивао, а долазио је и сликар Душко Оташевић, па смо играли карте. Уз њих сам лагано постајао Београђанин. Вечери сам неретко проводио и са Слобом Којићем и Церовићем. На Академији сам се највише дружио с покојним Милошем Жутићем. Колико смо само бесаних ноћи провели заједно. Цимер ми је једно време био Драган Петровић, који је касније постао легенда Радио Београда. Чезнем за тим данима. Драмска је била на углу улица Ускочке и Кнез Михаилове, сто метара даље била је Ликовна, а нешто ниже Примењена академија. Цела та генерација сакупљала се у неколико кафана, пре свега у Коларцу и Пролећу. Имали смо конобаре код којих смо јели и пили на црту. Водили смо полубоемски живот и научили да разговарамо и међусобно се уважавамо.“

Петар је тада стекао једну необичну навику – да обилази и по неколико кафана у низу. Касније је његова садашња супруга Соња ту путању назвала Стаза слонова. Одлично зна где му је место и колико вреди, а оно како га други виде, мање му је важно, па се никада није устручавао да призна шта му је велика страст.

„Није поента само у мењању локала. Волим да попијем и то не кријем, али не волим да се напијам и не знам шта радим. Кад ујутро кренем у позориште, свратим на чашицу. Зато имам разне стазе пића: једна је на путу до Југословенског драмског, друга до Атељеа 212, трећа до Звездара театра… А настале су због честих промена адресе. Сигурно сам живео у преко 20 улица и увек се дружио с екипом из краја, која се, наравно, окупљала у локалним бифеима. Ту сам сретао људе различитих занимања и с њима причао о свему и свачему, а не само о глуми. То ми је помагало да не помислим да сам бољи и важнији од других. Новинари често пишу да сам пијанац, црвен у лицу и црвеног носа. То и сам изјављујем, јер ми је таква кожа, не могу да будем бео.“

С глумицом Народног позоришта Љиљаном Газдић, оженио се 1971. године. Само две године касније, родила им се ћерка Милица, данас позоришни редитељ. После скоро три деценије брак се распао. Сматрајући да за љубав никад није касно, овај ветеран нашег глумишта имао је храбрости да поново воли до даске и ожени се балерином Соњом Дивац.

„Бивша супруга ми је глумица али љубав нема никакве везе с професијом. Она настаје из жеље да осетите нечију душу, некад чак и после само једног погледа. Испуњава вас на дуже време и постаје део живота, а сваки човек је доживљава на свој начин. Ако ње нема, настаје пакао. Најбитније је међусобно разумевање. Имао сам срећу што могу поново да волим. Са мојом Соњом, која је балерина, у хармоничном браку сам већ седам година и то опет нема везе с нашим послом. Права љубав треба да потпуно ослободи личност, због ње никако не смете да се осетите спутано и нико ме неће убедити да је такав однос немогућ.“

Иакоје играо у многим филмовима, тек са “Синовцима” Синише Ковачевића добио је прву главну улогу. Тим поводом, у свом стилу је прокоментарисао.

„Ово није главна већ садржајна улога. Она даје човеку могућност да се изрази. На ТВ сам играо много “главних” улога, нисам их бројао. Не волим да записујем, да играм таблић са сопственим животом. Ипак, једна од мојих најдражих је она у “Све ће то народ позлатити”…

На време у којем је живео и на будућност је овако гледао.

„Сад је одсуство икаквог система вредности, одсуство морала, али вероватно ће се успоставити неки нови систем. Не могу стално на снази бити распарчани дисхармонични комадићи некаквих разних модела. Али, уколико на пиједесталу тог новог система буде риалити шоу, мислим риалити шоу као сликовито огледало читаве једне социолошке климе, опет ће се, бојим се, погубити сва упоришта и оријентири. Ова ће земља, надам се, поново добила неку своју организовану варијанту у којој ће се знати чему тежимо. Само да ли хоћемо да, на пример, млади људи уче или да им идеја водиља буду звезде риалитија? Ако хоћемо да уче, онда друштво треба да им гарантују да ће њихово учење бити одговарајуће вредновано.“

После дуге и тешке болести преминуо је у Београду 10. новембра 2011. године. Оставио је неизбрисив траг у бројним представама, телевизијским серијама, филмовима. Важио је за глумца који је најбоље казивао поезију.Колеге и пријатељи Петра Краља истичу да је он био и краљ сцене и краљ љубави.Овим речима су се поједини од њих опростили од „Пере“.

Синиша Ковачевић: „Петар Краљ је био краљ опште љубави. Њега је име обележило. Био је краљ глуме, пријатељства, добродушности, алтруизма, хуманости и родољубља“.

Бора Тодоровић: „Никог није мрзео, сваког је волео, био је диван колега, један и јединствен човек, велики радник и велики уметник“, рекао је он и додао да је Краљева смрт „огроман губитак за читаво глумиште“.

Цеца Бојковић: „Тешко ми је да говорим. Ово је страшан губитак за мене. Изгубила сам великог пријатеља и глумачког партнера. Изгубили смо великог глумца и великог човека. Иако се то очекивало, много је тешко“.

Небојша Брадић: „Памтим га као љубазног, преданог послу и позоришту. Очекивали смо чудо да се опорави, а његов одлазак ствара заиста велику празнину у српском глумишту. Много ће нам недостајати“.

Мира Бањац: „Очајна сам. Отишао је највећи међу највећима. Иако сам знала да је тешко болестан, не могу да прихватим да га више нема. Био је велики, значајан, најзначајнији“.

Душан Ковачевић: „Изузетно ми је тешко, мада сам знао да је Пера болестан. Веровао сам да ће се догодити чудо, да ће се изборити. Међутим, чуда су се у Перином животу догађала само на сцени. Нешто што се збирно зове глума, заправо је био прави и једини његов живот. Тешко ми је да кажем да је умро један од највећих глумаца у историји српског позоришта“.

Ружица Сокић: „Такав човек се ретко деси, био је добар и нежан. Велика је част била дружити се са њим и бити му партнерка на сцени. Била сам му партнерка у “Дугом путовању”, и он је сад отишао у тај тунел мрака. Хвала му за све добро што је учинио за мене и колеге. Био је врхунски професионалац и уметник“.

Дејан Мијач: „Отишао је глумац који је од Бога чак и именом био предодређен да буде краљ међу глумцима. И ако му је било шта припадало у пуном значењу, то је било то име. Од почетка је, још као млад, играо принчевске улоге – глумио је Хамлета… Све до последњег доба поносно је стајао на том трону. Он је редак пример глумца који је од тренутка када се први пут испео на сцену, па до краја био предодређен на велика дела. Због тога се ваљда и звао Краљ“.

 

 

 

 

1386 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас