(Пјесивци, Никшић, 24.04.1880. — 09.06.1952.)
О животу Петра Перуновића Перуна (1880—1952) сазнајемо из биографија чији аутори нису етномузиколози. Иако је у насловима истакнуто да се односе на Перуна као гуслара, што је и незаобилазно с обзиром на то да је певање епских песма била његова животна преокупација, могло би се рећи да су подаци битни за тумачење (музичког) стила више „провучени“ кроз наратив, него што су његова тема. Епизоде о музичким способностима његове мајке (наводи се да је била позната по певању и тужењу) и Перуновом раном испољавању талента (још као сасвим мали својим певањем је привлачио пажњу и одраслих људи), сугеришу да је у питању генетска предодређеност за бављење музиком. У биографијама се истиче и да је Перун био један од гуслара-интелектуалаца (био је учитељ по струци), што је, уз живот у различитим варошким и градским срединама, свакако имало великог утицаја на развој његовог мишљења, па и „музичког мишљења“ и изражавања. И сам Перун је потврдио да се важне промене које је свесно увео у певање епских песама односе на дикцију и акцентуацију – „јасно“ певање свих слогова,  што се може повезати с његовим општим образовањем, али и с променом функције епике, па и њене музичке компоненте.

Он је вероватно први гуслар који је имао и извесно формално музичко образовање: основне представе о класичној музици стекао је у Гимназији у Шапцу, а када се преселио у Београд уписао се у Српску музичку школу. Ова врста података у Перуновим биографијама дата је више као куриозитет, без улажења у детаље који су од значаја за процену мере утицаја музичког образовања на артикулисање његовог природног гласовног потенцијала, али и на формирање његовог укупног начина мишљења „о музици“ и „кроз музику“.

Судећи према описима и снимцима његовог певања Перун је имао висок, продоран и веома покретљив глас. Његов, у гусларским релацијама „белкантистички“ начин певања свакако је утемељен на природним квалитетима гласа, али се може претпоставити да је своју вокалну технику развијао и под утицајем начина певања који се подразумевао у западноевропски профилисаном музичком образовању и другим музичким жанровима. Перуновој импозантној гусларској каријери посвећена је у његовим биографијама сразмерна пажња, али је изостало адекватно повезивање с контекстом које би осветлило интензивну интеракцију између актуелних промена у друштву и култури и његовог индивидуалног гусларског стила. Наиме, чини се да је од кључног значаја за Перунову улогу у традицији било подударање његове каријере с периодом културне транзиције која је захватила чак и „тврђаву“ патријархалности и српске епике, његову родну Црну Гору.

Специфичне природногеографске одлике и историјске околности условиле су вековну изолованост ове области и спору еволуцију културе. Племе је било основна ћелија друштва, а илустративно је сведочење Вука Караџића да „ни града, ни вароши, у цијелој земљи нема нигђе“. Трагови феудализма задржали су се у овим крајевима до средине XIX века, а на крају тог столећа сточарство је и даље било главно занимање становништва.  

Ово је, осим с природом, било и у директној вези са непрестаним ратовањем, које зато (пишући о Црногорцима) Павле Ровински третира као „етнолошку категорију“. Усмено преношење било је тесно повезано с чврстим канонима традиције, што је обезбеђивало дуго опстајање уз минималне промене. У памћење су се урезивала сазнања о прецима и до двадесетак генерација уназад.  Тако је Црна Гора постала ризница веома архаичних фолклорних форми. Прва значајнија модернизација овог друштва отпочела је средином 70-их година XIX века, тачније после Берлинског конгреса и као прелазак из аграрног у индустријско друштво трајала до Другог светског рата. Тек тада се оснивају прве школе, а обавезна бесплатна основна настава установљава се 1907.  Процењује се да је почетком XX века у Црној Гори било свега 15% градског становништва, сасвим условно узимајући појам „град“.  Дакле, Перун је рођен у време тек започете модернизације црногорског друштва, па га је амбициозност по завршеном основном образовању одвела „у свет“ – у Шабац, који је у оно време био економски веома напредан, а у културном погледу – европски оријентисан, а затим и у Београд, где га је национално опредељење у спрези с темпераментом потакло на ангажовање у историјско-политичким догађајима.

Импулсивним реакцијама и експонирањем у великим градским срединама привукао је пажњу тадашњих медија који су допринели да постане „јавна“, „популарна“ личност. Он је први гуслар који је имао концертне турнеје по готово свим јужнословенским крајевима, стигао је до централне и западне Европе, па чак и до Америке,  што је подразумевало контакте с другим културама, као инспирацијама и утицајима, и као другом, „модерном“ публиком, културно различитом од традиционалног епског аудиторијума у његовом родном крају.

Перунов стил се тако формирао као одговор на захтеве новог времена и ширег, „српског простора“, у контексту који је условљавао да (општеприхватљиве) уметничке творевине садрже довољно јасну везу са до тада важећим вредностима, чувајући тако културни и национални идентитет, али и „свеже“ елементе који су их приближавали естетици „новог доба“. И сам Перун је истицао однос поштовања према традицији, али и освешћен иновативни приступ с намером да се она унапреди. Идеја прогреса, промена с нагласком на унапређењу, једна је од одлика модерног начина мишљења.

Ипак, кључни критеријум је прихватање иновације од стране колектива, њена „рутинизација“. О Перуновом широком утицају на гусларске кругове већ на нивоу савременика сведоче теренски истраживачи оног времена. Мурко помиње читаво мноштво гуслара који су били под Перуновим утицајем, а Винш се чак критички осврнуо на „помодарске“ гусларе који су непромишљено одбацивали управо најдрагоценије и најкарактеристичније одлике јуначке песме. Вероватно је да су реакција публике и прихватање „колега“, као позитивна реакција, утицали да Перун задржи свој специфични стил. Тако се тек на основу комплексне биографије, односно успостављања релације између Перунове биографије у „ужем“ смислу и „биографије колектива“, открива сложени процес настанка стила који се често помиње као прекретница у српској гусларској традицији.

Тврди се да је Петар Перуновић-Перун био један однајбољих и најпопуларнијих гуслара послије ФилипаВишњића. Забиљежено је да се никада није одвајао одгусала, па „чак и онда када је ратовао.“ Године 1914. био јерањен у борби на Гучеву, а парчад шрапнела разнијела су врх његових гусала.

1432 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас