(Свилеува, 1774 — Шабац, 29.04.1852)
Преци Луке Лазаревића дошли су у Посавотамнаву из Бирча у Босни, у првој половини 18. века. Лука је рођен 1774. године у Свилеуви, од оца Тодора и мајке Јевросиме, која је била родом из Мишара. У задрузи су живела браћа Лазар и Тодор Лазаревић. Тодор је, сем Луке, имао још четири сина, а Лазар само једног — потоњег кнеза Ранка. Због тога је Лазар Луку посинио. Кнеза Ранка Лазаревића Турци су, на превару, убили у Шапцу почеткрм 1800. године. Лука је више од три године провео на школовању у Аустрији, чиме се сврстао у малобројни круг писмених људи ондашње Србије. Кад се вратио кући, оженио се кћерком Максима Пејића из Забрдице, а затим се запопио и добио за парохију Коцељеву и Љутице. У овом браку провео је седам година, а онда је попадија умрла, изродивши Луки претходно два сина — Михаила и Кузмана.

До 1807. године, Лука је живео у Свилеуви, а онда је прешао у Шабац. Помно се старао о породици кнеза Ранка Лазаревића. Његове синове, Димитрија и Марка, послао је у Митровицу на школовање, али је Димитрије у Митровици умро. Марко је направио успешну каријеру. Лука га је прво поставио себи за ађутанта, потом је био капетан тамнавски са седиштем у Свилеуви, па члан Суда Округа шабачког, а затим и председник Суда. Убијен је за време Катанске буне у Шапцу 1844. године.

Већ првих дана устанка, Поп Лука је био међу устаницима. У фебруару 1804. године учествовао је у боју на Свилеуви, где су Турци упали и почели пљачкати становништво. Устаници, потпомогнути са 200 војника које је послао Прота Матеја Ненадовић, жестоко су се супротставили Турцима и присилили их да прихвате борбу. Пушкарање је трајало неколико дана, а онда су, пошто је Турцима понестајало хране, уследили преговори. Устаници су дозволили да шанац напусте босански Турци. Међутим, како су са њима покушали да се извуку и Турци из Београдског пашалука, устаници су храбро напали и потукли и једне и друге, 28. фебруара 1804. године.

Из Свилеуве, устаници су отишли на Шабац и блокирали град на Сави, у коме је била смештена турска војска. После више борби и окршаја, Турци су, у априлу 1804. године, напустили утврђење и Савом отишли у Београд.

Већ у овим првим борбама, Лука се исказао као велики јунак и вешт војник. Захваљујући томе, избио је у први ред старешина и постао вођа тамнавских и посавских устаника.

По Карађорђевој заповести, устаничке јединице су се потом сконцентрисале око Београда, ради ослобођења овог града. Поп Лука је био на положају на Врачару, где је топовском ватром одбијен један напад Турака, а затим су им, у Савамали, нанети озбиљни губици.

Пошто је Ђорђе Ћурчија, са својим људима, ликвидирао турска упоришта у Јадру и дигао народ на устанак, босански Турци су, 12. августа 1804, прешли Дрину између Јање и Зворника, са преко 2000 војника. Турци су спалили Лозницу, Козјак, Добрић и још нека места и преко Липнице продрли до Крупња, а похватано становништво побили.

Сазнавши за упад Турака у Јадар и Рађевину, Карађорђе је у помоћ послао Луку Лазаревића и Милована Грбовића, са неколико стотина устаника. Међутим, до сукоба са Турцима није дошло. Под командом Мус-аге и Беге Новљанина Турци су, преко Мачве, 17. августа 1804. године, изненада упали у Шабац. Пошто су побили седамдесетак лица, још истог дана су се, пре поноћи, вратили у Босну.

Средином 1805. године, Јаков Ненадовић са ваљевском и Лука Лазаревић са шабачком војском, кренули су на Соколску нахију, ослободили је, дигли народ на устанак и опколили утврђени град, око кога су поставили страже. Потом су продужили у Ужичку нахију коју су, такође, побунили и ослободили од Турака. Тукући Ужице топовима, запалили су град и присилили Турке на предају. Напуштајући Ужице, Турци су устаницима платили велику глобу. Поп Лука је од Бега Новљанина, по чијем налогу је убијен његов брат од стрица Ранко Лазаревић, за казну добио арапског ата са скупоценом опремом.

За војводу, Карађорђе је Луку именовао у првој половини 1805. године. Том приликом се Лука распопио, а затим се, по други пут, оженио Данојлом из Шапца, чији су родитељи били из рађевског села Цветуље.

Крајем 1805. године, Турци су припремали велику офанзиву на Србију, нападајући са три стране. У Шапцу су Турци побили српске страже и овладали целом вароши. У трећој декади децембра, око 3000 устаника је напало шабачку тврђаву, тукући је пушчаном и артиљеријском ватром. После два дана, борба је почела да јењава, јер је устаницима понестајало топовске муниције; исто тако, очекивао се долазак Карађорђа и његових јединица. Лука Лазаревић је морао напустити опсаду и похитати у помоћ устаницима на сектору Дрине, јер је 3000 турских војника прешло у Србију код Зворника и улогорило се код Лешнице. До боја је дошло 29. јануара 1806. године. Са српске стране, учествовали су Лука Лазаревић са својим елитним корпусом, као и Петар Јокић и Живко Дабић са својим јединицама. Устаници су успели да осујете намеру Турака да продру ка Шапцу. Тукући их топом, изазвали су панику у турским редовима, разбили их и приморали да се у нереду повуку. Турци су имали велике губитке. Погинула су и тројица турских старешина, чије су главе послате Карађорђу у Шабац.

Ускоро су на ове положаје стигли Карађорђе и Јаков Ненадовић, са неколико стотина бораца. Са Турцима су вођене веома оштре борбе, у којима је Карађорђе био рањен у врат. Под притиском надмоћнијег непријатеља, устаници су се, преко Мачве и Поцерине, повукли у Јеленчу, а Турци су ушли у Шабац и придружили се својој посади.

Крајем фебруара 1806. године, устанички положаји су се налазили у Варни, у селима поред Добраве, и у Мачви. Шабац је поново био блокиран.

Средином априла, босански Турци су упали у Свилеуву, запалили Лукину и још неке куће, а онда кренули ка Ваљеву. У Чучугама их дочека Лука и друге српске војводе. Турци су претрпели огромне губитке и били су принуђени да се врате у Босну. Устаничке јединице су их гониле све до Дрине.

Након тога, Лукине јединице су се наизменично налазиле на дринском фронту и у опсади Шапца. Зна се да је, у јуну 1806. године, учествовао у борби са Турцима код Салаша Црнобарског; према званичним извештајима, Турци су имали 16 мртвих и 150 рањених, а устаници су запленили доста оружја и велики број коња. Код Црне Баре, Лука је три дана био опкољен у једном шанцу, све док устаници нису стигли у помоћ и разбили обруч.

У другој половини јуна, из логора у Црној Бари, са 300 својих војника, Лука је прешао Дрину и у Балатуну ухватио једног субашу и још једног Турчина. Довео их је у логор у Црну Бару где су, из освете, јер су опљачкали велики број Срба у Босни, били набијени на колац.

Крајем јула и првих дана августа 1806. године, Лука је учествовао у неколико борби са Турцима у источној Посавотамнави.

Војска босанског везира, крећући се од Шапца ка Београду, стигне у Месарце. Ту је пресретну јединице Јакова Ненадовића, Луке Лазаревића и Јанка Катића. У жестокој борби, Асан-паша је био разбијен и потиснут назад ка Шапцу. Прогонивши Турке, устаници су у Крнићу налетели на једног старог Турчина, који на превару убије Јанка Катића.

За то време, главнина турске војске је напредовала друмом ка Београду. Зато Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић напусте гоњење Асан-пашине војске и врате се у Бељин, где су, крај Вукодраже, целу ноћ тукли логор из пушака. Чувши за пропаст Асан-пашине војске, а пошто је био под сталном пушчаном канонадом устаника, босански везир одустане од пута ка Београду и врати се назад, на почетне положаје на Шабачком пољу.

Била је на помолу највећа битка у 1806. години.

Из Бељина, под Карађорђевом врховном командом, српска војска, у којој су били Подринци, Ваљевци, Шумадинци, Моравци и Гружани, запутила се ка Мишару. Под директним Карађорђевим надзором, приступило се изградњи шанца. Устаници су, 11. августа, појачани са 2000 Рудничана, пошто је на Мишар стигао и Милан Обреновић.

Наредног дана, 12. августа, код Карађорђаје одржан састанак команданата устаничких јединица, на комеје разрађен план борбе. Одлучено је да се Карађорђе, са 6000 пешака, затвори у шанац, а Лука Лазаревић и Матеја Ненадовић, са 2000 коњаника, да се склоне у шуму између Жабара и Јеленче, одакле ће, на уговорени знак, извршити јуриш на турску војску.

Бој на Мишару трајао је целог дана, 13. августа 1806. године.

Турска војска је наступала у стратешком борбеном реду. Кад би се први турски редови приближили српском шанцу, уследио би плотун који је проређивао непријатељске редове. Пошто је топовима дат уговорени знак, из шуме је кренула коњица, која је била подељена у две групе. Прва, под командом Луке Лазаревића, јуришала је према шарампову, а друга, вођена Матејом Ненадовићем, кренула је ка Думачи, према артиљерији и штабу турске војске. Мада су били изненађени налетом српске коњице, Турци су пружали жилав отпор. Измешали су се војници једне и друге војске, кидисали једни на друге, секли се и убијали. Цело Мишарско поље претворило се у крваву кланицу. У одсутном тренутку, надвладала је срчаност устаника. Турски пешаци су почели напуштати бојиште и у нереду одступати низ падину, где су их дочекивали Лукини коњаници. Разбијени и преплашени, Турци нагрнуше према Сави, не би ли се дочепали Шабачке тврђаве.

Ту, у врбаку поред речице Думаче, Лука налете на Кулин капетана. Ободоше бесне коње и јурнуше један на другог, потежући кубуре, али их оне изневерише. У бесном трку ати се сударише и пропеше на задње ноге, а њихови јахачи потегоше сабље. Лука одби један ударац, али га други дохвати по руци, из које потече крв. Планувши од беса, Лука окрену коња и свом силином замахну сабљом, али Кулин одби овај ударац; од силине, Лукина сабља одлете у честар. Турчин одмах завитла ђордом и спусти је на незаштићену Лукину главу. Обливен крвљу и полуслеп, Лука се у магновењу прибра, нагна коња на Кулина и удари га шипком преко лица. У том часу Луку обузе несвестица, те и не чу плотун којим је Тодор Драгићевић сравнио Кулина са земљом.

Рањеног Луку нису одмах пронашли. Многи су мислили да је погинуо и искрено су жалили за њим. Извесно време, он се лечио на ади код Прова, а онда поново стао у прве борбене редове.

Почетком 1807. године, у Шапцу се налазило око 1000 турских војника, са неколико паша и бегова, који нису успели да се пребаце у Босну. Око града су биле устаничке снаге. После преговора са Карађорђем, Турци су напустили Шабац и, преко Бадовинаца, отишли у Босну, а Карађорђе је са устаницима, 7. фебруара, свечано ушао у град. За команданта града Карађорђе је поставио Луку Лазаревића, са посадом од 1000 војника. На овој дужности Лука ће остати све до пропасти Првог српског устанка. Морао је, у сложеним и отежаним условима, решавати бројне цивилне и војне проблеме: снабдевање и исхрану војске и становништва, спречавање хајдучије и пљачке, решавање појединачних и групних спорова, итд. Постављао је кнезове и оборкнезове, а за полицијског старешину поставио је Лазара Теодоровића. Истовремено, Лука је отварао школе и радио на развијању заната и трговине.

И даље је имао бројне сукобе и окршаје са Турцима, претежно на немирној Дрини, са једне или друге стране.

Крајем јуна 1807, корпус турске војске прешао је Дрину и ушанчио се код Лознице. На молбу војводе Анте Богићевића, Лука је притекао у помоћ, па су заједнички, после дужих борби, протерали Турке натраг у Босну.

У октобу исте године, преко 2000 Турака је прешло Дрину, између Лешнице и Лознице. На њих су кренули Лука Лазаревић и Стојан Чупић, опколили са три стране и присилили их да се врате у Босну. Тих дана дошло је и до борби између устаника и Али-паше Видајића, који је у Србију прешао на сектору између Јање и Зворника. Враћајући се са пленом у Босну, Турци су били енергично гоњени и нането им је доста губитака, пре свега захваљујући брзој и енергичној акцији Луке Лазаревића.

У склопу офанзивних дејстава на Босну, са јединицама из Шабачке нахије и Јадра, Лука Лазаревић је, у априлу 1809, прешао Дрину код Лешнице и, после неколико борби, опколио Јању и Бијељину. Ипак, почетком јуна, под великим притиском Турака, устаници су се морали повући из североисточне Босне.

У јануару 1811. године, извршена је реорганизација Правитељствујушчег совјета; уведена су попечитељства, формиран Велики вилајетски суд, а Карађорђе је проглашен за поглавара државе и главног команданта устаничке војске. Основни циљ реорганизације био је да се ојача Карађорђева власт. У вези с тим, у Србији су се оформиле две политичке струје — прва је била за централизацију управе и врховно поглаварство Карађорђа, а друга за ограничење вождове власти. Лука Лазаревић је био у другој групи и представљао опозицију Карађорђу, али је и даље савесно извршавао све своје обавезе. Пошто је од самог Луке сазнао за опозициони блок, Карађорђе је, вештим политичким маневром, онемогућио своје противнике.

Почетком фебруара 1811. године, на основу издате дипломе, Лука је потврђен за војводу и команданта Шапца. Под управу је добио две кнежине — Тамнаву и Посавину, са 53 села.

Крајем јуна исте године, заједно са Матејом Ненадовићем, Лука је постављен за команданта сектора на Дрини. Под њихову команду стављене су Ваљевска, Шабачка, Соколска и Зворничка нахија.

После релативног затишја 1811. и 1812. године, следила је веома бурна 1813. Деветог марта, Лука је постављен за команданта сектора од Саве до Лознице, а под његову команду су стављене војводе Стојан Чупић, Анта Богићевић и Сима Катић.

У јуну 1813. почела је концентрација турске војске у Босни. Коначни обрачун се приближавао. Устаници су вршили последње припреме за одбрану, јер се очекивао продор турских снага од Лознице ка Шапцу. Луки Лазаревићу и Матеји Ненадовићу у помоћ су ишли Сима Марковић, део трупа Милоша Обреновића и сам Карађорђе са 14.000 војника и 12 топова. Ипак, устаници се нису могли озбиљније супротставити турској сили. Крајем јуна, Турци су заузели Лешницу, а Петар Молер није могао одбранити Лозницу. Пошто је заобишла одбрамбену линију Цер-Китог, после десетодневне борбе, турска војска је заузела српске положаје на Равњу и продрла ка Шапцу.

Пошто су устаници трпели ћоразе и на другим фронтовима, Карађорђе је, са члановима Совјета, 3. октобра 1813. прешао Земун. Ускоро су пали Шабац и Београд. Био је то потпуни крах Првог српског устанка. Лука Лазаревић је прешао у Срем где је, заједно са другим устаничким старешинама, издржавао карантин у шумама код Манастира Фенек. Одавде је, крајем октобра, пресељен у Голубинце, а после месец дана — у горњу тврђаву на Петроварадину. С намером да избегне захтеве Турака за изручењем устаничких старешина, Ратни савет је, 23. новембра, донео одлуку да се српске старешине одведу у Штајерску. У Јуденбург, Лука је стигао половином фебруара 1814. године, где је живео веома скромно и повучено.

Уследили су преговори између руске и аустријске владе; договорено је да се српске старешине пусте из интернације због одласка у савезничку Русију. У Штајерској, Лука је добио пасош 29. августа 1814. године. Одмах се упутио у Ириг по своју породицу, а онда продужио у Хотин у Бесарабији, где је стигао 26. октобра исте године. Овде ће провести скоро две деценије.

Од руске владе, Лука је примао 300 дуката годишње, а истовремено се бавио трговином и узимао спахилуке у закуп. У Бесарабијује дошао са женом Данојлом и синовима из првог брака Михаилом и Кузманом. У избеглиштву је добио још три сина: Владимира, Александра и Косту. Старији Лукини синови ступили су у руску војну академију и постали руски официри. Михаило је исказивао велику храброст и јунаштво. Пошто је претходно два пута рањен, погинуо је у Руско-турском рату 1829. године.

Лука се није задовољавао лагодним животом у Русији. Стога је, као велики патриота, одмах прихватио позив кнеза Милоша Обреновића и, 1833. године, вратио се у Србију, где ће доживети и највећа признања и најцрње дане. Кнез Милош га је љубазно примио и угостио, поставио за члана Шабачког магистрата и поклонио му кућу у Шапцу, тачно преко пута Јевремовог конака. На Ориду и у Шапцу, Лука је дочекан са великим уважавањем и почастима.

Разумљиво је да је Лука, у свом дугом животу, морао имати и непријатеља. Сплеткароши и достављачи лажних пашквила учинише да је, чак три пута, на кратко, губио државну службу.

Данас са сигурношћу можемо тврдити да узајамни односи Луке Лазаревића и Кнеза Милоша нису били проткани посебном оданошћу и пријатељством. Били су то односи двојице искусних и тактичних људи који се међусобно не воле, али се трпе јер су један другоме потребни.

Лукина друга жена Данојла, са којом је имао три сина, умрла је 28. децембра 1843. године, у 52. години живота. Уживала је углед храбре и одлучне жене.

Пред крај живота, из неутврђених разлога, Лука се нашао у тешкој материјалној ситуацији и био је принуђен да узима новац на зајам под неповољним условима.

Кад је у Шапцу, 1842. године, ухапшен Ђука Марковић, члан Суда, Лука Лазаревић и Стеван Магазиновић, чланови Уставне странке, покушају да избегну хапшење бекством у Београд. Међутим, на Топчидеру су ухапшени, везани и доведени пред Кнеза Милоша. Овај их је два дана држао у затвору, а онда је наредио да се под стражом врате у Шабац и држе у кућном притвору.

Вучићева буна је још једном усталасала крв остарелог ратника. У августу 1842. године, Милош Богићевић је добио наређење да угуши побуну у Шабачком, Подринском и Ваљевском округу. Лука се склонио у Врањску, у кућу Ђуке Стојићевића, али је ту ухваћен, окован и бачен у шабачку тамницу. По свему судећи, у затвору је остао до промене династије, до које је дошло у јесен 1842. године. Поновним доласком на власт династије Карађорђевића, Лука је постао члан Савета, највишег органа законодавне и правне власти. Била је то највећа функција коју је у животу имао.

Затекао се у Шапцу за време Катанске буне, у септембру 1844. године. Том приликом убијен је Кнез Ранков син Марко.

Због болести и старости, Лука је пензионисан 23. јануара 1847. године.

Био је омањег раста, црномањаст, коштуњав, хитар, ћутљив, жестоке нарави, жив, енергичан, уредан, оштар и правичан. Према тврђењу његових биографа, имао је 14 или 17 рана, а један куршум у телу однео је у гроб.

Умро је 29. априла 1852. године и сахрањен је, уз достојан испраћај великог броја Шапчана, поред шабачке цркве. За човека који је толико пута гледао смрти у очи и претурио много штошта преко главе, живео је дуго — непуних 80 година.

Лукино јунаштво Филип Вишњић је опевао у неколико народних песама.

1245 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас