[quote]Српско село Пребиловци, у општини Чапљина, у Јужној Херцеговини, симбол је великог пострадања српског народа.  [/quote]

 Јужна Херцеговина, општина Чапљина, српско село Пребиловци. Према предању назив села потиче од властеле Прибиловци које је ту некада живјела, о чему свједочи више каменом зиданих и каменом плочом покривених гробница које се налазе у пребиловачком гробљу.

 На једној надгробној плочи видио сам израђен грб чији су саставни дијелови штит и мач. Шездесетих година у ово гробље су долазили стручњаци Земаљског музеја из Сарајева, и према њима и према закону вјероватноће ови гробови треба да припадају властели Прибиловци, по којој село носи име.

 Село је смештено на лијевој, источној, обали ријеке Неретве. Пребиловци су каменити, али су омеђени водама. Са западне отране то је ријека Брегава, са источне то оу воде природног резервата и ловишта Хутово Блато, а са јужне то је ријека Неретва, у коју се ту подно Пребиловаца улијева ријека Брегава.

 


 

Добровољци

 

Михо (Марка) Драгићевић

Михо (Марка) Драгићевић

Солунски добровољац, рођен 1892. године. Када jе избио Први свjетски рат 1914. године мобилисан jе у воjску Аустро-Угарске и послат на фронт на Дрини, у рат против Србиjе. Као и огроман броj Срба из тог диjела бивше царевине пребjегао jе и Михо Драгићевић у српску воjску. Одступа са српском воjском преко албанских и црногорских гудура. Са Jадранског мора из Албаниjе, француским бродовима, српска воjска пребацуjе се на острво Крф. На овом острву Михо Драгићевић се опоравља од исцрпљености и болести. Послиjе опоравка на острву Крфу као припадник Вардарске дивизиjе учествуjе у пробоjу Солунског фронта. Као добровољац, послиjе завршетка рата, колонизовао се у Руско Село код Кикинде, где се оженио и умро послије Другог свјетског рата, оставивши иза себе многобројну фамилију.

 


 

Од памтивијека Пребиловци су више него село. Пребиловци су били појам храбрости, разборитости и умности. Они су оно што други нису.

 Још увијек историчаре збуњује чињеница да су Пребиловци, конкретно породица Драгичевић, за све вријеме турске владавине, а то је безмало пет стотина година, била је власник земље, а познато је да за вријеме турске владавине Срби нису могли бити власници, него само кметови.

Племе Драгичевића власништво није добило на поклон, они су се грчевито борили за то. Више пута су представници Драгичевића потезали на далеки пут до Цариграда, у намери да издејствују одобрење на власништво. Многи Драгичевићи се са тог пута нису вратили, али они који јесу оставили су нам у историјско наслеђе чињеницу да за цијело вријеме турске владавине у Херцеговини, породица Драгичевић из Пребиловаца је била и остала власник земље.

Послије османлија, долази Аустро-Угарска чизма. Не марећи за назив окупатора, Пребиловчани не дозвољавају да се затре православље и српски род. Старији Пребиловчани причали су, да до 1914. године, нису били дужни да се одазову на било какав позив власти, уколико позив није био написан ћирилицом.

 Са почетком Првог свјетског рата нахрупиле су свакојаке недаће. Забрањује се употреба ћирилице, а Пребиловчани бивају малтретирани, тамничени и убијани. Пребиловачке мајке, сестре, жене, кћери и дјевојке „уче“ географију разазнавајући где су им утамничени синови, браћа, мужеви, очеви и младићи.

 Христолики, у народу омиљени прота Васо Медан, интерниран је у логор Арад, гдје бива понижаван и мучен. Прота Васи чупају браду, на глави му разбијаду орахе чекићем, понижавају га упрезадући га у јарам да оре, свакодневно га туку корбачем. Непуну годину дана по изласку из логора, од посљедица логорског третмана, прота Васо се представио у Господу.

 Симо Шарић, који је био поштован и цјењен сеоски кнез, није могао издржати логорски третман. Кости је оставио у логору Арад.

 Не, не више туђински јарам, не више за слободом вапити, не више мрску швапску унифориу гледати. Осамнаест Пребиловчана, осамнаеет јунака, будећи у себи осјећање националног и духовног идентитета, доноси одлуку да иде у добровољце на Солунски фронт, у борбу за слободу и крст часни.

 


 

Добровољци

 

obren-suhic

Обрен (Jове) Сухић

Обрен Сухић рођен jе 1886. године. Био jе ожењен са Ђурђом Чаваљуга из Гњилишта са коjом jе имао шесторо дjеце, кћерке Косу, Мару, Кову, Jоку и Цвиjу и сина Jову. У Првом свjетском рату, на Карпатима, када му се указала прва прилика предао се Русима као воjник Аустро-Угарске. Нашао се у заробљеничком логору у граду Омск (Сибир). У логору сврстава се међу добровољце и одлази на Солунски фронт. Послиjе Првог свjетског рата као добровољац стиче право да са фамилиjом колонизуjе у Руско Село (код Кикинде). Међутим, то право Обрен ниjе искористио, уступио га jе кћерки Коси. Из многочлане фамилиjе Обрена Сухића, Други свjетски рат преживjеће само кћерка Коса у Руском Селу. Jеданаестогодишњи Jово заклан jе са оцем у Морином Отоку, 14. августа 1941. године. Кћерке Кова и Jока убиjене су у близини куће на Брду (Сухића куће) 6. августа а Цвиjа и Мара заjедно са маjком Ђурћом тог истог дана живе су бачене у Шурманачку jаму.

 


 

Од добровољаца, први међу једнаким био је Михаило Драгичевић који је догурао до артиљеријског пуковника. А у знак поштовања, и исказане храбрости на Солунском Фронту, свједок на вјенчању Михајла Драгичевића био је нико други до Њ.В. краљ Петар.

 Прича прелази у невјерицу, када се каже да за четрдесет година диктатуре аустро-угарског каплара Броза, у изразито хрватској, проусташки оријентисаној средини каква је Чапљина, нико није смјео ни усмено а камоли писмено споменути те јунаке српског рода.

 Зато, нека ми буде дозвољено, да ослободим од заборава имена српских пребиловачких добровољаца на Солунском фронту. Слава припада њима: Булут (Николе) Милан, Булут (Николе) Новица, Булут (Николе) Митар, Булут (Ристе) Јово, Булут (Лазара) Перо, Драгичевић (Марка) Михо, Драгичевић (Јове) Михо, Драгичевић (Симе) Лазар, Драгичевић (Симе) Ђетко, Драгичевић (Јове) Васо, Екмечић (Ђуре) Лазар, Екмечић (Шћепана) Војин, Медан (Душана) Никола, Сухић (Јове) Обрен, Ђирић (Шћепана) Тодор, Ћирић (Шћепана) Милан, Ћук (Пере) Данило, Шарић (Спасоја) Душан и Шарић (Митра) Павле.

 Пребиловчани нису само били земљорадници и сточари,дужна пажња је поклањана и друштвеном животу. Године 1924, властитим трудом, село добива Основну школу, уз коју стаса неколико секција: драмска, хорска, гусларска и стрељачка.

 Драмска секција завјесе на позорници имала је исликане ликовима девет браће Југовића и старог Југ Вогдана.

 Наравно, 1941.године завјесу су уништиле комшије, хрватске усташе. Уз ове секције, видну улогу у сеоском животу имала је и Соколска чета, које је 1940.године освојила прелазни „Ловоров вијенац са траком“, као најбоља у Херцеговини.

 Изненађење би било, да усташе нису уништиле и ово признање, али изненађења није било.

4. август 1941. године.

 Био је дан, а била је ноћ. Било је љето, а била је зима. Били су комшије, пријатељи, кумови, а били су крвници, џелати и силеџије. Били су људи, а била су бића од којих се сотона застидјети може. Тог кобног дана у Преибиловце се слегло, под пушком и камом, око три хиљаде усташа. Пошто нису били наоружани, одрасли Пребиловчани били су принуђени да се склоне у околна брда, а у селу су остале жене, дјеца и старци.

 И тада на сцену ступају са силом срођени сотонини угодници. Усташки логорник Фрањо Вего из Чапљине, у просторијама Основне школе у Пребиловцима, силује дјевојку Медић (Ристе) Ђуку. Видјевши то, подређене усташе пред школу износе ћебад и пред окупљеном масом започињу крвави пир.

 Под пријетњом смрћу, са пушком упереном у сљепочницу, усташа Јозо Боровац из чапљинског села Требижат, наређује Стоји Булут, жени Љубановој, да кћери Милеви држи расчеречене ноге док је он силује. Наочиту, Драгичевић (Максима) Фимију послије жестоке борбе, врисака, плача и јаука, силује десетак усташа. Послије силовања је кољу.

 Сеоску учитељицу Стану Арнаут силује десетак одраслих усташа, а послије тога силују је њезини малолетни ђаци из чапљинског села Габела, гдје је несретна Стана прије Пребиловаца службовала. Свирепе и крвожедне убице звјерског инстинкта, задовољивши своју пожуду Стани бајонетом касапе стомак и полумртву је бацају у башту подно школе, гдје је кољу и закопавају.

 


 

Добровољци

 

Обрен (Jове) Сухић

Обрен (Jове) Сухић

Лазар (Ђуре) Екмечић рођен је 1893. године. У Aустроугарску војску мобилисан је 1914. Из  сабирног центрa у граду Ђер (Мађарскa), упућен на Карпате, на фронт против Русије. У борбама се предаје Русима и бива упућен у заробљенички логор у граду Омску у Сибиру. Kада  у Русији 1915. године долази до формирања Прве српске добровољачке дивизије, Лазар се пријавио у српске добровољце. Прва српска добровољачка дивизија се упутила на дугачак и неизвjестан пут на Солунски фронт.У Одеси се укрцава у возове и преко цijеле Русије, скраја на крај, пребацује се до луке Порт Артур у Кореји, гдjе прелази на енглеске бродове  и наставља пут даље морем. Дивизија стиже у Солун и прикључује се српским снагама на Солунском фронту.

  Лазар је учествовао у пробоју Солунског фронта и ослобађању Македоније, Косова иМетохије и Црне Горе, гдjе остаје све док се нису ријешили проблеми са границом између новоствореле државе Срба Хрвата и Словенаца и Италије.

Након демобилизације додjељена му је земља у Руском Селу код Кикинде, али се тамо није преселио са породицом, него је земљу обрађивао  а касније је извршио замjенуса Драгићевићима-Брњашићима за земљу у Пребиловцима. Женио се два пута. Први пут са Маром (Павла) Марић из Клепаца која је умрла након порођаја са кћерком Василијом 1926 године. Лазар је са Maром изродио четворо дjеце: сина Ђуру и кћерке  Јоку, Честиславку и Василију.

Други пут оженио се са  Јоком (Петра) Шарић из Пребиловаца и са њоме је имао петоро дjеце: Радојку, Стоју, Арсена, Светозара и Милорада. Двоје дјеце, Стоја и Арсен умрли су им 1933. године. Други свјетски рат преживјео је само Лазар и двоје дјеце из првог брака, син Ђуро (1921) и кћерка Јока (1923). Погинули су супруга Јокa (35) која је била пред порођајем, кћерке Честиславкa (16),  Василијa (14), Радојкa (11) те синови Светозар (7) и Милорад (2) године.

Лазар је умро 1977. године.

 


 

Верујући да је кумство част и обавеза, несрећна дјевојка Булут (Јове) Даница, склонила се у комшијско, хрватско, село Лозницу код кућног кума Матић Дамјана. Кум Дамјан је није силовао, али с обзиром да се код чапљинских усташа губитак људског достојанства проглашавао за врлину, то је по наговору Дамјана, учинио Томић (Анте) Јозо, комшија Дамјанов, који Даницу одводи у Чапљину, иживљава се над њом два-три дана, потом је коље и оставља на ледини да јој пси леш развлаче.

 Сотоне надмашују сотоне, када затичући у порођајним боловима Милеву Медан, жену Богданову, бајонетом јој распоре стомак, бајонетом ваде дијете из утробе мајке, замотавају га крпама и опет бајонетом враћају дијете у утробу.

 Из присутне масе, усташе одабиру двадесетак најљепших дјевојака, присиљавају их да се скину ко од мајке рођене и да коло играју. Пошто су га скинули до гола, у коло убацују и осамдесетогодишњака Шарић Николу званог „Хаџија“, а да слика буде комплетна потрудили су се муслимани из Чапљине који су са двије хармонике и гитаром чинили музичку потпору. Врхунац бестијалности састојао се у томе да су усташе дјечицу из преко педесет кољевки узимале за ноге, па затим замасима ударали дјечијим главама о зидове школе.

 

Године 1941, Пребиловчани бивају одведени у логор Модрич у комшијско село Тасовчиће. Током ноћи чапљинске усташе долазе у логор, изводе из логора дјевојке Олгу (Ристе) Брњашић и Даницу (Милана) Шарић, силују их неколико часова и поново враћају у логор.

 Ноћу, 5-6. августа 1941. године, из логора на Модричу, усташе Пребиловчане пребацују на 2,5 км удаљену железничку станицу у Чапљини, гдје се почела порађати Милева Екмечић, жена Бранкова. Луциферови сродници су нагрнули на Милеву бајонетама искасапили и њу и дијете, те тако раскомадане затрпали их у смеће код жељезничке станице.

 Два-три часа послије пола ноћи Пребиловчане затварају у шест сточних вагона и одвозе их у шест кидометара удаљену железничку станицу Шурманце.

 У освит зоре 6. августа 1941. године са жељезничке станице у Шурманцима, преко шест стотина Пребиловчана нагурани у колону, коју су са обе стране моткама и кундацима од пушака ударале усташе, упућује се уз брдо Црмницу до коте зване Вранац, коте која је удаљена пар стотина метара од јаме Голубинка.

 На коти Вранац усташе су их опљачкале, а послије пљачке опет су радили оно што им је историја у наук оставила, тј. тукли, силовали и клали.

 Око хиљаду хрватских усташа са подручја општине Чапљина, само за неколико часова, напомињем поново само за неколино часова, бацило је преко шест стотина живих Пребиловчана у јаму Голубинка на брду Црмница у селу Шурманци, општина Чапљина.

 Не желећи да је крволоци додирују, жена Манојла Булута узела је за руке своја два сина и заједно са њима скочила у бездан јаме Голубинка. Пребиловачке дјевојке су мислиле да је ту крај њиховим мукама, али усташе нису мислиле тако, јер поново одабиру десетак дјевојака, поново их силују, поново кољу.

 У мјесецу мају 1941. године Пребиловци су имали 994 српске главе. У мјесецу мају 1945. године Пребиловци су имали – 170 српских глава, што ће рећи да су комшије, хрватске усташе, живе бациле у јаму или заклали, 824 Србина из Пребиловаца.

 

Пребиловци, камен крвљу попрскан.

 Од мјесеца маја 1945. – до данас

 Послије мјесеца маја 1945. године, на подручју општине Чапљина, није било српске куће без црне заставе, али полицији аустро-угарског каплара, требало је дванаест година да открије опште познате починиоце злочина, усташе крволоке.

 Иако је на јами Голубинка у Шурманцима било око хиљаду усташа, на Окружном суду у Мостару, 3. октобра 1957.године, суђено је само четрнаесторици усташа. Шест је осуђено на смрт стријељањем: Јовановић Иван, Анковић Мирко, Иванковић Мате, Остојић Јозо, Васиљ Јаков и Прусац Јозо, а остали су суђени на различите временске казне.

 За плакати је да је на судском процесу у Мостару, један од судија поротника био и Јозо Јелчић, предсједник Среског одбора у Чапљини (градоначелник), усташа из чапљинског села Грабовина, који је учествовао у хапшењу и спровођењу Пребиловчана до јаме Голубинка у Шурманцима. Тај исти Јозо Јелчић је био главнокомандујући усташа, приликом насељавања усташа у српске куће у Пребиловцима. Под његовим руководством преко осамдесет најкрволочнијих усташких кољача из Чапљине, било је насељено 3. августа 1941. године у српске куће у Пребиловцима.

 Видјевши да је џелат и судија један те исти човјек, 125 Пребиловчана мјесеца октобра 1957. године пише петицију предсједнииу Окружног суда у Мостару, против усташе Јозе Јелчића из Чапљине.

 Притиснута необоривим доказима, тада актуелна власт усташу Јозу Јелчића, смјењује са мјеста предсједника Среског одбора у Чапљини и са мјеста судије поротника, и умјесто да му суде као крволоку, Брозови подрепаши бирају заклетог и доказаног усташу Јозу Јелчића, у Савјет Републике Босне и Херцеговине, дају му националну пензију и као врхунац кроатизма, одликују га ничим другим до Орденом братства и јединства.

 Пребиловчани су тек шеснаест година послије Другог свјетског рата, имали први пут прилику да се истински радују. И старо и младо, и велико и мало, просто речено васколики пребиловачки живаљ, у јесен 1961. године испраћао је у Југославенску народну армију, првог послератног младића стасалог за војску, Ђурасовић Јову званог „Лоло“.

 Живот тече даље, али муке за Пребиловчане не пролазе. Послије осамнаест мјесеци преписке, разговарања и упућивања делегација на све релевантне адресе власти општине Чапљине и Републике Босне и Херцеговине, поткрај 1990. године приступило се отварању забетонираних јама у којима су се налазили земни остаци српских мученика. По отварању јаме Голубинка у Шурманцима, у јаму дубоку преко осамдесет метара спустила се група свештеника и одржала опјело настрадалим Србима.

 У непосредној близини јаме, испод том приликом подигнутог шатора, вршено је чишћење и прање костију мученика. Један члан тима стручњака са Судске медицине и антропологије из Београда, који су директно на терену вршили експертизу, за тренутак је подигао у ваздух малену дјечију бутну кост и присутнима објашњавао да је то кост нерођена дјетета.

 Ту се затекао и старина Трипко-Трише Екмечић, који је сузна лица дуго загледао кост, миловао је и љубио. Тешком муком Трише је откидао ријечи из себе, говорећи да та кост може бити кост његовог нерођеног дјетета, јер усташе су 6. августа 1941. године у јаму Голубинка у Шурманцима, бацили и његову супругу Дану која је била зашла у девети мјесец трудноће.

 Видно потресен Трише поново љуби кост, лице му се грчи, сузе теку, јечи, кост притиска уз срце, занесе се и клону.

 Срце није издржало.

 Био сам један од петнаест хиљада Срба из Херцеговине, колико је Трипка-Тришу Екмечића из Пребиловаца, испраћало на вјечни починак. „Заборавити не можемо, опростити не смијемо, а светити се не желимо. Освета за злочин је људски гријех, колико и он сам“, слушам рођеног Пребиловчанина, вршњака побијене дјеце са којима се играо до дванаесте године живота, академика др. Милорада Екмечића, у говору који је одржао као један од говорника, мјесеца новембра 1990. године у Пребиловцима, по одржаној служби Божјој за покој душа српских мученика.

 „У име Оца и Сина и Светога духа дајемо одобрење и благослов да можете саградити спомен-цркву и да се посвети Сабору Српских светитеља и Пребиловачки мученика, који се слави 10. октобра“, каже се, између осталог, у одобрењу које читам а које је пристигло од Епархије Захумско-Херцеговачке и Митрополита Дабробосанског, по поднешеном захтјеву Одбора села Пребиловаца, за изградњу спомен-цркве у Пребиловцима.

 Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле чинодејствовао је 6. августа 1991. године, а саслуживали су високи црквени достојанственици, приликом освјештења темеља цркве Сабор Српских светитеља и Пребиловачких мученика.

 Међу више хиљада присутних Срба из цјеле земље, том чину су били присутни и предсједник Српске академије наука и умјетности Душан Каназир, те акадекици Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Матија Бећковић и Милорад Екмечић. Ту су били и прваци политичког живота из Србије и Херцеговине, пјесници, књижевници, сликари, те секретар Државне комисије за ратне злочине извршене над српским народом у Другом свјетском рату од стране НДХ (Независне државе Хрватске) и окупатора, др. Милан Булајић, и многи други. Пројекат за цркву израдио је архитекта Горан Дуганџија из Београда.

 Поткрај 1991. године у 18 метара дугу, 15 метара широку и 2,8 метара високу, добровољним радом изграђену Спомен-костурницу која се налазила у поџемном дјелу цркве, према процјени антрополога са Судске медицине из Београда, похрањене су кости од преко четири хиљаде Срба, извађене из дванаест херцеговачких јама.

 Иначе, купола на цркви требало је да буде висока двадесет метара а био је планиран и засебан звоник исте висине. Међупростор између цркве и звоника требао је бити изграђен црквеним садржајима, а укупна дужина целокупне грађевине требала је бити 34,8 метара.

 У чапљинском крају и 1941. године и 1991. године, пјевана је једна те иста пјесма: „Ја усташа и ћаћа ми бија, отац сину занат оставија“. Месеца јуна 1992. године, чапљинске усташе су минирале и са земљом сравниле Спомен-цркву у Пребиловцима.

 Једном су их њихови очеви живе бацали у јаму, а сада послије педесет година њихови синови се плаше мртвих Срба и само зато што су Срби, једне те исте људе убијају два пута. Пребиловчанима историја увијек трчи преко леђа, тако да су свој камен увијек властитом крвљу прскали. У камену и крви мртви су се продуживали у живима, а живима је мајка црква била луча, учитељица живота, чувар традиција и ризница историјског памћења.

 Историја нас учи да је у Пребиловцима тамјан увјек некоме сметао, прекјуче османлијама, јуче швабама а данас хрватсним усташама.

 Штитећи све оно што се крсти са три прста и 1992. године цвјет пребиловачке младости положио је своје животе на олтар православља.

 Међу нама нису, али ће са нама увијек бити: Екмечић (Миленка) Павле, Крунић (Милана) Милован, Булут (Данила) Ђорђе, Булут (Вељка) Слободан, Драгичевић (Драге) Бранко, Рељић (Јована) Новица и Екмечић (Данила) Богдан.

 Према мојим сазнањима данас у Пребиловцима, словом и бројем, живе два Србина, браћа Ристо и Божо Булут.

 

Пребиловци маја 1941. године – 994 српске главе.

Пребиловци маја 1945. године – 170 српских глава.

 Пребиловци маја 1991. године – 172 српске главе.

 Пребиловци маја 2000. године – 2 српске главе.

 Желим ослободити осјећања од мржње, те стога вјерујем да је истина најбоља заштитница од нове несреће, а несрећа је да је сваки нови дан тежи од претходног у спознаји да јесмо а нисмо.

 Али даће Бог и Свети Василије Острошки, и свануће и тај 10. октобар, дан када се слави Сабор Српских светитеља и Пребиловачких мученика, дан када ћемо се окупити у новоизграђеној Спомен-цркви у мученичким Пребиловцима, своји на свом.

 „Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам“ (Мк 11,24)

 Одлазим у цркву, крстим се и палим свјећу.

Слободан Бобо Зуровац

1637 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас