(Бранковина, 26.2.1777. – Ваљево, 29.11.1854.)

Појава проте Матеје у устаничкој Србији Првог српског устанка је вишеслојна и вишезначна. Рођен у породици Ненадовић, значајној за историју устанка у истој мери као и Карађорђевићи и Обреновићи, прота је представљао једног од ретких писмених људи тадашње Србије. Рад проте Матеје можемо поделити у три димензије: рад војног вође устаника, рад првог дипломате устанка и борца за међународно признање српске борбе, те рад првог председника Совјета, прве владе обновљене Србије. Наша намера је да покушамо описати ове димензије рада проте Матеје Ненадовића. 

Прота Матеја је био син Алексе Ненадовића, кнеза и српског првака пре устанка. Алексу је погубио Мехмед-ага Фочић у сечи кнезова чиме је и непосредно изазван Први српски устанак. Прота је, као његов наследник, преузео организацију устанка у ваљевској нахији заједно са стрицем Јаковом Ненадовићем. У више наврата био је командант западног дела Србије, од Колубаре до Дрине. Прота је био веома вешт у одбрани Дрине јер је више преговорима него снагом оружја успевао да обузда турску војску од упада на устаничку територију. Занимљиво је да је због тога прота више пута критикован од вожда због неактивности и могуће сарадње са Турцима против устанка. За јаснији увид у протине способности као војног вође, добар пример је његова варка приликом подизања устанка. Прота је из Земуна довео турског агу Дел Амет-агу, који је неактивне устанике уверавао да носи царски ферман и наређење које наређује Србима да устану на дахије као отпаднике од султанове власти. Овом варком прота је успео да омасови устанак и коначно разбије недоумице код обичног народа о устанку. (Зборник о проти Матији) Закључак је да прота није био ништа слабији војник од било ког устаничког вође, али да је због успешне комбинације дипломатије и војних снага у одбрани ратишта на Дрини предњачио у групи војних вођа устанка.

Вероватно више познат, протин рад у дипломатији је без сумње најзначајнији. Прота је први глас устаничке Србије који се чује на великим европским дворовима на самом почетку устанка. Прота је вођа депутације устаника која је отишла у Русију 1804. г. а заједно са протом су ишли још и Петар Чардаклија и Јован Протић. Циљ ове депутације био је да преда писмену молбу руском цару за помоћ у новцу и оружју и за пристанак да Русија буде гарант српско-турском споразуму. (В. Стојанчевић) Занимљиво је да је на овом путу, иако по резултатима неуспешном, прота успео да убеди Теодора Филиповића (Божа Грујовић) будућег првог секретара Совјета, да пође са њим у Србију да помогне устанку. Цитираћемо речи проте Матеје пред ову прву дипломатску мисију нововековне српске државе: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упозна је са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом.“ („Мемоари“) Прота је, такође, водио прву устаничку депутацију у Беч са циљем да се тражи новац за оружје и друге устаничке потребе. Нажалост и ова депутација се завршила неуспешно пре свега због виших циљева бечког двора којима је био потребан стабилан мир са Турцима. (Зборник) Веома је значајна и протина мисија, по слому Првог српског устанка, на Бечком конгресу и његов покушај да упозна европске силе и њихове владаре са проблемима поробљене Србије и њеног напаћеног народа.

Нажалост успех протине мисије био је миноран, јер није ни примљен код владара на аудијенцију, већ је могао само да преда писмене молбе на које није било одговора. Сматра се да је протина мисија завршена неуспехом углавном због, по Србе, неповољног развоја међународне ситуације и суревњивих односа међу великим државама чланицама антинаполеоновске коалиције. (Зборник) Битно је истаћи и значај протиних „Мемоара“ за схватање начина стварања и вођења спољне политике устаничке Србије на почетку Првог српског устанка. 
Као први председник Правитељствујушчег Совјета српског, прота је најзаслужнији, заједно са Божом Грујовићем, за оснивање и почетак рада Совјета 1805. г. Идеју за Совјет, прота је добио приликом мисије у Русији када су царски представници инсистирали да се у устаничкој Србији оснује својеврсни „Синод“ који би ограничио власт Црног Ђорђа ка вожда устанка. („Мемоари“) Прота је сматрао да је основни циљ Совјета општа институционализација српске државе те устројавање нахија и једначење закона у држави. („Мемоари“) Циљеви Совјета су да у основи уреди адмонистрацију земље и да ограничи самовољу вожда Карађорђа Петровића. Нажалост Совјет није имао нити значајнијег утицаја нити значајнијег успеха у спровођењу циљева. Недостајала су му финансијска средства, а зависио је и од самовоље вожда.

Вожд је своје одлуке наметао чак и оружјем јер није имао поверења у проту и „његов“ Совјет. Прота остаје на челу Совјета до средине 1807. г. када га мења Младен Миловановић. Неуспех Совјета се не може приписати раду проте и његових совјетника, већ времену у коме су они покушали да наметну закон као највишег владара у држави. После Америке и Француске, Србија је била трећа држава која је увидела да су слобода и правда највише вредности и да треба тежити њиховом ширењу и заштити. Совјет је био израз и резултат тих тежњи и иако неуспешан, изузетно је битан за генерације које су следиле и њихов поглед на развој државних институција и друштва.

Прота Матеја Ненадовић је својим преданим радом и залагањем настојао да помогне младој српској држави насталој на рушевинама опадајуће Отоманске царевине. Смисао протиног рада најбоље је оценио Владимир Стојанчевић: „Прота је схватао смисао десетогодишњег ратовања са Турцима да као потребу, као моралну обавезу и као своју савест да помогне српском народу, коме су дахије, њихова осионост и насиље, нечовечност и неправда, претили да униште основне обичајне друштвене организације и патријахални начин живота тј. основе патријахалне цивилизације.“ Појединачан значај сваке димензије протиног рада је велик и веома битан за посматрање и проучавање, пре свега, политичког развоја и развоја институција Србије XIX века.

 

3431 Прегледа Укупно 4 Прегледа Данас