Раде Драинац родио се као Радојко Јовановић 26 августа 1899. године у селу Трбуње код Блаца. Основну школу завршио је у Блацу а 1911. уписује се у гимназију у Крушевцу у којој – до почетка Првог светског рата, завршава три разреда.Године 1914. већ је на фронту, са својом војском, а 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани. У земљу се враћа 1918.године, наставља школовање, а прекида га после шестог разреда. Већ 1919. године, објављује поезију у часопису „Епоха“. Збирка стихова „Модри смех“ излази у Београду 1920. са потписом Рад. Јовановић. Године 1922. покреће часопис „Хипнос“ и објављује програм Хипнизма – први пут потписује се као Раде Драинац.

У едицији Хипноса објављује књиге стихова „Воз одлази“. Потом објављује низ збирки песама све до последње „Дах земље“ објављене 1940. године. Волео је да путује: 1927. и 1929. био је у Француској, 1931. у Фиренци, а 1932. у Бугарској. Мобилисан је 1941, а после слома југословенске војске злопаћења и краћег лутања враћа се у завичај, у Топлицу. Време проведено у ратној Топлици описао је у постхумно објављеној књизи „Црни дани“. Оболео је од туберкулозе – тада песничке бољке и кратко се лечио у санаторијуму на Озрену. Одатле је пребачен у Београд, где је умро 1. маја 1943. године.

У рубрици место становања остало је записано – „без улице и броја стана“, ау рубрици најближи сродници – није било сродника на сахрани. Педесетих година враћа се, коначно и песник Раде Драинац у завичај, када се у Прокупљу оснива књижевно друштво „Раде Драинац „. Издавачка кућа „Просвета“ 1960. године објављује књигу песама Рада Драинца са предговором С. Раичковића и сврстава га међу значајније српске књижевнике између два светска рата.У Прокупљу, почев од 1966. организује се традиционална манифестација „Драинца дани“ и додељује се песничка награда која носи Драинчево име.

ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ДЕКАДЕНТА

Можда се све преживело од града до родног дома
У колима на друму
утонем у исцрпљену душу
И као дугокоси млади светац пољубим црвену шуму.

Ништа није остало невољено и непокопано вечерњом мишљу
Нема трага где нису прошли болни кораци
Кад помислим на себе
Жалосно ми у крви усне њиве и родни Шљивац.

Чини ми се да дим из локомотива пада на овај ум У
коме живе многи спрудови реке и пејсажи
Душу и занос као да покрива пепео сив
Ја сам рекао све и готов сам да заћутим
Све док сам жив.

***

Нисам толико ведар у добу вртоглавих снова
Боле ме очи од многих мостова и шина
Спреман сам распадање да прославим у последњем дитирамб
За вечни спас оловних тишина.
Спреман сам искрено као увек да сиђем на дно ума

Да премажем црним сва плава обзорја
Да убијем све идеје револта и грча
Да почупам речи од зеленог борја
И мртав – без душе – на рубу једног живота

Да умрем као вагабунда
У свитању зоре иза туђег плота.

Но никад нећу зажалити прошлост и нешто што је било
Ни за шта ми душе снови не везују

Ја разумем време у дну младалачких бора
Па перверзно се умире кад јутро дигне сиво крило
Изнад разњиханих родних гора.

Песма декадентска тада струји као скори црви испод коже
лутах и снивах: мисао уби сама себе
детиње срце бацио бих на бледе ватре
Шта се у октобру модрим бреговима ложе.

Еј! да умрем обузела ме чежња и жеља
Млад и болесно леп као рујне шуме
Јер гадно беше крвљу певати за свет
који ништа не разуме.

832 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас