Раде Марковић, прослављени уметник рођен је 14. октобра 1921. године у Београду, у тадашњој Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, као трећи син оперске певачице Дивне Марковић која је због оснивања породице одустала од своје каријере.

– Моја мајка Дивна била је редак певачки таленат. Студирала је соло певање, а када је требало да оде у Беч на усавршавање, удала се и родила децу – причао је својевремено Раде у емисији Тање Петернек-Алексић ТВ лица – као сав нормалан свет.

– Био сам усамљено дете, тачније, мој отац је желео да му се роди ћерка, а када сам ја дошао на свет, браћа су већ били момчићи који су често бежали од куће. У детињству сам био сав ојађен и вероватно је то био емоционални покретач који ме је навео да се касније кроз глуму испољим и искажем. Тај снажни бол одвео ме је у позориште а да тога нисам био ни свестан – говорио је Марковић који се као четрнаестогодишњак суочио са страшним сазнањем да ће његов отац напустити своју породицу.

– Није се појављивао годинама, али касније смо се ипак видели. Верујем да је у том моменту, да се тако изразим, мој отац полудео, али не здравствено, јер не знам како другачије да објасним да је зарад једне безначајне особе пустио да из његовог живота ишчезну три сина и дивна жена – причао је уметник који је лек за тугу конзумирао у позоришту и не слутећи да ће на тај начин пронаћи занимање у којем ће уживати до последњег даха.

– Прво сам уписао технику, а онда је почео рат и бомбардовање који су поништили читав предратни период и живот. Због тога сам одустао од студија, али имао сам топлу кућу испуњену књигама, где сам заједно са браћом свакодневно читао по једно дело. Након те зиме сазнао сам да се на Коларчевом универзитету окупља омладина која прави представе и решио сам да им се придружим. Извео сам део из Нушићевог Сумњивог лица, одиграо сам га, наравно, лоше, али био сам примљен – присећао се својих почетака и првог сусрета са глумом у аматерској групи где је упознао своју прву супругу и велику љубав Оливеру Ђорђевић. С њом се венчао 5. новембра 1945. године и она је узела његово презиме, а 24. августа 1946. њихова љубав крунисана је рођењем сина Горана, данас прослављеног редитеља.

– Сећам се да је у нашу групу једног дана дошао велики љубитељ позоришта Пера Радовановић и довео нам јеврејског редитеља драме и опере Ериха Хелца да нас подучава. Њега је у време окупације у Београду скривала балерина Народног позоришта Смиља Торбица. Свакодневно смо се  те 1944. године налазили у холу једног петособног стана на Теразијама број 12 где смо упијали искуства овог врсног редитеља, али и спремали представе које смо планирали да играмо после окупације. Међутим, убрзо након почетка нашег рада кренуло је америчко бомбардовање Београда и због Хелцовог огромног страха решили смо да променимо локацију и пробе убудуће одржавамо у Периној вили на Пашином брду. Прву смо заказали за 9 часова ујутро и сви су дошли осим Оливере и мене. Нас двоје смо заказали да се нађемо на Јужном булевару. Док сам је чекао, почеле су сирене, па сам решио да јој кренем у сусрет. Бомбардовање је било жестоко, а пошто се није појавила, пошао сам ка вили која, када сам до ње дошао, више није постојала. Била је сравњена са земљом. Међутим, подрум је био неоштећен, али због ваздушног притиска сви су унутра били мртви. Погинуо је Пера Радовановић и још четрдесет људи. Сећам се да је Пера седео, а у његовом крилу лежао је Хелц загњуреног лица. Била је то ужасна трагедија од које смо се Оливера и ја тешко опоравили – говорио је уметник о страдањима која је проживљавао током Другог светског рата.

Убрзо након тога, баш из те аматерске групе, основано је Београдско драмско позориште на чијој сцени је са супругом Оливером играо деценију и по. Педесетих година прошлог века, њих двоје су важили за најлепши глумачки пар театра на Црвеном крсту. Биле су то прве славне године БДП-а. Публика је хрлила да гледа један другачији, модеран репертоар, комаде Тенесија Вилијамса и Артура Милера, а због интересовања за представе уметничко-брачног тандема Марковић, знао је да стане и саобраћај у Београду. Међутим, стални притисци јавности која их је у складу са тадашњим трендом светских часописа пратила у стопу, на крају су резултирали разводом најчувенијег пара бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије који се десио 16. новембра 1964. године.

Од бројних позоришних улога, Раде издваја Жику у Сумњивом лицу, Николетину Бурсаћа у истоименом Ћопићевом роману, Љубинка у Поповићевом делу Љубинко и Десанка, Александра Обреновића у Конаку Црњанског, Поца у Бекетовом роману Чекајући Годоа, Салијерија у Амадеусу и многе друге. Бавио се и педагошким радом, па је предавајући глуму на Академији позоришне уметности у Новом Саду, извео неколико генерација. Његов успех и популарност никада нису јењавали, али то не значи да Радетов животни пут није био трновит, да и он није имао своје тренутке кризе и меланхолије. Тако се пре неколико година поверио читаоцима у једном новинском тексту.

– Увек сам био усамљен и никада нисам био убеђен да је мој пут онај прави. Често је живот пипање по мраку, па схватите да сте у заблуди, да сте годину-две провели улудо и пропустили многе битне ствари. Тада вас ухвати паника… Имао сам велике кризе у својим четрдесетим годинама, а оне су биле до те мере интензивне да сам се развео, напустио позориште и добио чир. Онда сам дефинитивно променио живот, онако, пресекао сам као секиром. Изложен сам паљби на отвореном простору већ пола века и огуглао сам на притиске. Успео сам да опстанем на првом месту због тога што се нисам тако често појављивао у медијима, само када сам имао разлог за то. Не волим ту врсту популарности која се заснива на основу тога колико се неко појављује у медијима. Када сам био млад, то ми је импоновало, а онда је дошао тренутак када сам пожелео да будем сам. Чак сам доживљавао и велике кризе. Десило ми се, рецимо, да три-четири године нисам могао да крочим на сцену. Нисам имао храбрости да изговорим ниједну реч на сцени због тога што сам изгубио тло под ногама. То су, ваљда, оне нормалне људске и уметничке кризе у четрдесетим или не знам којим годинама… Онда сам се поново скупио и ушао у један другачији, зрелији период. Постао сам много строжи према самом себи, нисам више допуштао неке глупости које сам радио у опасним годинама – причао је Марковић.

Током дугог и плодног живота, овај врсни глумац овенчао се и многобројним наградама, а уз признања Стеријиног позорја, Гавелину награду, три Арене, врхунац његовог стваралаштва свакако је Добричин прстен који му је припао 1998. године за животно дело. Ипак, права круна његовог живота је син Горан и шеснаестогодишња ћерка Ленка коју је добио у поодмаклим годинама са другом супругом Лидијом.

– Лидија и ја смо се упознали у лето 1976. у Будви, али венчали смо се тек 1992. године. Ленку сам добио касно и сећам се да је током једне вечере мој син Горан рачунао да Ленкина мама, он и ја заједно имамо двеста година. Међутим, моја ћерка се с тим добро носи. Не могу да кажем да сам јој строг родитељ, али плашим се за њу због џунгле која влада на београдском улицама. Она је одговорна девојка која када нешто каже, онда то и испоштује. С друге стране, веома сам поносан на Горана који је занимљив редитељ јер интересантно посматра ствари. Радили смо заједно, а чак сам добијао и неке улоге које ми није намењивао, попут оне у филму Вариола Вера – говорио је својевремено Марковић који је својој породици, али и свима другима, оставио огромно наследство кроз своје глумачке улоге које је маестрално одиграо.

Легендарни позоришни, филмски и телевизијски глумац Раде Марковић преминуо је 10. септембра 2010. у осамдесет деветој години живота.Овај уметник сензибилног карактера до последњег дана свог живота марљиво је радио. Шестог октобра требало је да заигра у новој представи свог сина, редитеља Горана Марковића, Златно теле у Народном позоришту, а само месец дана касније очекивала га је и премијера  Чеховљевог комада Три сестре у режији Иване Вујић у Битеф театру. За живота је глумио у скоро сто незаборавних наслова на даскама које живот значе и осамдесет филмова, па му се често дешавало да у ретким тренуцима док гледа телевизију налети на неки филм и веома се изненади када схвати да је и у њему играо.

Сахрањен је 15. септембра 2010. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Рекли су о Радету Марковићу:

Небојша Пајкић, сценариста
Раде Марковић је један од последњих великих филмских глумаца. Он припада низу највећих као што су били Павле Вуисић, Слободан–Цица Перовић и Александар Гаврић. О њима за њиховог живота није била урађена никаква квалитетна стручна студија, нити им је дато признање за капитални филмски рад. Одлазак Радета Марковића, који је са Војиславом Нановићем учио глумце да глуме и режисере да режирају, требало би да алармира чиновнике у српском министарству културе да приступе једном сериозном пројекту који ће спречити могућност да сви великани српског филма оду, а да српска јавност остане без њиховог сведочења.

Милутин Петровић, редитељ
Раде Марковић је са собом однео тајну о томе како је стигао до одговора – истине, љубави и слободе – на питања која су му постављена у филму Воје Нановића „Чудотворни мач“.

Слободан Шијан, редитељ
Раде Марковић је био глумац са великим капацитетом у историји послератног филма. Његова каријера је огромна, требало би направити комплетан преглед његове посвећености раду и томе шта је он учинио за нашу кинематографију. Сећаћу га се и по томе што сам са њим радио у филму „Како сам систематски уништен од идиота“.

Јован Ћирилов, театролог
Раде је био један од највећих глумаца у 20 веку. Представља један од ретких примера човека са дубоким коренима у традицији, али и смислом за савремена кретања у позоришној уметности 20. века.

Бата Живојиновић, глумац
Раде је за живота постао великан, као такав је от­ишао, а и заувек ће се памти­ти као ве­ли­­­кан. Био је учитељ и сарадник, иза себе је оставио једну велику породицу. Он је био једини човек на свету коме је ово други пут да умире, а то се први пут догодило у филму његовог сина Горана Марковића „Са­бирни центар“. Клањам се његовом стваралаштву, господству и животу.

Љубиша Самарџић, глумац
Раде је био и остао гос­­подин глумишта, поштован и цењен, са чијих уса­­на никада нисам чуо ружну реч о другима. Радио је с љубављу и заносом и оставио трајан траг својом игром на свим просторима бивше земље. Нека му је вечна слава.

Мирјана Карановић, глумица
Са Радетом сам имала прилике да радим у неколико филмова и представа, а оно што знам о њему као глумцу и као човеку испуњава ме дивљењем у сваком смислу. За мене је његова каријера оличење испуњења свих људских и уметничких идеала. Имао је богат и веома квалитетан живот, како послован тако и приватан. Био је пријатан за дружење и сарадњу и нежан према најближима. Имала сам прилике да се уверим колико је посвећен глуми, јер сам га једном слушала како се предано припрема пред представу. Раде Марковић је био и остао особа за пример у сваком смислу.

Миша Радивојевић, редитељ
Раде је био један огроман глумац и чини се да полако остајемо без те старије генерације уметника. Иако је то неизбежно, данас је свет сиромашнији за једну фантастичну личност кад је у питању позориште и филм. У овом тренутку не могу да не помислим и на своје мртве филмове у којима је глумио и заиста био прави светионик у њима. Веома сам утучен због Радетовог одласка, његова смрт представља велики губитак за српску културу.

Горица Поповић, глумица
Раде Марковић је био великан нашег глумишта. Био је вео­ма сми­рен, господин у свему, у односу са људима, као и у раду. Поседовао је невероватну енергију коју је посветио раду до последњих дана. Са њим сам радила у само једном филму, то је била „Национална класа“, али сам гледала много његових филмова. Никада није трчао за улогама, оне су налазиле њега.

 

 

2129 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас