(Овсиште, 04.02.1873 — Београд, 04.08.1908)
Рођен је 16. фебруара (или 4. фебруара по јулијанском календару) 1873. године у породици сеоског учитеља у селу Овсиште код Крагујевца. Детињство је провео у суседном селу Јарушицама, где је завршио и основну школу. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Радоје Домановић је најистакнутији писац сатиричне приповетке у српској књижевности епохе реализма. Посто је завршио филолошке и историјске студије на Великој школи у Београду, радио је као професор српског језика и књижевности и историје.
Домановић је отпочео своје књижевно дело оним што је у његово доба било најразвијеније, кренуо је са оне степенице на коју је српска књижевност већ била чврсто и добро закорачила: почео је приповетку из села и паланке (1893. године). Она ће дуго година, до краја живота, бити озбиљан предмет његовог приповедачког интересовања. Српска реалистичка приповетка је у то време значајно одмакла са именом Јанка Веселиновића, Милована Глишића, Стевана Сремца, Лазе Лазаревића. Иако даровит и оштар посматрач, Домановић је дошао релативно касно, у тренутку кад је реалистичка сеоска приповетка већ на свом низлазном степену. Делећи многе њене особине, заљубљен у патријархални, задружни начин живота, склон улепшавању прошлости, помало сентименталан, Домановић није давао нове тонове сеоској приповеци. Одатле оштар и тачан Скерлићев суд: „Његове сеоске приповетке биле су наивна уопштавања, или љуте карикатуре.“ Значајнија су Домановићева опажања о животу паланке, нарочито онда када је устајао против устајалости, жабокречине, безизлазности тога живота, онога што је презирно називао: „Мртво море“. Али ту се Домановић већ приближио својој главној литерарној вредности — сатири.

Пресудне и преломне Домановићеве године су 1898. и 1899. Прве од ове две године он објављује три сатиричне приповетке „Не разумем“, „Позориште у паланци“ и „Укидање страсти“. Извргавајући руглу бирократизам и тиранију мртвог слова у војсци, непокретност паланке и узалудан напор ненародног режима да заустави живи покрет у људима, Домановић је ступио на своју праву стопу, на тврди и тегобни пут сатиричара. Следећа година је почетак Домановићевог литерарног тријумфа: 1899. године угледала је свет „Данга“, а затим су се до 1902. рећали „Вођа“, „Краљевић Марко по други пут међу Србима“, „Страдија“, „Мртво море“. Тако је настао Домановић, онај прави, онај који до данас траје. У нашој књижевности се крупним словима исписало име једног књижевног жанра: сатира.

И до Домановића је, разуме се, у нашој књнжевнбсти било сатиричних момената. Било их је још код Доситеја, код Вука. Бранка, Змаја, Стерије, Љубе Ненадовића, Глишића, Срехмца, било је сатире расуте свуда помало. Домановић је први изразити сатирични писац, први писац који је сав удар свога дела посветио тој књижевној врсти.

Шта је то заправо сатира? То је веома стар књижевни род који је често кроз историју мењао смисао и значај, задржавајући увек основне елементе оштрог, безобзирног шибања личних, друштвених и политичких нарави. Многобројна и веома крупна имена литературе уписана су у велику књигу светске сатире. Да поменем само три имена, по једно из романске, англосаксонске и словенске књижевности: Сервантес, Свифт, Гогољ. Оно што је заједничко код свих сатиричара то је основна реалистичка инспирација и паралелно са њом употреба нереалистичких литерарних средстава: хиперболе, гротеске, алегорије, карикатуре, алузије, персифлаже, пародије, фантастике, ироније. И Дон Кихот и Гуливер и Чичиков, па и Домановићев Вођа фантастичне су личности, па ипак све што чине и све што их чини има одраза у животу, живи је прекор животу. Те особине светске сатиричне литературе: уопштавање ситног детаља из живота у крупну промену визије света, изразиту боју претеривања, спој реалистичке опсервације и слободног размаха маште, каштигу стагнације и лоших нарави и будну жељу за напретком унео је Радоје Домановић у српску књижевност. Унео је још нешто: велики политички и морални смисао сатире, јер Домановић, служећи се штедро хумором, није желео да насмеје, него да указује на мане свога века, поправља свет. „Чак и кад само карикира, Домановић нема за циљ да разгали, његове карикатуре нису ни безазлене ни весељачке.“ Зато се за њега слободно може рећи да је био у првом реду моралист. Моралист одређен својим временом и средином. То је морало одмах бити јасно људима који су читали његова дела, и још више онима који су их студирали. Пред још сасвим свежим делом Радоја Домановића, написао је Богдан Поповић:
„Правилно ценећи ствари, непристрасно и искрено, понекад са дубином осећања која неке његове сатире чини изливима правог, уврећеног родољубља, он је досад вазда био на праведној страни; у жалосним данима које већ неколико година проживљују они непознати крајеви у којима се његове приче дешавају, он је досад увек био на страни потиштених или увређених, и увек против обести, неваљадства и подлости Кметова и Пандура, Клеарда и Леара.“

А много година после тога Борће Јовановић је забележио:
„Домановићева сатира је историјски условљена и историјски напредна. На једној прекретници развоја читавог србијанског друштва огорчено су се сукобиле две непомирљиве снаге, апсолутистичка реакција и демократска Србија, и управо у том прекретничком добу израста Домановићева сатира, која истовремено и означава то прекретништво, али и делује да се оно убрза. У Домановићевом делу види се наличје реакције, сасвим разговетно може да се сагледа њена накарадност, политичка, а нарочито морална … Домановићева сатира није књижевни одраз само напора грађанске класе, већ се у њој испољавају тежње најширих народних слојева.“

И зато је појава сваке Домановићеве сатире била „читав политички догађај“.

Србија његовог времена живела је бурним политичким животом. Горе, на власти, самовољан и недозрео краљ, окружен корумпираном и самовољном камарилом, компромитоване владе и министарства. Испод њих нарасле снаге либералног грађанства и радикална странка са јаким кореном у сељаштву у пуном процвату свог демагошког и компромисног развоја. Све снажнија и богатија трговачка чаршија и први стабилизовани слојеви формиране интелигенције. Први организовани почеци социјалистичког покрета чврсто ослоњеног на традиције Светозара Марковића, традиције које је радикалство увелико већ изневерило. Све остало „около било је село“, огрезло у зеленашким дуговима и тешком блатњавом животу. Ван граница Србије, сународници под Аустро-Угарском и Турцима, а ослободилачки замах у тужном опадању, у голој фрази. Једна слика која и мало мање забринутом оку но што је било Радоја Домановића није могла изгледати светла. И он ју је сликао свом снагом своје савести и талента, велике савести и немалог талента. И својих заблуда такође. Да, и заблуда. Јер једним крајем свога погледа он је био окренут уназад, у „славне дане наших врлих предака“. Он је у годинама српских устанака и устаника са почетка XIX века, па и даље у древној прошлости, видео једну снагу традиције коју је његова савременост изневерила и окретао јој се понекад у варавој нади да ће ту наћи окрепе и примера. Видно је то у „Краљевићу Марку“, у многим другим његовим приповеткама као један светлуцав моменат наде у снагу и помоћ патријархалности. Али се његов поглед брзо окретао, ако не напред у будућност, а оно свакако право и нетремице, очи у очи са својом тадашњицом. Јер Домановић је био у првом реду не активист додуше, али актуалист свакако. Његове сатире су биле и хтеле да буду пре свега актуелне. Његови савременици су врло добро знали, много боље него ми данас, да растумаче и разреше многобројне непосредне алузије, крупне и ситне, у његовим приповеткама. И кад је у „Вођи“, на пример, карикирао Николу Пашића, и када се у „Страдији“ непоштедно и безобзирце подсмевао редом живим, стварним министрима влада последњег Обреновића, и када је ошинуо и самог митрополита, Домановић је намерно хтео да покаже јасно и недвосмислено који то слој људи он сматра за главне носиоце зла свога времена. Тако се „кроз цело његово дело јасно осећа потмули бат демократске Србије која надолази“.

Само Домановић је знао, и врло добро знао, да на политичком памфлету, да само на политичком памфлету не може засновати своје дело ако жели да оно буде литерарно. Ваљало је да му да форму и димензије литературе. Јер само силовитом снагом талента, својим сопственим углом опсервације и оном општости која чини да нешто написано постоји и траје, сатирично дело Радоја Домановића могла је да оживи. Зато је, нарочито своја врховна дела, „Дангу“ и „Вођу“, Радоје Домановић подигао од појединачног случаја до апсолутног значаја. До њега наша литература никад није своју сатиру, винула до тако високе мере генерализације. У стварности људима се никад не ударају печати на чело и људску масу никад непредводи слепац. Али зар је људска историја видела мало ропства и мало тираније, и зар је мало пута део људског рода био заведен немуштом речју лажних пророка. И у том методу стварност је подигнута на степен фантазије да би се ова још јаче, још убедљивије, поново суновратила у стварност, једно је од главних литерарних постигнућа Радоја Домановића, оно што његовом делу даје особени вид оригиналности и чини га разумљивим и присутним и данас кад су са њега спали у далеки кош историје непосредни поводи који су га изазвали. Радоје Домановић има да захвали том подизању до општости критике једног одређеног режима што ће његова оштрица остати уперена на све системе тираније, насиља и безумне покорности.

Домановић је писао журно и релативно много. За живота је објављено више његових књига: 1899. године прва и друга књига „Приповедака“ у Пожаревцу; 1901. у Београду три приче („Краљевић Марко по други пут међу Србима“, „Данга“ и „Вођа“); 1902. „Страдија“ и „Размишљања једног обичног српског вола“; 1903. „Три приче за омладину“; 1905. „Приповетке“ („Српска књижевна задруга“); 1905. „Напомене радикалној демократији“. Осим тога, он је сарађивао у бројним листовима и часописима свога времена: „Српском књижевном гласнику“, „Одјеку“, „Делу“, „Искри“, итд. Сам је издавао, уређивао и писао свој лист „Страдију“ 1905. године. Проводио је безбројне сате по београдским кафанама као што је то у боемској атмосфери оног времена радила већина писаца. На тим седељкама он је причао своје безбројне приче, увек духовите и језички богатије но што су његови писани текстови. Нештедице је трошио залиху својих опажања, тема и времена. (Забележено је да је једна његова прича доцније постала Нушићев фељтон.) Знао је напамет „Горски вијенац“ и много цитирао Гогоља, а у касне сате волео је да, кажу изванредно, казује народну поезију. Живео је често у сиротињи и увек у несређеним приликама. Све се то осети у његовом делу које је зато врло неједнако, често показује шавове свога брзог кроја и не увек своју пуну снагу. Осети се у његовом хумору понекад кафански виц, његова реченица није увек бирана ни добро одабрана, многи његови текстови носе на себи јасан траг новинарства и фељтона. Једном речју, Домановић није оно што се назива углаћен и перфектан писац. Извесна „дивљина“ његових текстова резултат је услова његовог живота и рада, али и спонтаности и искрености његове сатире. Сатире која ће остати као значајан животни, морални и литерарни докуменат историје наше културе. Да завршим ово опште излагање о Домановићу једним цитатом Јована Скерлића, објављеним у некрологу над још сасвим свежом хумком великог сатиричара:

„На страну сваки политички обзир и симпатије, Домановић је у своје сатире уносио толико од свога врло особног талента, толико књижевне јачине, да ће оне остати на лепом месту и онда када више не буде људи против којих су те крваве сатире биле писане, и када изумру они који су у њима налазили крике својих душа и изразе својих савести.“

1496 Прегледа Укупно 6 Прегледа Данас