[quote]

Бугарска Четврта армија, уз звуке химне „Шуми Марица“ и громко „Ура“, започела је силовити напад на српске положаје. У освит зоре развила се огорчена борба у долини Брегалничке и Злетовске реке.

 

[/quote]

До поноћи, 30. јуна 1913. године, на ширем простору Осоговских планина владала је нема тишина. А онда, изненада, долина је прокључала. Бугарска Четврта армија, уз звуке химне „Шуми Марица“ и громко „Ура“, започела је силовити напад на српске положаје. У освит зоре развила се огорчена борба у долини Брегалничке и Злетовске реке. Други балкански рат између некадашњих савезница ненајављено је започео.

Борбе су непрекидне, одасвуд звижде меци, експлозије рију суву земљу. Ратници Другог топличког пука крајњим напором потискују бугарске снаге. Врстан стрелац и још бољи бомбаш Милунка Савић, једра чобаница са падина Копаоника, заведена у ратне спискове као Милун Савић на челу је свог одељења. Храбро јуриша и непогрешиво погађа непријатељски ров. Милун или Милунка, њена тајна још није откривена. У сваки окршај улази смело, али увек са зебњом да се њено девојаштво не открије јер, до тада, женама није било места у ратном строју. Молила је Бога да рањавање не наруши њену тајну и да је не врате кући.

Ратна збиља је ипак неумољива. Бугари, сређеном ватром из свих калибара, жестоко узвраћају. У једном налету експлозија бомбе замрачи простор. Милунка паде као покошена на изровану земљу… Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште.

Када су јој раскопчали копоран да превију рану на грудима, угледали су нестваран призор: пред њима је лежала жена-ратник.

– Догодило се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране – нека то буде у ногу. Или у руку. Може, мислим, и у главу… Само нека не буде у груди. Откриће да сам – женско… Кад оно, као за инат, метак удари у груди… Освестила сам се у превијалишту.

– Боже, кад се тога сетим: болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива у помоћ.

– Мислим, што је, ту је. Не могу више да се кријем: нисам Милун, него Милунка – сећала се годинама касније Милунка Савић..

Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће отићи у хајдуке. Задржали су је, јер с њом није било шале. Ране су убрзо зацелиле и Милунка је поново била у строју свог пука. Није се више скривала: сви су знали да је Милун у ствари Милунка Савић. Уважавали су је и волели.

Други балкански рат, у јуну 1913. године, избио је због незадовољства балканских савезника око поделе територије Македоније коју је хтела да приграби Бугарска, подстицана од Аустроугарске ради остваривања својих циљева на балканском простору.

Кад су српске ратне трубе по други пут позвале своје браниоце на фронт, у Копривници, селу код Јошаничке Бање у рашкој општини, Милунка (Милун) Савић, са искуством ратника Првог балканског рата, није часила, стала је у строј Другог топличког пешадијског пука „Књаз Михаило“.

Пред полазак, командант батаљона, Јордан Миловановић одржао је говор војницима:

– Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном, напред!

Врховна команда издала је Топличанима наређење да освоје коту 650 на обронцима планине Рујан, стратешки важно узвишење на врло неприступачном земљишту. Испред њих стајали су добро утврђени бугарски војници на знатно повољнијем, вишем положају. Војници су уз песму кренули за својим командантом. Пуковски свештеник пророчки је приметио: – С песмом у смрт иду. Ова војска мора победити!

Младићи из Топлице, 18. јуна 1913. године, кроз куршуме и огањ извршили су наређење, на јуриш заузели коту 650 и својим херојством стекли право да једини међу сто пешадијских и артиљеријских пукова у српској војсци понесу име „Гвоздени пук“. У току Брегалничке битке пук је изгубио команданта потпуковника Владимира Ристића, све команданте батаљона и командире чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима.

Убрзо је рат завршен и Милунка се вратила у своју Копривницу.

У котлини Ибра, недалеко од Краљева према Рашки, пружа се прелепа долина у којој је српски владар краљ Урош Први засадио стабла јоргована у знак љубави према својој вољеној, Францускињи Елен Анжуј, касније српској краљици Јелени Анжујској. Легенда каже да је припитомио и улепшао суре литице долине и да би будућу краљицу подсећале на њену родну Провансу.

У ниску бисера долине јоргована уплетена су још два драгуља – Јошаничка Бања, смештена на обронцима Копаоника у долини реке Јошанице и њене притоке Самоковке, и средњовековни град Маглич, камена тврђава на стрмој западној литици Столова, 150 метара изнад нивоа реке. Постоји веровање да је име добио по густој магли која највећма у току године крије његове темеље, што је била добра одбрана од напријатељске најезде.

У том природном зеленилу падина Копаоника налази се још једно важно али мање познато место везано за српску историјску прошлост. Реч је о сада већ готово потпуно опустелом селу Копривници, некада пуном живота горштака који су ту, у непрекидној борби са природом, живели и умирали. То место, добро знано онима који се интересују за српску историју, изнедрило је највећу српску хероину 20. века – Милунку Савић.

Извор

1172 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас