Рођен око 1175. у престоном граду Расу као трећи и најмлађи син госпође Ане и великог жупана свих српских и поморских земаља Стефана Немање, дочекан је као дар од Бога, родитељима који су већ били на прагу старости.
Име Растко, које је добио на крштењу, одређује, према његовом биографу Доментијану, будући подвиг духовног узрастања, али много конкретније указује на поштовање српске средине Немањиног времена према општесловенској хришћанској култури, зачетој у доба великоморавског кнеза Растислав у IV веку.
Растко је провео детињство на очевом двору, који је био стециште најумнијих и најодлучнијих људи их српских земаља крајем XII века, центар из кога су кретале идеје и војне за успостављање државног јединства, српских земаља, одрастао је у идејама свога оца и његове генерације и остао им веран.
И оно што је Немања конкретно урадио за свој народ, објединивши га у јаку државу са којом излази на светску позорницу, Сава ће учинити на духовном плану, даће уједињеној земљи Срба њену душу, објединиће све Србе у јединствену духовну заједницу.
Док је Немањина државна целина кроз историју пролазила кроз успоне и падове, али никад не престаући да делује као свест о својој неопходности, Савина тековина, духово јединство српског народа, траје до данашњег дана — независна од спољних чинилаца, она има слободу трајања у дубинама народног бића.

Растко је стекао образовање на очевом двору, а оно је почивало на старословенској писмености која је Србима преносила културу хришћанских узора. Растко је без сваке сумње одрастао у искреној религиозности.
Не треба заборавити да је близина Византије морала имати удела у нивоу културе на Немањином двору, тим пре што је у Расу било седиште грчког епископа; на тај двор, такође, утицала је и близина романизованог Приморја. Тип школовања кроз које је Растко прошао нудио је теологију, дидактику, али он је стицао и знања мимо ових хришћанских дисциплина.
Истовремено се подучавао и у државничким и војничким пословима. У дворској канцеларији учио се дипломатици, читао акта, административна и правна, и рано схватио да држава, за коју се његов отац тако упорно бори, мора почивати на чврстим правним темељима, стекао правну културу и поштовање правних норми, у атмосфери двора, са развијеним церемонијалом уз сталне контакте са странцима учио је вештину опхођења и стрпљивог преговарања, навикавао се на разне језике и добијао обавештења о култури других земаља, стицао широке представе о свету.

Пред Растком су се већ тада отварали увиду у многа актуелна питања српске културе. Био је то период културног сазревања народа који је постао свестан себе.
У језгру, створеном обједињавањем Рашке и Зете и изласком на Косово, постављало се пре свега питање цркве, основног носиоца културног живота.
Из више старих црквених центара, често антагонистичких, зрачила су на српске земље два вида хришћанске праксе и духовности — западна је деловала из епископија у Бару, Драчу, Дубровнику и Сплиту и из италијанског града Барија, а источна је Рашком епископијом, подређеном Грчкој архиепископији у Охриду, покривала целу унутрашњост земље.
Поред зидања манастира, као упоришта своје црквене политике, економски и правно везана директно за двор, Немања је суделовао и у једном настојању да се супротности између два цивилизацијска тока превазиђу повезивањем неких њихових елемената, што је видљиво у градитељству Студенице и сликарству Мирослављевог јеванђеља.
И управо тамо где су овакви цивилизацијски сусрети били најпре могући, на крајњи запад своје државе, Немања је 1190. послао петнаестогодишњег Растка да управља хумском земљом. Али младић очигледно није уживао у предностима које му је пружала самосталност владалачког позива, нити је општа ситуација у Хуму где су се у оштрој форми сусретали источни и западни свет била повољна да развија своје духовне снаге.
Суседна Босна, која је, избегавајући сукобе ова два света, кретала своја путем и прихватила богумилство као званични облик религије, била је за Немањиног сина обесхрабрујући пример. Умни у духовно зрели хумски кнез Растко није у оваквим проликама, налазио поуздане ослонце духовним снагама спремним да граде јединствену српску културу.

Са оваквим, сасвим одређеним, интелектуалним и искуственим пртљагом отишао је Растко у Свету Гору, центар православне мисли његовога доба. Одлука је била лична, донета мимо воље родитеља, који су послали потеру за њим да га макар и на силу врате.
Овај млади кнез тежио је за знањима, умним и духовним подвизима далеко већим од свега оног што је видео на дворовима и по манастирима у Немањиној држави. Било је то Растково свесно опредељење за источну хришћанску цивилизацију, наследницу античке хеленске културе, без западних римских наплива.
Тиме је отпочео спајање дотадашње српске културне баштине са великим тековинама византијске цивилизације. Упознао је целу Свету Гору, Солун и Цариград и за цео век остао искрен приврженик тог грчког света. Грчки језик му је отворио ризнице суптилне филозофске и теолошке хришћанске мисли и поезије.
Читао је руску литературу, можда грузијску и јерменску, сазнао за врхунску сиријску поезију. Отворио му се широк видик на цело источно Средоземље и Малу Азију, на све оно што је стопљено у културни византијски круг.

После неколико месеци проведених у руском манастиру Пантелејмону, у који је и добегао 1191. године, Растко је у пролеће 1193. прешао у грачки манастир Ватопед, знаменит са своје богате књижевнице.
Ту се замонашио и примио монашко име Сава, угледајући се на св. Саву Освећеног (Јерусалимског), великог организатора монаштва у Јерусалиму у V — VI веку, чиме је наговестио у коме ће се правцу кретати његова активност у монаштву.
Пет година учио се строгој монашкој пракси и једном новом поимању живота, али и започињући интензиван ктиторски рад. Једну од цркава које је саградио у Ватопеду посветио је Јовану Златоустом, показујући тиме осећање присне везе за богато теолошко и песничко дело најзначајнијег хришћанског беседника.
У Ватопеду Сава је дочекао свога оца Немању, сада монаха великосхимника Симеона, 2. новембра 1197. Заједно су обишли све манастире Свете Горе, чинећи богате поклоне и разговарајући с монасима о духовним стварима, чиме су задобили велики углед међу њима.
У Ватопеду су остали око годину дана изапочели да раде на подизању српских монашких упоришта, манастира Хиландара и карејске ћелије. Сава је у два маха одлазио у Цариград, 1198. и 1199, и од цара добио дозволу да обнови запустели царски посед, манастир Хиландар и још неколико мањих манастира.
А у центру Свете Горе, Кареји, саградио је испосницу и посветио је своме патрону, Сави Освећеном. Кад је Хиландар био довољно обновљен, прешли су да живе у њему.

Ова значајна ктиторска активност у грађењу праћена је не мање значајним правним документима, повељама и типицима. Оснивачки документи ових институција, рађени 1198—1199, указују на сасвим оригиналну Савину рецепцију источног монашког наслеђа.
Сава није користио светогорску традицију него се обратио другим узорима. За Карејску ћелију, која треба да окупља два до три монаха, Сава је као узор узео правила Лавре св. Саве Јерусалимског и тако се враћао првобитним аскетским захтевима, пренебрегавајући исихастичку праксу, која је од почетка XII века узела превагу у светогорским ћелијама.
Истовремено, Карејским типиком Сава је следио дотадашњу праксу српских повеља, задржавајући, у уводу и закључку, њихову терминологију и фразеологију и уносећи личне, аутобиографске изјаве. Одређујући, пак, непрекидно читање Псалтира и посвећивање књижевном раду, Сава је будуће становнике ћелије намењивао српској књижевности, а поетику Псалтира одабрао као њену поетику, и тако отварао перспективе за српско књижевно стварање.

За Хилaндар, манастир са општежићем за више десетина монаха, Сава је користио типик Евергетидског цариградског манастира, где су Немањићи били други ктитори, одабирајући из њега делове који се могу применити у Хиландару, превео га је са својим сарадницима и сам додао нове делове. Таква је прва глава састављена од Савиних омиљених цитата из светих књига, који у ствари представљају његову личну исповест човека који се одрекао света због љубави Христове, као и друга и трећа глава које ће се коначно уобличити тек после Немањине смрти.
Истовремено са типиком, Хиландар је добио и оснивачку повељу којом се заснива хиландарско властелинство. То је „Прва хиландарска повеља“ Стефана Немање, у којој он као мотивацију оснивања Хиландара наводи своју тежњу ка духовном животу.
Учинио је то у експозицији повеље у облику своје аутобиографије, најпре у краткој рекапитулацији свог владарског живота, а онда, опширније, у интимној исповести о два ступња свог моралног усавршавања, монашења и странствовања у Светој Гори. Аренга повеље излаже државно-правну теорију о божанском пореклу власти али и о дубокој повезаности владара и народа, изражава морално схватање да је власт дата појединцу да ради добра целога народа, коме он мора да служи и штити га, како пред људима тако и пред Богом. Том теоријом владар постаје духовни отац, пастир свога стада, и све је пренето на новозаветну иконографију.

Да ли је и колико сам Сава имао удела у састављању ове повеље, не може се утврдити, али је сигурно да је управо такав лик свога оца, владара и монаха, Сава доживљавао за његова живота, а нарочито после Немањине блажене смрти, коју је Сава детаљно и дирљиво описао у „Извештају о боловању и смрти господина Симеона“, посланици упућеној браћи и двору у Србију. „Извештај“ није сачуван у оригиналном облику, него нешто прерађен и инкорпориран у Савино касније дело, али непосредност доживљаја није при том изгубљена.
Немања је умро 13. фебруара 1199, а Сава је писао непосредно после тога. „Извештај“ је лични текст, а не, као остала Савина дела, у служби неког организационог или законодавног подухвата. Стога је искрен и уздржано топао, а изведен са мером и укусом, те сведочи о несумњивој Савиној литералној култури. Приказане су три сцене Немањиног боловања и смрти: драматичан догађај је описан поштовањем сва три драмска јединства на потпуно драмски начин, при чему расте интензитет трагичног и свечаног догађаја и уздржаних осећања. Са својих двадесет и пет година Сава је био веома обавештен и зрео писац, а блажени старац Симеон, некадашњи Стефан Немања, приказан овде у Савином непосредном доживљају, постаће потом централна тема његовог књижевног рада.

После Немањине смрти било је могуће довршити главе Хиландарског типика које говоре о оснивању манастира и његовом ктитору. То су друга и трећа глава. Сава је у потпуно пренете реченице грчког изворника са највећом пажњом уградио нову, српску тему.
Тако је настао „Кратак нацрт за Немањину биографију“ у Хиландарском типику, који представља прво, веома кратко, дело биографског карактера у српској књижевности. Својим садржајем „Кратак нацрт“ је у ствари манастирска историја, какве су морале бити у Србији и раније познате и у том смислу он не представља иновацију, али је значајно да је у страни идејни контекст о критору Евергетидског манастира који је тражио лично спас у усамљивању — исихији, унео чисто српску идеју о пожртвованом раду владара за добро свога народа – Немања гради Хиландар да би обезбедио Србима место у Светој Гори. Биографским начином излагања Сава врло опрезно започиње један нов жанр у српској књижевности који ће ускоро постати њено главно облележје.

Саву ћемо ускоро срести на послу утемељивања култних хришћанских књижевних жанрова са српском темом на српском језику. После прве годишњице Немањине смрти, он ће састављати један реторичко-хагиографски спис, вероватно „Похвално слово“, о Немањи као светом Симеону и „Службу Светом Симеону“. Без оваквих књижевних дела канонизација новог свеца није могућа, а управо је то био нови велики циљ Савин.
Дотадашњим радом у Светој Гори Сава је изводио своју земљу на светску духовну позорницу, обезбеђујући њеним људима непрекинути ток размене културних и духновних добара са тим упориштем православља. Други, виши циљ била је кононизација Немањина.
Јер у тој духовној заједници Срби су морали обезбедити поштовање тиме што би имали свог небеског заштитника, доказати да су народ кадар да рађа људе достојне светаштва, преко којих се на светском плану потврђује као прави хришћански народ, те стога мор бити примљен у хришћанску екумену равноправно са великим народима. И Сава и жупан Стефан Немањић радили су на томе, али је цела акција заустављена и од тих Савиних списа дошли су до нас само наговештаји. Почетак крвавог братоубилачког рата у Србији између Стефана и Вукана 1202. и пад Цариграда у руке крсташа 1204. прекинули су намеравано проглашење Немање за свеца.

Уместо тога, Сава је прегао да унапреди Хиландар. Обновио је светогорске манастире Каракал, Ксиропотам и Филотеј, а постао ктитор и манастира Филокала у Солују. Текао је успешну каријеру, постао ђакон, па свештеник и најзад је хиротонисан у Солуну за архимандрита са епископским одличјима, набедреницом и нарукцицама, чиме је, иако незванично, прихваћен као глава Српске цркве. Ауторитет Цариградске патријаршије, пренете пред налетом латинских варвара у малоазијски град Никеју, на Балкану је био опао, не само међу Бугарима, који су одмах 1204. прихватили унију са Римом, него и међу самим Грцима. Латини су пљачкали по Светој Гори и најзад завладали њоме. У таквим приликама Сава је дочекао позив да са очевим моштима дође у отаџбину.

Одмах после полагања Немањиних моштију у унапред припремљени гроб у манастиру Студеници, 19. фебруара 1207. започео је велики организациони и духовни рад. Сава је постао игуман у Студеници, прилагодио је за њу Хиландарски типик, а Кратак нацрт Немањине биографије развио је 1208. у широку биографију — Живот господина Сименона. У складу са наменом списа, извештај о ктитору манастира, урадиће то, не одустајући од традиција раније српске књижевности, у облику историје оснивања манастира Студенице, спојене са историјом манастира Хиландара, а не као реторично-хагиографски спис, каквим се пре тога бавио у Хиландару.

Живот господина Симеона је вредно дело српске књижевности. Истовремено Немањина биографија, оно је, можда још и више, и Савина аутобиографија, и од огромне је важности за историју и књижевност српског народа. Живот господина Сименона је најдалековиднији Савин национални програм, тако неопходан у грађанским ратом разрованој и израњаваној српској земљи. Лик Немање као оца народа и пророка који заповеда синовима да живе у љубави и слози, и прети проклетством ако не послушају његов завет, али је и нежан отац своје деце и свога народа, жив и узбудљив до наших дана, плод је Савиног уметничког дара и способности да сагледа основне проблеме свог племена.

Компоновано као вишеструко смењивање повесно-наративних целина и драмских приказа најзначајнијих догађаја из Немањиног живота, ово Савино дело не подлеже никаквим шаблонским захтевима него представља сасвим оригиналан облике.
Инсистирајући на моралном значењу два Немањина одласка, на одрицању од престола и монашењу као и опраштању од световног, владарског живота, и на блаженој смрти у крајњем смирењу, као напуштању живота и преласку у вечност, Сава управо тим догађајима придаје највиши значај. Осећајући драматичност тих ситуација, Сава их приказује драмски, изводећи пред читаоце живи лик свога јунака.
У ово своје дело Сава је уградио све своје раније текстове: кратак приказ грађана Хиландара из Хиландарског типика, делове несачуваног, а можда и недовршеног, похвалног слова и цео „Извештај о боловању и смрти господина Симеона“, објединивши их општом структуром хиландарских повеља. Тако се и овде понављају оба већ истакнута Савина књижевна поступка — тражење самосталних решења али и очување континуитета, чиме се ствара нова традиција.

Није утврђено када је Немања канонизован, али управо за ту прилику Сава је довршио раније започету „Службу светом Симеону“. Наслоњена на обредне облике византијске црквене поезије, Служба се потпуно држи прописаних узора, али Сава ипак и овде успева да изваја топао и хуман лик свога оца свеца.

За десет година боравка у земљи Сава је учинио велики напор на консолидовању прилика у држави и на црквеном пољу. Помагао је брату Стефану у државним и дипломатским пословима, обнављао је религиозни живот, градио цркве, путовао по земљи поучавајући народ, али је у првом реду деловао својом искрено побожношћу и примерним духовничким животом. Уредио је Српске манастире по Студеничком типику, преносећи тако „образ“ Свете Горе по Србији. У Студеници је развио књижевну школу и од ове Немањине задужбине начинио центар духовног живота и Немањиног светачког култа. Студеница је постала мати Српских цркава. Ако је тачно, а јесте, да је долазећи из Свете Горе над очевим моштима измирио завеђену браћу и њихове синове, он се као студенички игуман снагом своје духовности и родољубља издигао далеко изнад ратоборне браће и постао једина морална снага која је могла да поврати мир у душама разједињене и пркосне властеле, а народу да улије веру у правичност.

Док је Сава постепено припремао основ на коме ће се градити самосталност Српске цркве, Стефан је као световни господар тежио брзом стицању државне самосталности, које му је постало доступно кад је прикинуо с провизантијском политиком и окренувши се Западу добио краљевски венац из Рима 1217. године. Поновни Савин одлазак убрзо потом у Свету Гору тумачи се као доказ његовог неслагања са Стефановом политиком, али се може схватити и као припрема за покушај да се издејствује самосталност Српске цркве. Византијски цар и цариградски патријарх, који столују у Никеји, морали су се с пажњом односити према оваквим Српским захтевима.

Савина намера да самосталност Српске цркве тражи од њих, а не од Рима или отцепљених грчких црквених централа на Балкану, означавала је пуну Савину оданост изворном православљу и признавање ауторитета византијског цара као господара васељене, а његовог патријарха као духовног вође поколебаног православља. Иако је Српски захтев био необично смео, он је поштовао легалитет и у добу кад су се отпадници рађали на све стране, те није могао бити одбијен. Напротив, њиме је почело постепено враћање вере у опстанак источне хришћанске културе.

У Никеји 1219. Сава је постао први Српски архиепископ, Српска црква је постала самостална и ни од кога зависна архиепископија. Тиме је Сава, у времену потонуле политичке независности на балканским просторима, успео да у пуној мери оствари оно за шта се већ одавно, можда још у Хуму, определио, самосталност Српске цркве која неће зависити ни од Запада, тада необично моћног, ни од Истока, који је једва преживљавао, а не напуштајући припадање једном вишем цивилизацијском моделу коме је свим својим деловањем упутио српску културу.

У годинама у које су му предстојале Сава је организовао Српску цркву. За њен правни основ саставио је Законоправило (у нашој медиевистици и литератури познатије под руским називом Крмчија или Номоканон), на бази одредаба одабраних из византијског законодавства, којима се на темељима грчко-римског права одређују грађански и црквени односи и обезбеђује сагласје између државе и цркве као равноправних партнера у вођењу земље.
(Савино Законоправило се управо, тек данас, први пут, пореводи на савремени српски језик). Тиме је, више него било чим другим, учинио своју земљу делом хришћанске европске цивилизације. Основано је на српској територији десет српских епископија — Призренску, Липљанску, Хвостанску, Топличку, Рашку, Моравичку, Дабарску, Будимљанску, Зетску и Хумску, с архиепископијом у Жичи на челу. Уз епископије настајале су више богословске школе за образовање свештеничког слоја, а највиша школа при архиепископији морала је имати ранг теолошког факултета.
Развијени су центри, скрипторији, где су преписиване неопходне обредне књиге, али су настајала и оригинална књижевна дела, најпре она о култу светог Симеона. Дошло је до наглог процвата српског беседништва, а са њим и богаћења књижевног језика, о чему најбоље сведочи учена речитост Доментијана, који се управо у то време морао школовати у неком епископском седишту. Сам свети Сава држао је бројне проповеди, које у својим интерпретацијама доносе његови биографи.

Последњи познат текст светог Саве јесте „Посланица игуману Спиридону“, писана у Јерусалиму 1233/4. године То је једино сачувано Савино лично писмо и оно дирљиво говори о једниј племенитој и осећајној природи, која делује љубављу и благошћу, а не снагом свог огромног ауторитета.

У последњим годинама живота свети Сава је у два маха обилазио Свете земље, следећи земаљске путеве Божјега сина. Први пут, 1229, посетио је Јерусалим и целу Палестину и састао се са јерусалимским патријархом Атанасијем. На друго путовање кренуо је 1233. пошто је претходно архиепископску палицу предао свом ученику Арсенију.
Тада је био у Египту, на Синају, у Сирији и другим светским местима, и састао се с патријарсима Александрије и Антиохије. Својим ауторитетом и изванредном личношћу стекао је опште поштовање и дивљење и свуда остављао трага о Српској цркви и свом отачству поклонима, обнављањем цркава, грађењем капела, уписивањем у ктиторске књиге по целом хришћанском истоку.
Пронео је српско име и записао га на траговима Христових стопа, озарио се вечном таворском светлошћу, успоставио трајне везе Срба са изворним хришћанским светилиштима и добио признање српске црквене самосталности од свим источних патријарха.
Али, уз то као осведочени поштовалац православне екумене имао је снаге да посредује, за време другог путовања, за признање Бугарске патријаршије и њено враћање у православну матицу, чиме се, мишљу и делом, уздигао до висине духовног чилика балканских Словена и постао личност општехришћанског Истока који се обнављао.

Исцрпљен дугим путовањем, свети Сава је на повратку умро у бугарском престоном граду Трнову 14. јануара 1235. Две године касније српски краљ Владислав, Савин синовац, пренео је Савине мошти у Србију и с почастима их сахранио у својој задужбини, манастиру Милешеви. Савин гроб постао је велико светилиште српског народа и инспирација милешевских монаха да се посвете неговању култа светога Саве. Под Турцима Милешева прераста у центар отпора, те Турци 1594. спаљују мошти светога Саве на Врачару у Београду, чинећи га тако постхумним мучеником. Ниједна личност српске историје није тако дубоко продрла у душу српског народа као свети Сава. Он је постао митска личност народног веровања и стално присутан подстицај за уметничко и научно истраживање његове личности и свеобухватног дела.

Свети Сава се свесно, од ране младости, окренуо извориштима европске цивилизације, њеној старијој, источној култури. С тога су крах Византије и рушење Цариграда морали снажно да га се косну, могли да поколебају његово биће из основа.
Али ужас и разочарење победила је његова активна природа, и он је у новим околностима, када је његово отачство било са свих страна притиснуо оном истом опасношћу која је и Божанску Мудруст, Свету Софију, бацила под ноге и оскрнавила, нашао снаге да идејом доследношћу и државничком далековидношћу настави започети рад на осамостаљивању Српске цркве и да га успешно оствари, да мудром политиком и толеранцијом омогући признање српске државне самосталности, краљевском круном из Рима за брата Стефана, да организује Српску цркву и културни живот, уздигне српску земљу на ниво цивилизоване правне државе, да од Срба створи уљуђење људе, како би Милан Кашанин рекао.

Овакав Савин став морао је, пре свега, потицати из свести да људске вредности, ма где створене, не пропадају, а да се налети варварије разумом заустављају, да сви људи, народи и појединци, имају право на сопствени идентитет, а да сви заједно граде просвећену васељену. То је за светог Саву била предност културе коју је одабрао. Обликујући себе по моделима таквог хуманитета, он је узор човека видео у свом литералном јунаку, светом Симеону, своме оцу Немањи, који у Савиној књижевној интерпретацији постаје парадигматичан лик цивилизацијског човека, хришћанског владара и смерног духовника.

(Сто најзнаменитијих Срба)

2455 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас