[quote]Са само девет година Момчило Гаврић добио је 1915. године по звездицу на нараменицама и тако остао упамћен као најмлађи каплар на свету[/quote]

 

Ниједна улица, школа или јавна установа у Лозници не носи име Момчила Гаврића, дечака од кога је усуд рата створио невољног хероја. Само ретки Лозничани данас се сећају суграђанина, најмлађег каплара међу милионима војника у кланици Првог светског рата.
Момчило_ГаврићМомчило Гаврић рођен је 1. маја 1906 године у селу Трбушница, пет километара удељеном од Лознице, под обронцима планине Гучево. Отац Алимпије и мајка Јелена већ су имали седморо деце кад се Момчило родио. Породични мезимац дочекао је почетак Првог светског рата 1914. година са непуних осам година.

Прве борбе и напад аустроугарске војске народ Подриња дочекао је ужаснут. Војници црно-жуте монархије прешли су Саву и Дрину, потиснули српску војску ка југу и запосли Мачву. Јединице претежно регрутоване из крајева преко Дрине, са хрватског подручја које ће четири године касније постати део Краљевине СХС, су почеле крвави пир. Рат је тек почео а за обичне људе који су након повлачења српске војске остали у својим кућама наступио је пакао. Призоре ужаса које су иза себе остављали аустроугарски војници било је тешко речима описати. У намери да злочине види цео свет српска влада позвала је стручњаке из неутралних држава како би се уверили у монструозност дивљања непријатељских војника. Међу њима је био и касније велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс. И сви су занемели пред призорима масакрираног народа Мачве. У том покољу мирног, становништва страдали су и Момчилови родитељи, сестре и четири брата.

 

Завет

Сасвим случајно, Момчила је спасао отац. Непосредно пред улазак аустроугарске јединице у село послао га је код удаљенијих рођака у суседно село да позајми неки алат. Када се вратио близу родитељске куће и видео шта се десило, дечак се упутио ка Гучеву јер је чуо да се тамо налази српска војска. Неопажен прошао је линију фронта и наишао на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Војници су га одвели пред мајора. Момчило је пао испред њега и тек тада заплакао. Кроз јецаје успео је само да каже: „Чико, све ми побили…” Мајор Туцовић је неколико тренутака је размишљао шта да учини а онда га запитао: „Знаш ли да бацаш бомбе?” „Бацао сам само камење.” „Биће довољно”, рекао му је мајор, узео једну бомбу и показао му како се то ради. Потом је постројио пук и запитао их ко хоће да свети Момчилову породицу. Цела чета је иступила напред.

Momcilo_Gavric_2Мајор Туцовић одабрао је свог Златиборца, Милоша Мишовића, храброг војника и доброг човека, да прати Момчила и да му помогне. У сумрак су се запутили ка селу где су аустроугарски војници уз пиће шенлучили пред кућом Гаврића. Прикрали су се скривени тамом и бацили бомбе међу њих. Сви војници су страдали. Од тог дана Момчило Гаврић постао је војник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива. Мајор је наредио да сваког дана три пута опали из топа и тако свети родитеље, браћу и сестре.
Српска војска је на Церу и Колубари остварила славне победе. Момчило Гаврић учествовао је обема. Дошла је и 1915. година а са њом и слом српске одбране. Нападнута са свих страна, српска војска морала је да се повлачи. Краљ, државни врх, војска и непрегледне колоне избеглог народа спас у потражили у неприступачним албанским планинама. Све време поред Момчила је био Милош Мишовић. Пазио га је као своје дете. У Подгорици му је купио везицу усољене рибе и опоменуо га да уколико хоће да остане жив сме да поједе само по једну рибу свакодневно. Тада га је заветовао да иде напред и не обазире се ни на кога, чак ни на њега уколико га снага изда и остане у снегу.

 

  Драма у снегу

 

Гладни и промрзли војници и народ полако су се вукли преко планинског беспућа и на свакој окуци, крај сваке угашене ватре, остављала по неколико измучених, смрзнутих тела. Преживели војници касније су причали да је ретко који покојник у смрти остајао сам. Разума помућеног од хладноће, људи су прилазили мртвом телу и покушавали да се загреју испод његовог шињела. Ништа нису вредела дозивања другова, ни наређења старешина. Остајали су да леже, тражећи топлоту док је самртна језа полако гасила живот у њима. Надомак циља, крај пута је пао и Милош. Километрима је корачао, вукући себе и дечака који му се држао за шињел, носио га на најтежим деловима пута, и ту, десетак километара од Драча и спаса, снага га је издала.

   Момчило га је у сузама дозивао, молио, покушавао да га помери. Милош је једва скупио снаге да му каже да га остави, да више ни његове ноге, навикле на пешачење по обронцима Златибора, не могу даље. Дечак није могао да га послуша. Скупио се уз њега и рекао му да ће умрети са њим. „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом” без престанка је понављао. Златиборац је већ био прежалио сопствени живот али дечаков није могао. Негде у себи нашао је снаге да устане и руку под руку са Момчилом је прешао последње километре до Драча. Огрејани грчким сунцем на Крфу, нахрањени и умивени, српски војници повратили су живот. Момчило је добио по звездицу на нараменицама. Имао је само девет година када је постао најмлађи каплар на свету. Са својом јединицом је потом отишао на Солунски фронт. Ту је научио да чита и пише. У току једне борбе рањен је у руку, а за заслуге и храбро држање војвода Живојин Мишић лично га је произвео у поднаредника.

Момчило се из рата вратио као искусан војник иако је имао тек дванаест година. Судбина је хтела да му већина успомена из најраније младости буду смрт, рат и несрећа. То га, међутим, није омело да проведе дуг и успешан живот. Године 1921. отишао је на школовање у Енглеску. По повратку у Србију преселио се у Београд где је мирно живео до своје смрти 1993. године. Тихо, као што је и живео, сахрањен је на Новом гробљу, без војних почасти. Србија и завичајна Лозница као да су заборавили свог малог хероја. Једино место које негује успомену на њега је лознички Музеј Јадра, где се у сталној поставци налазе две његове војничке фотографије.

 

Бранислав Гаврић открива истину о оцу Момчилу, најмлађем војнику Првог светског рата: Грци му поставили златну плочу на Крфу. Проживео голготу и у ратовима и у миру.

 

Momcilo_Gavric_in_Faversham_1921Момчило нема споменик чак ни у родној Трбушници, где му се судбина преломила кад је Хрватска домобранска 42. дивизија Аустроугарске војске измасакрирала његове родитеље, седморо браће и сестара и баку.

– Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез. Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. доделио орден, а генерал Лепардије је рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“ – каже Бранислав Гаврић, син најмлађег војника у 33 војске које су учествовале у Првом светском рату.

О трагедији и подвизима Момчила Гаврића почело је стидљиво да се говори тек осамдесетих година прошлог века. Херој је умро 1993, а о његовим страдањима после ратова и данас се ћути.

– Хапсили су га бивши непријатељи, аустријски официри у југословенској краљевској војсци. Два пута су га у логор затварали немачки окупатори, а пред стрељачки строј су га извели и партизани. Хапсила га је Озна кад је рекао да нам Албанци нису браћа у време кад су Броз и Енвер Хоџа били велики пријатељи – каже Бранислав Гаврић.

Његов отац до смрти није могао да прежали што су Срби два пута правили Југославију с људима који су чинили најстрашније злочине над њима. Осуђивао је краља Александра и Пашића, а још више бившег аустроугарског војника Јосипа Броза.

– Целог живота мучила га је слика тела побијених родитеља, браће и сестара у дворишту крај којих су шенлучили војници хрватске „Вражје дивизије“, у којој је био и Јосип Броз. На најстрашнији начин Момчило је сазнао да злочине у Мачви нису чиниле неке „Швабе“, већ војници из Хрватске и Босне, који су говорили истим језиком као и њихове жртве. О томе је морао да ћути у две Југославије, нарочито у Титовој – горко констатује Гаврић.

Кад се прочуло да аустроугарске трупе убијају све пред собом у Мачви и Поцерини, Момчилов отац Алимпије послао је осмогодишњег сина код стрица с поруком да спреми нејач у збег. То је спасло главу малишану. Кад се приближио кући и видео своје најдраже зверски побијене, козјим стазама се запутио у врлети Гучева да пронађе српске војнике. Пред команданта Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије, мајора Стевана Туцовића, брата социјалисте Димитрија, довели су дете, исцепано и крваво од пробијања кроз жбуње и шипражје.

– Испричао је шта се десило његовој породици и тражио топ да их освети. Исте вечери повео је батеријског извиђача, Златиборца Милоша Мишовића у село, да му покаже непријатељске положаје. Заједно су бацали бомбе и светили Гавриће. Тад су постали нераздвојни – прича Бранислав Гаврић.

За јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици мали Момчило унапређен је у чин каплара, најмлађег на свету. Почетком 1915. преживео је епидемије које су десетковале становништво Србије. Последњи се повлачио са својим „Дринцима“ под тешким борбама, јер је дивизија имала задатак да штити непрегледне збегове у клисури Ибра. Држећи се за шињел ратног поочима Милоша, мали Момчило је прешао преко завејаних албанских планина.

НАРЕДБА ВОЈВОДЕ МИШИЋА ТОКОМ обиласка Дринске дивизије на Кајмакчалану, војвода Мишић се запањио кад је у рову видео једанаестогодишњег дечака у униформи. Строго је упитао мајора Туцовића шта дете ради на Кајмакчалану. – Господине војводо, каплару Гаврићу је непријатељ убио родитеље, седморо браће и сестара. С нама ратује још од Цера, био је на Колубари, прешао Албанију, дисциплинован је и рањаван – одсечно је рапортирао мајор Туцовић. По наређењу војводе Мишића истог дана је каплар Гаврић унапређен у поднаредника, а наредба је прочитана у свим јединицама српске војске.

– Увек је причао како су Арбанаси из заседа мучки нападали и пљачкали српске збегове, колоне живих костура. Милош је пазио Момчила, давао му задњи залогај, носио у наручју. Једном је високи Златиборац изнемогао сео у снег и рекао мом оцу да настави сам. Момчило се склупчао уз њега и рекао да неће да га остави, да ће умрети с њим. То је дало снагу жилавом горштаку да настави мучни марш кроз сметове – каже Бранислав.

Кад су српски мученици стигли до мора, није било обећане савезничке помоћи. Умирали су на улицама. Тек после претње руског цара Николаја да ће потписати сепаратни мир с Немцима ако западни савезници не помогну Србима, стигле су „лађе француске“.

– На Крфу је мој отац добио прву праву униформу, у којој је 1916. отишао на Кајмакчалан. Ратни друг, у цивилу учитељ, у паузи битака учио га је писмености. Наставио је с подучавањем у болници, јер су обојица били рањени. Једног дана дошао му је у посету непознат човек и поклонио му сат и швајцарски ножић. Био је то Арчибалд Рајс – прича нам Гаврић.

СИН ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ „ДРИНЦИ“ су малишана задржали као „сина дивизије“. Један од ратника, кројач у цивилу, од старих шињела му је сашио униформу и шајкачу. Војници су му дали пушку са скраћеном цеви. На ножицама је носио старе опанке, јер није било тако малих цокула. У војним извештајима остало је сведочанство о дечаку Момчилу који није хтео да оде од топова и склони се у ров кад непријатељ заспе батерију ураганском ватром. – Оца нису могли да задрже у рову. На крају су га пустили да повлачи конопце – окидаче топова – каже Гаврић.

– После пробоја Солунског фронта пешке је стигао до Београда и наставио ка Словенији, где је на Караванкама бранио „браћу“ од Италијана. Кад се „Дринци“ вратише у Београд, пуковник Туцовић му издаде последњу наредбу, да иде у Енглеску, чији су добротвори преузели бригу о школовању српских сирочића. Био је једини дванаестогодишњи ђак у подофицирској униформи – казује Бранислав.

После три године у гимназији „Хенри Рајт“, стигла је Пашићева наредба да се сва српска деца врате, јер су неопходна Србији коју је рат преполовио. Сирочиће су, уместо лепе речи, на београдској железничкој станици сачекали жандари са задатком да их разводе кућама. У Трбушници је затекао старију браћу, демобилисане ратнике, како животаре у беди. Одлучио је да крене својим путем.

– Радио је многе послове у Шапцу и Београду док му неочекивано 1929. није стигао позив за регрутацију. Јавио се у касарну у Славонској Пожеги и рекао да је четири године ратовао, да је рањаван и носилац Албанске споменице. Официр Хрват издрао се и тражио да напише признање да лаже. Отац није хтео то да уради и одлежао је два и по месеца у затвору. Аустријски официри који су водили нову југословенску војску, на сваком кораку су се светили ратним победницима, губитницима мира – прича Бранислав.

После војске Момчило се вратио у Београд и завршио графичарски занат и обуку за возача. Оженио се Косаром, с којом је радио у фабрици хартије „Вапа“.

– Мобилисан је пред Априлски рат 1941. у артиљеријски пук Војске Краљевине Југославије у Колашину. Са грозом се сећао те војске која му се распадала пред очима. Најодвратнији су му је били крађа и уништавање топова. С тугом се сећао како су „Дринци“ чували и пазили своје оружје. Његову дивизију заробили су Немци и окружили бодљикавом жицом, али је он успео да побегне – приповеда Гаврић.

Успео је да се врати у Београд, где су пријатељи успели да га врате у фабрику „Вапа“, где је био асистент Јеврејину кога нацисти нису дирали до 1943, јер им је био потребан као стручњак.

– Тада су их ухапсили обојицу. Оца су одвели у логор на Бањици, одакле је пуштен после неколико месеци. Постоје претпоставке да је спасен захваљујући Драгом Јовановићу, злогласном шефу полиције. Он је његов досије показао Немцима а ови су пустили старог ратника. Отац је с радошћу дочекао ослобођење 1944. али му је оно брзо пресело. Неко га је оптужио за колаборацију и изведен је пред стрељачки строј. Срећом, наишао је скојевац коме је током окупације давао драгоцени папир, и то га је спасло од смрти – наводи Бранислав.

Ипак, то није био крај Момчиловим мукама, иако се повукао у себе и ретко је с ким разговарао.

– Активисти „Народног фронта“ дошли су 1947. на врата нашег стана и тражили новчани прилог за „братски народ у Албанији“. Отац преко тога није могао да пређе, рекао је: „Не дам ништа Арбанасима. Осетио сам ја добро то њихово братство 1915. кад су нас убијали“. Због тога је осуђен на годину и по затвора. Кад се вратио, дуго није говорио. Споразумевао се само покретима руку и мимиком. Мислили смо да је онемео. Касније је почео да говори, али до смрти није рекао где је био у затвору и шта су му радили – сећа се Бранислав Гаврић.

 

 

 

Извор

Извор

2268 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас