У српској историји мало је било угледних, образованих и богатих људи попут Саве Поповића Текелије (1761—1842). И мало је Срба који су комплетан свој живот, углед, знање и иметак несебично подарили својој нацији. То је учинио Текелија, поставши тако једна од кључних личности свога народа у првој половини 19. века. Текелија је потомак чувене војничке и племићке породице Поповић из Арада (данашња Румунија), која је заправо била изданак старе властелинске српске лозе. Сава Текелија био је племић, народни добротвор, први Србин — доктор правних наука, оснивач Текелијанума, председник Матице српске, угледни трговац и филантроп. Изнад свега био је визионар. Знао је да Срби у Угарској могу истрајати у својој тежњи ка присаједињењу Србији, само ако се организују кроз сопствене институције и успоставе тешње везе са матичном државом, али и са другим напредним европским нацијама.

Његово завештање представља прекретницу доброчинитељства у српском роду. Текелија је први Србин који је огромно богатство завештао институцији. До тада су имућни Срби имовину, по принципу меценства, остављали појединцима. А, Текелија свој иметак није оставио било којој институцији, већ Текелијануму, који је удомљавао и стипендирао школовање српске младежи у Пешти и тако обликовао српску елиту у Угарској. Да није тако поступио, питање је да ли би се Матица српска (основана 1826. у Пешти, 1864. пресељена у Нови Сад) одржала до данашњих дана. Ако би и опстала, без озбиљније финансијске потпоре, тешко би остваривала своју огромну историјску улогу. Јер, не треба заборавити да је Матица настала у Угарској, држави која није имала много интереса да је финансијски подстиче.

Као богат, образован и утицајан човек свога времена, Текелија је имао и политичке амбиције, али његови ставови нису увек наилазили на одобравање тадашњих политичких предводника аустроугарских Срба. Године 1790. године, Текелија је као виценотар Чанадске жупаније учествовао на српском народно-црквеном сабору у Темишвару. Предводећи племићку мањину, увидео је да је Беч одобрио српски Сабор да би обезбедио противтежу утицају угарског племства, али по старом обичају „завади па владај“. Текелија се стога противио нереалном захтеву својих сународника за посебном српском територијом у Монархији, сматрајући да је то мамац који ће Србе одвући од оствариве заштите националног идентитета. Непопустљив и емовитан, инсистирао је да се права српског народа експлицитно „уграде“ у угарско законодавство. Тиме се замерио и сународницима и царском комесару. У том тренутку такво гледиште и концепција нису гарантовали да би Срби као мањина у хабсбуршкој монархији могли да се одрже — подсећа на историјски контекст академик Попов. Текелија је у Темишвару остао у мањини, али га то нимало није поколебало. Пре Првог устанка у Србији, обратио се писмима императору Наполеону и аустријском цару Францу Првом залажући се за успостављање илирске краљевине која би објединила балканска подручја. Није озбиљно схваћен, али ни обесхрабрен у маштању о стварању велике српске државе.

Понесен Карађорђевим устанком, израдио је и штампао географску карту српских земаља, 1805. године. Исте године преводи књигу „Римљани у Шпанији“ и штампа је са својим коментарима са намером да помогне устаницима да савладају војну доктрину и тактику. Када је увидео да његове политичке замисли не наилазе на одзив, Текелија се посветио културном уздизању српског народа, и ту досегнуо највише домете. Подстакнут примером мађарске и других европских нација које су у то доба романтизма, формирале академије наука, Текелија је као језгро будуће српске академије, препознао Матицу српску. Иако није учествовао у њеном настајању 1826. године, најдичнији потомак арадских Поповића је, насупрот неким Матичиним оснивачима, говорио да она не треба да буде само књижарско-издавачко предузеће, већ центар који ће окупити све Србе и помагати културном развоју у свим крајевима где они живе. Академик Попов подсећа да је то било изузетно важно у тренутку када Србија још није била ослобођена, са тек стеченом аутономијом коју је требало развити у државу, а није, при том, још имала ниједну значајну културну институцију све до оснивања Друштва српске словесности 1841.

Ова Текелијина визија убрзо се преточила у стварност. Уз оснивача Јована Хаџића, Текелија је постао најзначајнији председник у историји Матице српске, први који је на место „председаватеља“ изабран доживотно. Тиме што је живот свој провео узимајући знатног а понајвише и веома корисног учешћа у судбини свога рода и племена, Сава је заслужио видно место у поменику заслужних синова српскога народа. Али нарочитим завештањем једним стао је Сава у ред највећих добротвора свега народа српскога. Он је својим имањем, наслеђеним од стрица Петра Текелије, притекао у помоћ оном делу нашега народа, коме је претила највећа погибао однарођивања. Августа 21. године 1838. утврдио је Сава завештајним писмом своје просветне заводе који су му име обесмртили. Он је основао закладу за образовање српских синова у оној школи, у коју га некада нису хтели примити због већег броја година, у инжињерској Академији у Бечу. За ту установу своју одредио је 100.000 форината, додавши им још 8000 фор. за одевање тих српских питомаца. Питомци су четири ученика Србина из Војничке Границе, које предлаже митрополит карловачки. Друга је његова задужбина у Пешти за цивилне ученике. Њој је оставио 150.000 форината, две куће у Пешти, девет кућа у Араду и још добара у њивама, ливадама и виноградима. То је чувени „Текелијанум“. Огроман је посао проценити каквих је и коликих је користи од заклада Савиних видело Српство у Аустро-Угарској: једно је ван сумње, да је Текелијанум васпитао, без мало, сву интелигенцију српску у Аустро-Угарској, да је утро многу сузу сиротињску и да је многога и многога младога сународника свога са раскрснице упутио правом и часном стазом која води у народно јато.

То је живот којим велики људи живе и после телесне смрти. Таким животом живи и Сава Текелија за сва времена, за вечност, за вас живот српскога народа.

1015 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас