Сима Пандуровић је песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. Јавио се с песмама с почетком XX века са пјесницима песимизма (Милан Ракић, и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих пјесника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По). Гимназију и филозофске студије Пандуровић је завршио у Београду и почео је да службује као професор ваљевске и београдске гимназије. Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Незидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке. Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис „Полет“, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис „Мисао“.

Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог свјетског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом „Стихови“. Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности’, Богдан Поповић. Пандуровић је успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „Краљ Лир“, све са Живојином Симићем.

Пандуровић је ипак знао запевати и друкчијим гласом. Као и остали песници његова нараштаја био је захваћен моћним родољубивим таласом. Слично Ракићу, он је одличан родољубиви песник. Неке његове родољубиве песме спадају у најбоље што их је написао. Његова класична, антологијска Родна груда, дубока, мисаона, без иједне речи патриотске емфазе, једноставна, истински лирична, зна само за једну нежност, за једну љубав која „не чили“, љубав према домовини. Дах живота, вере и наде струји и у свим другим песмама колективне инспирације, од којих су неке испеване под дојмом великих, судбинских догађаја које је проживљавала отаџбина.

Скерлић је поводом прве Пандуровићеве збирке написао чланак под насловом Једна књижевна зараза, у којем је, признавши песнику таленат, одбацио песимизам и деструктивни смисао његове поезије. Сасвим је супротан био однос младих према Пандуровићу. Они су у њему видели свог песника. У модернистичком покрету уочи Првог светског рата и непосредно после њега он је био један од песничких узора. Под његовим утицајем били су, међу осталима, и млади Андрић и Ујевић. Вредност његове поезије била је пре свега у новим хоризонтима које је отварала, у новим темама и осећањима, док је у форми и изразу остала до краја у границама нашег парнасизма.

ДЕЛА:

Посмртне почасти (1908),
Дани и ноћи (1912),
Оковани слогови (1918),
Огледи из естетике (1920),
Стихови (1921),
Разговори о књижевности (1927),
Богдан Поповић (1931),
Дворана младости (1955).

882 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас