Сима Тројановић (Шабац, 2. фебруар 1862 — Београд, 21. новембар 1935) је био етнолог и први српски школовани антрополог, управник Етнографског музеја у Београду, професор Универзитета у Скопљу и дописни члан Српске краљевске академије.Рођен је у Шапцу 1862. године у трговачкој породици.Школу је похађао у Шапцу и Винковцима.Попут великог броја наших научника с краја 19. и из првих деценија 20. века,  школовао се у иностранству (Швајцарска, Немачка) да би се вратио и службовао по унутрашњости (Чачак, Лозница). Био је средњошколски професор, директор гимназије, кустос Етнографског одељења у Народном музеју,директор Етнографског музеја у Београду, редовни професор Филозофског факултета у Скопље где је био и декан. Постао је члан Српске академије наука 1921. године, а по својој жељи, као универзитетски професор пензионисан је 1924. године.

Тројановић је у Етнографском музеју повезивао етнологију, физичку антропологију, археологију и историју, у својој теоријско-методолошкој усмерености Тројановић се, у духу својих студија усмеравао на немачку етнолошку школу, оријентишући се на еволуционистичка и дифузионистичка схватања (Хаберлат, Хернес, Мајцер, Тејлор, Ленг, Мок, на пример). Посебан значај у прикупљању грађе са терена Тројановић је придавао непосредним теренским проучавањима и разговорима, односно „виђеном и доживљеном“. Усмена народна предања за Тројановића су била релативно важан извор.

Због тога је за сараднике израдио и Упутства за прикупљање етнолошког и археолошког градива (1893). Тежио је да комплексно разматра одређену тему и, ако је било могућности, као природњак, све експериментално провери (примера ради: прављење живе ватре или начини припремања архаичне хране, спаљивање жртве, прерада конопље, на пример). Појаве је настојао да проучава „вертикално“, улажењем у старе и дубоке слојеве и „хоризонтално“ поређењем, компаративним методом, са словенским, индоевропским и универзалним религијама. Тројановићево разматрање религијских и магијских појава уткано је у све поре народног живота. На овај начин Тројановић је трасирао пут којим и данас иду неки истраживачи, Тројановићеви следбеници.

Етнолошки опус Симе Тројановића обухвата мноштво разноврсних тема. Познате су његове расправе о општим карактеристикама српског народа, о традиционалном привређивању, о народној исхрани о архаичним формама невербалне комуникације. Најобимнији и најзначајнији део Тројановићевог научног рада представљају његова истраживања народних веровања, предања, ритуала, табуа, дакле, оне врсте културних феномена, које данас подводимо под појам „народна религија Срба“. Поменутом проблематиком бавио се током читавог свог плодног радног века који је трајао готово пуних пет деценија.

Тројановић је углавном проучавао материјалну народну културу, друштвени живот, обичајно право и традиционалну народну религију.

У оквиру материјалне културе оставио је драгоцена разматрања о исхрани, рударству, саобраћају (преносу добара), одевању и занатима.

У оквиру друштвеног живота узео је у видно поље трагове матријархат, брак, задружну и инокосну породицу, братство и племе са њиховим заједничким друштвеним и духовним добрима (презиме, слава, култна места – гробља, цркве).

У оквиру обичајног права Тројановић је проучавао крвну освету и улогу жене у њој, крвни умир (помирење), проклињање као моралну казну, зборна места и њихову улогу у избору племенских и црквених главара и вршење лапота као врсте еутаназије.

У оквиру традиционалне народне религије Сима Тројановић пише о култу ватре чије се порекло губи у магли праисторије, о старим жртвеним обичајима, старом словенском погребу, старим техникама проклињања. У свему томе предочавао је најстарије слојеве и представе како су изгледале пре више векова и истиче да је „заблуда мислити да народ не памти прошлост…“ јер се „на обред увек пази“.

Тројановић је, радећи на науци пуних пет деценија (1885–1935), био један од пионира у проучавању наше народне културе крајем 19. и у прве три деценије 20. века. За то време успео је да продре у душу народну, да се као научник саживи са њом и открије и опише многе за науку значајне проблеме и појаве. Утврдио је шта у народу живи, шта припада прошлости или је дало нове облике. Тројановић доказује да је традиционална народна култура плод вековног довијања и неуморног рада, не човека као јединке, него свих људи заједно. Зато се, кроз наоко ситне, неважне, често веома мало приметне творевине, пројицира свест и разум човечанства.

Због свега напред реченог, морамо бити веома захвални што су објављена Сабрана дела Симе Тројановића јер остају полазиште и основа за нова истраживања и сазнања у науци о народу и народном животу.

Етнографски музеј у Београду и данас Симу Тројановића назива својим првим чуваром: као изузетно агилни истраживач и научник радозналог духа годинама је путовао уздуж и попреко ондашњих крајева, доносећи низ предмета и фотографија (сам није фотографисао) које је откупљивао или добијао на поклон. Они и данас чине драгоцени део велике збирке овог музеја, који му се одужио великом изложбом 2002. године.

1340 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас