(Шибеник, 31.08.1852 — Београд, 04.03.1908)
Рођен је 31. августа 1852. у Шибенику, у Далмацији, у старој српској шибеничкој породици, од оца трговца. Напоредо је учио државну основну школу, где је језик био талијански, и српску, »ришћанску«, где се предавало на српском. У месту рођења је свршио и нижу гимназију. После очеве смрти, у оскудици, оде своме стрицу Серафиму, игуману манастира Крупе, и ту се неке четири године спремао за калуђера. Не осећајући воље за калуђерски чин, оде у Задар, на учитељску школу, коју сврши 1871. Затим, учитељује по српским селима северне Далмације, у Ђеврекама и на Исламу, потом [1874] иде за учитеља талијанског језика поморске школе у Херцег-Новоме. Ту је остао седам година, [до 1881,] и за то време учествовао у два устанка, у херцеговачком 1875. и у бокељском 1881. Склонивши се 1881. у Црну Гору, постаје на Цетињу гимназијски наставник, потом надзорник основних школа. 1882. провео је неколико месеца у Паризу. Од 1883. до 1887. био је наставник црногорском престолонаследнику Данилу. 1887. напусти Црну Гору, дође у Србију, где је кратко време био учитељ језика у гимназији у Зајечару. Опет се врати у Црну Гору, где дуго не остаје. 1889. је понова у Србији, у којој ће остати до смрти, као учитељ језика у средњим школама, чиновник пресбироа, и најзад као приватан човек бавећи се искључиво књижевношћу. Умро је напречац 20. фебруара 1908.

У својим успоменама Матавуљ прича како му је мати, разборита и жива жена, дала „вољу к фабуловању“. Талијански језик знао је од детињства, и још као манастирски ђак почео је читати талијанске романе. Као учитељ сам је научио француски и читао Балзака и Жорж Сандову. 1873. изишао је његов први покушај, песма Ноћ уочи Ивање, у задарском Народном листу, у коме је штампао још неколико својих поетских и прозних покушаја. Када је 1880. покренут у Задру Српски лист, он му је постао ревностан сарадник. Ту је 1881. године штампао први свој приповедачки оглед Наши просјаци,105 и отада почиње његова плодна књижевна активност. Прве његове приповетке излазе у локалним црногорским листовима осамдесетих година. Ти врло озбиљни покушаји су примећени, и његов књижевни глас стално расте. Сарадник многих српских и хрватских часописа и листова, он пише много и на све стране. Своје многобројне приповетке штампа у засебним збиркама: Из Црне Горе и Приморја, две књиге (Нови Сад, 1888; Цетиње, 1889); у издању Матице хрватске Из пріморѕког жівота (3агреб, 1890); Са Јадрана (Београд, 1891); Из београдског живота (Београд, 1891); Из разнијех крајева (Мостар, 1893); Приморска обличја (Нови Сад, 1899); Три приповетке (Мостар, 1899); С мора и планине (Нови Сад, 1901); Београдске приче (Београд, 1902); Живот (Београд, 1904); Немирне душе (Београд, 1908). Поред тога извесне приповетке штампане су у засебним књигама, међу којима Ново оружје (Београд, 1890), На прагу другог живота (Карловци, 1899); Пошљедњи витезови (Мостар, 1903); и Цар Дуклијан (Мостар, 1906). 1893. изишао је у Новом Саду његов популарни спис Бока и Бокељи.

Матавуљ је, поред свега тога, написао и два романа: Ускок — велику „приповијетку из црногорског живота“ — који је доживео два издања (Београд, 1892. и 1902), и Бакоњу фра Брне, у три издања (у Београду, 1892. и 1893, у Суботици латиницом, 1897). 1897. штампан је његов драмат из дубровачког живота Завјет; 1904. игран је у београдском Народном позоришту његов комад из београдског живота На слави. Поред тога остала је од њега занимљива аутобиографија Биљешке једнога писца (1898—1903, у Летопису Матице српске). У Мавританији су успомене на бављење у Црној Гори. Поред тога је описао своја путовања по јужној Француској, Алжиру, Леванту, Северном мору. Од њега је још остао известан број књижевних чланака који сведоче о његовом ширем књижевном образовању. Добар зналац језика, Матавуљ је прилично и преводио. Међу осталим, превео је На води од Гија де Мопасана (1893), збирку бајки Вилина књига (Београд, 1894), Сеновита кућа Чарлса Дикенса (Београд, 1893), Зимске приче М. де Вогијеа, (Београд, 1894),106 Сан Емила Золе, Молијерова Пучанина као властелина (1906), и Мизантропа, и некоје талијанске новелисте и драматичаре. У рукопису му је остао превод Угледања на Христа.

Матавуљ је имао извесних особина које су га стављале изнад велике већине српских писца његова времена: ретко развијен посматрачки дар, познавање живота и људи, знатно књижевно образовање. Иако није учио велике школе, иако се није школовао на страни, он је својом природном бистрином, духовном радозналошћу и ретком вредноћом успео да попуни празнине свога образовања. 3најући језике, он је много читао, и то најбоље писце, и успео да буде један од најобразованијих српских писаца. Разуман човек, он је добро осећао да је прошло време „природних генија“ и даровитих незналица у књижевности, зато се није задовољавао само књижевним знањима, но се интересовао за науке, нарочито за оне науке које имају везе са књижевношћу, као што су филозофија и историја. Његово књижевно и опште образовање давало је његовим књижевним делима карактер нечега већма европског и модерног, и он је у том погледу стајао над осталим српским писцима осамдесетих година.

Док су наши ранији писци били под утицајима немачке, руске или мађарске културе, он се развио под утицајем романских култура, талијанске и француске. Рођен у Далмацији, где је талијанска култура владала вековима, знајући талијански још од детињства, он је прво читао дела талијанских писаца, ту ушао у књижевне лепоте, ту развио свој књижевни укус, ту се прво учио писати. Научивши француски, он је ревносно читао француске писце, нарочито реалистичке и натуралистичке писце, у првом реду Мопасана, којега је највише читао и радо преводио. Свршивши ту књижевну школу, углавноме по тим узорима, и сам је стао писати. Можда први у новој српској књижевности, он сав излази из романске културе и извесно први започиње нов период у добу у коме француски утицај стаје замењивати раније утицаје, руски, немачки и мађарски.

Остали српски приповедачи реалистичког периода никако се нису могли отргнути од романтичарског васпитања из своје младости и сентименталних склоности своје природе и зато, сем Милована Ђ. Глишића, нема ниједног који би био потпун реалист. Матавуљ је био потпун реалист. Без романтичарскога васпитања, уман човек, трезвена духа и позитивне природе, књижевно васпитан код доследних француских реалиста, он је сав у чистим идејама европског реализма седамдесетих и осамдесетих година. Једно што је уопште био без много маште, друго што је мислио да књижевност треба да буде веран одблесак стварности, он врло мало измишља, и његови типови су често просте фотографије, а његове приповетке, нарочито далматинске, често су бележење локалних догађаја. Он се ограничава да буде савестан, интелигентан, образован посматрач стварнога живота, да хладно, без страсти, описује људе као што ботаничар описује биље или зоолог инсекте. Он неће да се као човек види у свом делу, чува се личних излива, избегава лиризам, само по ретком изузетку улази у моралисање и тенденцију, једино, с времена на време, допусти себи нешто хумора. И зато његова безлична дела су тачна, оштра, прецизна посматрања, изгледају хладна и сува, са више памети но срца, са више тачности но топлине.

Он има не само већи духовни видик но остали српски писци но исто тако и већи посматрачки видик. Док су се други ограничавали да посматрају живот једнога сталежа или једнога краја, да описују само сеоски живот, или да буду описивачи појединих покрајина, Мачве као Јанко Веселиновић, Шумадије као Милован Ђ. Глишић, Срема као Павле Марковић Адамов, Боке Которске као Стјепан Митров Љубиша — дотле Матавуљ слика и разне сталеже и разне крајеве. Он слика и сељаке, и племиће, и грађане, и интелектуалце, све више удаљавајући се од сеоског живота, све више тражећи да слика сложенији и мисаонији грађански и модерни живот. Он описује и Црну Гору, и Далмацију, и Београд. Он је једини српски писац који је уметнички сликао сувремени црногорски живот, и у томе га нико досада није претекао. Његово сликање Београда, сложеног, разбијеног, помућеног београдског живота, није успело. Као што је Јакшић био најбољи када је описивао свој Банат, тако је Матавуљ давао сву своју меру када је сликао Далмацију, и остао најбољи сликар Далмације у целој српској и хрватској књижевности. Нико од наших писаца није Далмацију тако волео и разумевао, нико је није схватио тако широко и потпуно, и изразио тако тачно и живописно. Не ограничавајући се на један сталеж и једну средину, он је дао слику целе Далмације, и „ркаће“ и „латинске“, и „ришћанске“ и „кришћанске“, и загорске и приморске, и племићке и пучке, и сељачке и грађанске, и из ње дао највећу галерију најразноврснијих типова коју српска књижевност има. Његов најбољи роман Бакоња фра Брне синтеза је и цвет свих његових далматинских приповедака.

У књижевности свога доба Матавуљ има једно нарочито место. Он потпуније но ико представља у српској књижевности модеран европски реализам. Он се одликује оштрим посматрачким даром, јасним и ведрим духом, трезвеним поимањем живота, ретким способностима да ствари добро уочи и да их добро каже, да нађе и обележи карактеристичне типове, да дâ јаке и потпуне слике целих средина. Његов стил је прост, одређен, прецизан, књижеван без реторике, непосредан, једар, без фраза и без боје, класичан у добром смислу речи. Најобразованији, најкњижевнији међу нашим приповедачима, он је у исти мах био и најмање књишки. Иако врло цењен за живота и доста читан, он код велике публике није могао да нађе онај одзив који су нашли други писци, слабије интелигенције и простијег талента, јер велика публика никада не може да се загреје за писце који на свет гледају без илузија и који пишу без фраза.

1082 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас