Skender_Kulenovic_(1910-1978)Песник, прозни писац и есејиста Скендер Куленовић рођен је у Босанском Петровцу 2.септембра 1910.године, у чувеној беговској породици. Гимназију је завршио у Травнику, и већ тада је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Студирао је права на Загребачком универзитету, али је студије напустио, посветио се новинарству, и 1937.године основао са сарадницима часопис “Путоказ”. Ту је објавио своју прву приповетку “Ноћ у везирском граду”.

На почетку Другог светског рата одлази у партизане, у рату наставља да се бави новинарством и пише песме и поеме, од којих је најчувенија “Стојанка мајка Кнежопољка” из 1942.године. По завршетку рата постављен је за директора драме у Народном позоришту у Сарајеву, где је режирао три представе и почео да пише драме. Потом је радио као драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресељењу у Београд, био је уредник у београдској Просвети.

За свој књижевни рад добио је бројна признања : Октобарска награда града Београда, Змајева награда Матице Српске, Шантићева награда…Био је дописни члан САНУ и један од најбољих познавалаца српског језика. Умро је 25. јануара 1978.године у Београду.

Његова супруга Вера је била прва југословенска филмска редитељка, а син Вук Куленовић је познати композитор, професор на ФМУ у Београду и Берклију у Бостону. Вера Куленовић је објавила књигу “Скендерова трајања”.

Објављена дела: поеме “Стојанка мајка Кнежопољка” и “Шева”, Сонети, збирке прича “Диванхана” и “Громово ђуле”, роман “Понорница”…

“Скендер Куленовић је био рудар језика… Залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика… Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу…” (Данило Киш)

 

СТОЈАНКА МАЈКА КНЕЖОПОЉКА

 

Сватри сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
сунце кнешпољско! –
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене …
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!
Јооој,
три года српска у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане-Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак!
Јооој,
гдје сте,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
Јооој,
гдје сте,
три илинске пушке прве,
три сузе моје задње:
Хоће мајка мртве да вас изљуби
па седам равних реди
– што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи
нит ије
нит пије,
већ петама крвавим
Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим
не би ли којег од вас познала
жалосна мајка Стојанка,
што вас је зимус пратила у акцију,
посвуноћ цјелцем батргала
и пругу тргала!
Јој, три вука моја и три љуте мећаве,
хоће мајка да вас изљуби ледене:
Засучи рукав, Срђане,
лако би тебе мајка познала:
на лијевој мишки младеж – мрка купина!
Заврни, сине Мрђане,
заврни ми десну ногавицу:
ту ти је први куршум пробио
под листом цјеваницу!
А ти се мртав насмиј мајци, Млађене,
тебе би мајка понајлакше познала:
четири очњака остале зубе прерасла,
ко у курјака!…
Јој, три моје биљеге од соја,
јој, три љуте гује с присоја
што вас мајка јуначком снагом насиса,
што вас буна куршумском шаром исписа,
Јооој,
гдје сте?
Да л вас плачу
воде мљечаничке,
или грачаничке,
или моштаничке,
или вас растачу
бљувци жутих црви
по скотским црним рововима,
на скотским стозубим жицама
крај дубичке цесте?
Устајте, устајте,
низ Кнешпоље погледајте:
Је ли ово јучерање Кнешпоље?
Је ли ово, дјецо, пред јесен?
Гдје су бијеле косачке дружине повијене?
Под којом крушком узрелом
чека
косце јарне, угануле
и жетелице преплануле
велика румена пита
од првог слободног жита
и велика здјела кисела млијека?

 

 

 

А од Козаре, рано моја, па до Саве,
љетина натисла из слободе,
ко из воде,
кукурузи нанијели ко војске зелене,
главињају пшенице бремене,
шљиве савке уплавиле
од слачина,
па се лијепо, од тежина,
разглавиле
ко стеоне краве:
Свуд хљебно је и медно је и гроздно је
преко главе,
крцкају земље ко крцате кошнице,
чекају, рано моја, да се озноје
орне мушке мишице…
Ал залуд, залуд чекају!
Дјецо моја
ви ћете Стојанки мајци опростити
што ће вас мајка мртве ражалостити:
Оца су вам у збјегу упељали,
и на цести док су нам га стријељали,
зубима је стисно лулу дружицу,
а стрица вам Радоја
одвели су у жицу,
отјерали вамилију и кум-Илије,
и све редом вамилије!…
Пусто лежи Кнешпоље,
обнемогло, суро, јалово.
И ко сипња га притишће
сунчано олово.
Све је глуво, безуво.
Ни птице, ни пчеле.
Само у празну собу
убаса самотно теле

 

 

 

па главом о затворена врата туче
и беуче,
ко у гробу…
Није ово, дјецо, Кнешпоље,
ово је поље невоље!
Ко ли ће ове године косити?
Ко ли ће дјевојке просити?
Ко ли ће ракије пећи?
Ко ли ће сланине сјећи?
Ај, зар ће се ови нерасти несити,
зар ће се нашом погачом руменом
– црвена кад никне из наших костију-
зар ће се нашом погачом црвеном
несити нерасти сластити?!
И зар ће скотске лалоке погане
нашим мрсом алапљиво мастити?!
И зар ће нашом ракијом првеном
саловита своја ждријела палуцати?!
И зар ће њихове шапе чупаве
што су се у нашој крви купале
невјестама што су за вас пупале
прољетна њедра сатрти?!
И, дјецо моја, послије наше самрти,
зар ће им се сито-пјано штуцати?!
Ај, ко ће ове вукодлаке затрти?
Козаро,
Козаро,
Козаро,
казуј, Козаро, ко ће их затрти,
ко ће окајати
мога Срђана,
мога Мрђана,
мога Млађена? …

 

 

 

Козаро, секо зелена,
друга мајко мога Млађена,
с далека ли се видиш
и даље ли се чујеш!
Вјероват не може мајка Стојанка
да си ти опустјела
и да си нас напустила!…
Са цесте преоране,
са мртвих псина што им дјеца наша судише,
кад очи узнесем уз твоје косате стране,
у мом срцу – ко у твом гнијезду –
једно птиче прокљувава,
једна вјера процвјетава:
Ти си моје синове,
ти си, селе, своје џинове
у плетенице зелене савила,
па ћутиш над Кнешпољем
и обрве тешке састављаш
и у срцу,
ко у котлу пламеном,
мијешаш свету освету!
Освету, секо, освету!
Окај ми сина Срђана,
окај ми сина Мрђана,
окај ми сина Млађена:
Кише је жељно свето Илиње,
а Кнешпоље освете пресвете!
Свети нас, секо Козаро,
окај нас смртно, крваво,
чујеш ли једну уку велику
од оне стране откуд сунце излази? …
Њу ми је Млађен често помињо:
„Ако погинем, мајко Стојанко,
мене ће окајат помајка Козара,
мене ће окајат прамајка Русија,
неће, мајко, дуго потрајат,
чуће се једна ука велика!“
И не видим од росе очиње,
већ само чујем: ука почиње!
Ука, секо, ука велика
с далеке стране откуд сунце излази,
ко да планином гуде југови!
То иде војска, све човјек до човјека,
облак војске, војска срдита:
Кад би све громове, секо вјековјека,
што су ти мрчевном косом играли
вјечине вјечина, –
у један тресак и рсак сложила,
он не би био тој уки великој
ни јека јекина:
толика, селе, војска удара,
толико срдитих насрће Срђана!
Тресак, секо, рсак до неба
с далеке стране откуд сунце излази:
Колико љутих те израни куршума,
колико љутих ме нахрани јадова,
толико, селе, из тог ршума,
толико мргодних намиче Мрђана!
Тресак и рсак земљу премећу
па сијевци, сејо, небом прелијећу
од оне стране откуд сунце излази:
Када би сваку сузу шточију,
што мајчину,
што дјечију,
(и кравију,
и овчију!)
по збјеговима што потече с очију,

 

 

 

што потече и у тебе утече, –
све сузе кад би на лист зелен скапила
па сунцу раном са њег зраке вратила:
толико, сејо, сијева сијевака,
толико крилатих налијеће Млађена!…
О, није, сејо, ово роса очиња,
два Илиња што очи моје опчиња,
већ пред том војском ено човјека,
за чело сву је војску надрасто
– а осредњег је узраста –
очи су му – еванђеља стовјека,
а Русија – коса му гргураста,
и сав трепти ко од пређе вилиње:
Иде тако, усред силна громора,
– такав нам се приснива на Илиње –
и смијеши се, све му игра брк,
што би се њиме Млађен шалио
да би га једном видјет волио
већ. да је његово одавде до мора!
Чујеш ли, селе Козаро,
чујеш ли уку велику? …
Развијај косе зелене,
сека те заклиње Стојанка,
расплићи мрке плетенице,
пуштај нам џинове вилене,
нек скотском крви
обоје
три наше воде ледене,
нек мрљинама скотским,
за зрнате пшенице,
земљу нашу
погноје!

 

 

 

Чујеш ли, селе весела,
чујеш ту уку велику? …
Гуди земља, земља васцијела:
Отискује се војска голема од московскога Јерусолема,
шири јеле,
зелена селе,
просипај челичне пчеле
низ земљу нашу
на крваву пашу!
Знај:
Кад би се утроба моја оплодила,
још бих три Млађена,
и три бих Мрђана,
и три бих Срђана
породила,
и љутом дојком одојила,
и сватри теби поклонила!
Стани ми стамена,
у двије змије узвиј обрве,
у љут угриз стегни вилице,
и из сваке жилице
сркни једа мамена
па га ужди на огњене ноздрве
у три жива пламена,
у три жива Млађена,
у три жива Мрђана,
у три жива Срђана,
у илинска тристаитри пламена,
цикни, селе, стоглаво,
стуци их, секо, сторуко
нек им нема ни трага ни знамена,
нек се памти гдје је рака тројака:

 

 

 

Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
пбсасне,
и да погасне
огњишта
– а лоза му од клетве не помрла –
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла –
земља ће нам у сунце проциктати!

 

1219 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас