sp5

Слободан Цица Перовић

Слободан Цица Перовић је рођен у Крагујевцу 6. маја 1926. године. Глумом је почео да се бави пре него што је уписао Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1949. године. Био је члан Београдског драмског позоришта, Југословенског драмског и Атељеа 212 од 1951. године.
Филмску каријеру започиње улогом Марка у филму “Њих двојица“ из 1955. Исте године појављује се и у филму “Шолаја“. Глуми партизанског комесара по имену Владо. Најкомерцијалнији филм у коме се појављује у другој половини педесетих је остварење “Поп Ћира и поп Спира“ из 1957. У њему тумачи лик учитеља Петра Петровића.
Најупечатљивије улоге Слободан Перовић оставио је у ТВ драмама.
У ТВ драми “Жуте фесфице“ из 1973. тумачи лик Николе који преко огласа упознаје Раду коју глуми Мира Бањац. Њих двоје одлучиће да се ускоро венчају али до тога неће доћи јер ће се обоје заљубити у особе које су им требале бити кумови. Никола ће довести за кума у Радин стан Милована кога глуми Мића Томић, а Рада ће за куму изабрати њену најбољу пријатељицу Борку коју глуми Оливера Марковић. Дакле, непосредно пред венчање доћи ће до потпуно непредвиђених измена. Никола ће ипак одлучити да му будућа супруга постане Борка, а на то ће се највећим делом одлучити када сазна за Боркину љубав према мишевима јер Никола је љубитељ ових сићушних животиња и у својој кући чак и има свог миша кога је дресирао.
Те 1973. Перовић глуми и у ТВ драми “Дрвени сандук Томаса Вулфа“ насталој по сценарију чувеног писца Данила Киша а коју је режирао Бранко Иванда. У драми глуме само Перовић и Зоран Радмиловић. Поново сами, заиграће један поред другог и у кратком филму “Халуцинације“ из 1975. насталом по тексту Емброуза Бирса. Ту кратку драму реализовала је група тадашњих студената са Факултета драмских уметности. Био им је то испитни филм.
Перовић и Радмиловић заиграће још и у филму “Павиљон VI“ из 1978. који заправо представља екранизацију истоимене новеле чувеног руског писца Антона Павловича Чехова. Перовић у овом филму глуми лекара Андреја Ралског који је у свакодневном контакту са душевним болесницима. Полако ће и сам почети да губи везу са реалношћу, а стицајем чудних околности постаће и пацијент.
Ако не најзначајнија а онда сигурно најпопуларнија улогу Слободан Перовић је остварио 1975. год. у серији „Зимовање у Јакобсфелду“ где је маестрално одиграо Јакоба Јериха, фолксдојчера, великог поборника Трећег Рајха, али човека који је умео да препозна и подржи вредног и истрајног дечака друге вере, представљеног у лику малог Дамјана којег је играо Славко Штимац.
У највећем броју улога, по којима је остао познат Перовићев особени стил, глумио је необично збуњене, интровертне и помало неуротичне особе.
Оно што је оригинално у тим ликовима је чудна апсурдност.
Они су тихи и повучени са специфичним гласом озбиљног човека, а у исто време и детињасто стидљиви и луцидно смотани.
Наизглед су ти ликови сталожени али у њима готово увек тиња нека мука, а понекада и бес. Притајена нервоза, деконцентрисаност, дезорјентација, неспретност, чудни тикови, све су то особине ликова које је Перовић са лакоћом глумио или је барем то тако изгледало.
Био је потпуно оригинална појава, скоро па инцидент на нашој позоришној и филмској сцени. Ишао је далеко испред свога времена, а својим специфичним глумачким колоритом, изнијансираним уметничким изразом и јаком, неконформистичком личношћу представљао је креативни мост између послератних глумачких генерација и оних који ће на велику сцену ступити убрзо након његове смрти, почетком осамдесетих.
Такође, на известан начин био је и авангардна копча српске глуме са великим светом, јер оно што је он радио током шездесетих година у позоришту и на филму, начин на који је градио своје ликове изнутра, скоро десет година касније постаће главни тренд у америчком филму седамдесетих, кроз појаву методских глумаца попут Дастина Хофмана, Ала Паћина и Роберта де Нира који су изашли из глумачког студија Лија Стразберга.

Слободан Цица Перовић

Слободан Цица Перовић

Иако сасвим несвестан тога, Цица Перовић био је најчистији и најбољи заступник Станиславског у српском позоришту, један од протагониста новог, модерног позоришног израза који је са собом донео нови однос према тексту, нови говор, нови акценат, нови начин мишљења и осећања. Код Перовића ништа није било као код других – ни животни стил ни схватање глумачког позива. „Био је или последњи боем прошлог столећа или први глумац будућег времена” (Ј. Ћирилов).
Перовић је био и велики авантуриста. Често је путовао и пропутовао је велики део планете али је читав живот заправо бежао од себе.У једном интервјуу за НИН, говорио је и о својим путовањима:
„Најпријатније у њима је то што полако нестајете у сталном промицању, протицању, у ономе што у тренутку спазите. Прилазећи неком граду, пролазећи кроз њега на брзину, најчешће сам имао готово попуну представу и о њему и људима који тамо живе. Супротно томе, кад год сам се негде дуже задржавао губио сам критеријуме, прилагођавао сам се приликама и људима којима сам бивао окружен: моја представа се замагљивала, почињао сам на познати грађански начин да их процењујем, да их прихватам као добре или лоше, као богате или сиромашне, у сагласности са оним што сам донео међу њих.”
Цица Перовић је нарочито био импресиониран ставом према животу и људима које је, током својих путовања, сусрео у Индији. Фасцинирао га је начин на који им је успевало да буду срећни упркос материјалној беди, што је било у сагласности и са његовом животном филозофијом. „Немам чуло за материјалне вредности. Посматрам живот као реку која тече. За мене је живот једно искуство и ништа више.”
Оно што је заједничко за све ликове које је глумио је то да су они увек одавали енергију истинске усамљености. Очигледно је и да је у животу велики глумац био заправо вечно усамљен јер таква специфичност тешко се може прилагодити маси безличних. Добио је најпрестижнија глумачка признања друге Југославије, попут нишког „Цара Константина” (за филм Буђење пацова), пулске „Златне арене” (за комедију Мушкарци) и „Стеријине награде” за позоришни рад.
Цица Перовић преминуо је, непосредно пред свој педесет и други рођендан, 2. маја 1978. у Београду.
Данас се о Перовићу ретко прича, а младе генерације не знају готово ништа о њему. Чињеница је да је он један од највећих наших глумаца али је и чињеница да се великани, какав је он био, код нас лако заборављају и да су зато највећи кривци такозване институције које као да не желе да се такве неправде исправе.

3258 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас