[quote]

У огледалу времена
Кроз многа столећа, овуда су пролазили бројни ратници и државници, дипломате и трговци, истраживачи и уходе, пустолови и писари. Многи од њих оставили су иза себе знамените путописе, или су странице написане овде уврстили у своја доцнија славна дела. Писали су, беседили или компоновали о Србији великани попут Лудовига Ариоста, Стивена Стораса, Андерсена, Јакоба Грима, Мацинија, Гетеа, Меримеа, Пушкина, Ламартина, Алфонса Мухе, Чајковског, Толстоја, Достојевског, Игоа, Ничеа, Андрејева, Лесинга, Клемансоа, Станескуа… Посветили смо томе целу свеску у Едицији „Упознајте Србију”, а сада само укратко подсећамо

Бранислав Матић

[/quote]

 

Толстој

Србија је много пута у својој историји, тешко је рећи да ли на своју срећу или на жалост, била у средишту европске и светске пажње. Можда и несразмерно много спрам своје данашње величине и положаја. О њој су писали и певали, за одбрану њену апеловали највећи. Но, разуме се, око сваке светлости роје се и сенке.
Прве хронике и путописе о Србији у позном средњем веку оставили су они вични перу који су се уз ратнике запућивали у такозване крсташке походе.

Из њихових записа знамо да нису сви у миру долазили, зато је некима то била последња станица путовања. Када сугласници јавили да је у Боју на Косову 1389. погинуо турски султан Мурат I и да је његова војска заправо заустављена, француски краљ Шарл VI наредио је да „победоносно звоне париски хришћански храмови и да се у Богородичиној цркви одржи свечано богослужење”. Ту лепу причу бележе многи, од опата Сен-Дениса у XIV до француског писца Милене Ноковић крајем XX века.

Леополд вон Ранке

Леополд вон Ранке

Деценијама касније, када је турско напредовање ка средишту Европе ипак настављено, Београд је на највишим местима Европе готово званично проглашен „предзиђем хришћанства” (antemuraleschristianitatis) и „бедемом хришћанства” (thebastionofChristianity).

Песник Лудовиго Ариосто једно певање у свом славном спеву Махнити Орландо посвећује херојској одбрани Београда. (Сличну тему ће више од два века касније оживети италијанскикомпозитор Стивен Сторас у опери Опсада Београда, постављеној најпре у лондонском Краљевском Друри Лејн театру, потом и у Њујорку и Даблину.)
Коначним падом Србије у турско ропство, ступањем српског народа у своје троиповековно „замрзнуто време”, у ове крајеве навраћају неки друкчији путници.

Ламартин

Ламартин

Дипломате, трговци, истраживачи, уходе, пустолови, слуге.

„Имали су по правилу веома нејасне, често и сасвим погрешне, представе о разграничењу етничких скупина на Балкану и слабо су познавали границе и називе географских и управних подручја”, пише Зденко Левентал, који је сакупио и обрадио британске путописе кроз „наше крајеве” од средине XV до почетка XIX века.

Међу тим путницима, кроз поробљене српске земље прошли су, или ишли по самом ободу њиховом, и један Џон Лок и Едмунд Спенсер! На жалост, ова двојица врсника нису имали времена ни прилике да оставе значајније записе о Србији. Шта су забележили они други?

ПОНОС СЛОВЕНСКОГ ПЛЕМЕНА
Painting of Andersen, 1836, by Constantin Hansen

Портрет Андерсена, 1836, Константин Хансен

Како год, радозналом читаоцу данас су из тог периода таме на располагању путописи Вилијема Веја, Ричарда Гилфорда, Хенрија Остела, Хенрија Кевендиша и Фокса, Фајнса Морисона, сера Томаса Главера, Вилијема Литгеа, Џорџа Сендиса, Питера Мандија, Хенрија Бланта, Џона Берберија, Волтера Попа, Едварда Брауна, Пола Рикоа, Џорџа Вилера, Френсиса Вернона, сера Вилијема Хасија, Симона Клемента, Ричарда Покока, Ричарда Брајта, Џорџа Томаса Кепла…

Србија из ропства, из „замрзнутог времена”, поново ступа у историју и географију почетком XIX века. Европа епохе романтизма и Србија на почетку свог великог ослободилачког прегнућа срећу се и откривају међусобно, с одушевљењем.
Чајковски

Чајковски

Објављивање српских народних песама у преводу на западноевропске језике изазвало је прави шок и узбуђење у интелектуалним круговима Европе. Јернеј Копитар, Јакоб Грим, Мацини, Гете, Валтер Скот, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевич, Томазео и „толики други” сматрали су српску епску поезију – коју је прикупио, редиговао и објавио Вук Караџић – прворазредним открићем.
Ламартин тада објављује своје песме о Србији.

Мери Е. Дарам, члан два краљевска института у Лондону, жена која је за четврт века написала и објавила седам књига и низ чланака у водећим енглеским листовима и часописима, у то време објављује своју значајну књигу Кроз српске земље, износећи мноштво описа и опажања о земљи, људима, окружењу, непријатељима.
Ханс Кристијан Андерсен - портрет

Александар Пушкин

Ханс Кристијан Андерсен пропловио је и пропутовао кроз низ српских земаља и градова у време Првог устанка. Записе је уврстио у књигу Песников базар, први пут објављену знатно касније, 1842. (Више о томе у: „Андерсен у Србији”, Национална ревија, бр. 3, 2007)

На почетку исте те деценије, 1841, завршавајући свој циклус предавања о српској народној поезији на француском колеџу у Лозани (петак, 19. март 1841), највећи пољски песник Адам Мицкијевич је рекао:
„Време је да се растанемо са историјом српске књижевности… Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, предодређен да буде музичар и песник целог словенског племена, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена.”
ИЗМИШЉАЊЕ РУРИТАНИЈЕ
Герхард Геземан, Са српском војском кроз Албанију

Герхард Геземан, Са српском војском кроз Албанију

Изузетни немачки историчар књижевности, етнолог и карактеролог Герхард Геземан током својих путовања и истраживања кроз српске крајеве проникнуо је у дубље слојеве српске formamentis, српског homoheroicus-а:

„… Само ту, у Старој Србији, могле су се одржати у свежини историјске традиције и родити оне националне чежње које прожимају живот и књижевност Динараца и које су се испуниле тек у наше дане… Често се са тим особинама спаја оданост идеји правичности, идејинародне и личне слободе и части, или социјалним и политичким начелима. Отуда опасна безусловност њихових великих политичара и генијалних демагога, побуњеника, хајдука, народних јунака и ускока…”
Алфонс Муха

Алфонс Муха

Путујући по словенском Балкану, Алфонс Муха, велики мајстор чешког artnouveau и песник Словенске епопеје, пише својој жени:

„Музика и песма тако су дубоко византинске и словенске. Као да живим у IX веку… Ништа се дубински није променило за две хиљаде година!”
А знаменити румунски песник Никита Станеску овако ће:
„У Србији ваздух није за дисање, овде је ваздух за певање.”
Најчешћи путописци у нашим крајевима су у то време Руси, Британци и Немци.Путописна оставштина је велика. Међу најзначајнијим ауторима су и Александар Ф. Гиљфердинг, Павел А. Ровински, Арчибалд Пејтон, Чарлс Лем, Аделина Полина Ирби, Џорџина Мјур Мекензи, Феликс Каниц, Густав Раш…
Павел Ровински

Павел Ровински

На жалост, уз ово обиље, настављена је и она линија површног, олаког и потпуно незналачког писања из претходне епохе. Ако не доводимо у питање добре намере, на том тлу површности, олакости и незнања никли су многи и данас живи ружни стереотипи, што је добро осветлила Весна Голсворти у својој студији Измишљање Руританије (Yale University Press, 1998). Међутим, тада је то још било сасвим бенигно и смешно, јер није било управљачки инструмент у рукама спин доктора запослених у центрима политичке моћи. Беху то чеднија доба.

За све то време текао је бурни процес српског потпуног ослобађања, процес дуг сто четрнаест година (1804–1918). Борбе дипломатске, политичке, династичке, обавештајне, борбе на ратним фронтовима.
„У историји ове земље нема скоро ни једне редовне странице: само борбе и ратови… Историја Србије је историја њеног мучеништва”, писао је у Веснику Европе 1876. Павел Аполонович Ровински. „Избавите Србију од тешке обавезе да вечито буде на стражи, на караули где треба чувати своје границе, и тек ћете тада видети шта вам та земља може пружити и шта ће показати српски народ.”

 

НИЧЕОВ „СРПСКИ МАРШ”
Фридрих Ниче

Фридрих Ниче

Много је оних који знају да је у осмој деценији XIX века знаменити Петар Иљич Чајковски компоновао фасцинантни Српско-руски марш, као свој допринос словенском оружју у тадашњем Српско-турском рату.

У исти тај рат као добровољац долази руски официр Рајевски, који је послужио Толстоју као прототип за лик Вронског у роману Ана Карењина (црква у спомен његове херојске погибије, са дрворедом пренетим из Подмосковља, и данас се може посетити у селу Горњи Адровац код Алексинца, недалеко од прометног„Коридора 10”).
Тада у Србију, такође као добровољац, стиже и чувена Холанђанка Жана Меркус, коју је тако дивно описао историчар Рене Гремо. Знамо и да је Фјодор Михаилович Достојевски тада веома ангажовано писао залажући се за свесловенску солидарност и „помоћ малој херојској Србији”. Међутим, остало је веома мало познато да је у то време и Фридрих Ниче, у славу српских ратника за слободу, компоновао Српски марш!
Јакоб Грим

Јакоб Грим

И доцније ће Србија бивати у апсолутној жижи интересовања и на насловним странама све развијеније штампе. И у време атентата из 1903, и у време кризе која је избила након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908, и у време Балканских ратова, али нарочито у време Првог светског рата.

Драматична судбина Србије у том рату, „Голгота и Васкрс Србије”, потресли су многе, велике и мале, широм света. Међу бесмртне странице тада посвећене Србији свакако спадају оне које је оставио велики руски писац Леонид Андрејев. Роберт Лесинг, у то време амерички министар спољних послова, записао је:

Леонид Андрејев

Леонид Андрејев

„Када се буде писала историја овог рата, најславнији његов одељак носиће назив Србија.”

И у даљем току XX века о Србији је писано доста. Касније ће настати и многи путописи камером. Многа имена, наслови, референце. Овај брзи преглед завршимо, ипак, фрагментима из једног од најбољих путописа XX века, написаног управо о овој земљи. Ребека Вест (Црно јагње и сиви соко):
Ребека Вест

Ребека Вест

„Ништа у животу није на мене утицало толико као то путовање кроз Југославију… Личило је на праћење вунене нити која ће ме извести из лавиринта, а да нисам ни знала да сам у њему зазидана.” „Има земаља које понекад данима чувају своје тајне од путника и не показују му ништа осим своје спољашњости… а онда му одједном баце кључ и кажу му да иде куда жели и види све што може. Таква је ова земља.”

У епилогу те незаборавне књиге, написаном у Лондону у пролеће 1941, гледајући како бомбе падају на њен град који гори, написала је: „Док сам размишљала о могућој инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила:Господе, допусти ми да се држим српски!
                                                    Гостопримство
Енглескиња Вивијан Херберт, у свом делу Србија рај сиромаха из 1897, дирнуто пише:
„Кад у Србији дођете у посету, одмах се доноси послужавник са једном или двема посудама слатког, једним судом за кашичице, из два дела (један пун а други празан), и извесним бројем чаша са водом. Послужавник вам обично приноси једна љупка кћи из куће, или, што представља нарочиту част, сама домаћица. Свако је у Србији душа од гостопримства. Путник у било којем крају у унутрашњости бива дочекан срдачном добродошлицом и обилато угошћен…”
 
                                                      Повратак
Жорж Клеменсо

Жорж Клеменсо

На мировној конференцији у Версају 1919, када је озваничен завршетак Првог светског рата, Жорж Клемансо је рекао:
„Приликом закључења ове наше Конференције мира, ја морам – пре него што сиђем са овог подијума – да изјавим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име: СРБИЈА.”
Србија је тада постала пијемонт Југославије и то остала, у различитим облицима, све до 2006. Од тада поново има своје сопствено државно име.

 
                                                Сведок један: цео свет
Виктор Иго тада о страдању Србије исписује данас знамените реченице:
„Убијају један народ.
Где?
У Европи.
Има ли кога да то посведочи?
Сведок је један:
Цео свет.”

 

 

1638 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас