Народна књижевност није добила своје име само по томе што је настала у народу, већ и због тога што је одраз начина живота српског народа кроз векове. Кроз њу наслућујемо како је живео српски народ, чему се дивио, чега плашио, против чега је устајао, кога је славио, због чега туговао…
Народну књижевност су прво створили непознати песници и приповедачи, али је она, преносећи се са генерације на генерацију, губила свој првобитни облик, па је нешто додавано, а нешто изостављано, што значи да је она заиста дело више појединаца из различитих временских раздобља.

Српска народна књижевност се дели на народну поезију (лирску, лирско-епску и епску) и на народну прозу (народне приповетке, бајке, басне, легенде, анегдоте, пословице, изреке, питалице, брзалице).

У историји српског народа већ 15. век доноси много података који говоре о постојању српске усмене књижевности. Од 15. до 19. века појављују се руковети песама, прича и осталих народних умотворина. Читави зборници записа потврђују обиље наше усмене прозе и поезије.

У поезији се издвајају песме спеване у дугом стиху, од петнаест до шеснаест слогова, такозване бугарштице, које се певају са или без инструменталне пратње, некад у колу. Оне су углавном епске тематике, и међу којима се налази и засад најстарији пронађени запис епске песме, забележен с краја 15. века. Тако, све до нашег времена, живи и десетерачки стих, састављен од десет слогова, најраспрострањенији — епски, са цезуром после четвртог слога, и лирски, симетрични десетерац са цезуром после петог слога. Десетерачка епска песма пева се најчешће уз гусле; може се и казивати, док је лирска песма увек чврсто везана за мелодију.

 Од рукописних зборника из друге половине 17. и почетка 18. века објавио је познати српски правни историчар Валтазар Богишић збирку под насловом Пјесме из старијих, највише приморских записа (бугарштице), 1878.

 Први већи зборник народних десетерачких песама, опет махом епских, записивао је од наших певача, почетком 18. века, непознати аустријски официр, на пределима Војне границе, тада под аустријском управом. Објавио га је 1925. године, под насловом Ерлангенски рукопис, немачки славист Герхард Геземан.

 Почетком и средином 19. века, појавиле су се прве систематски објављене збирке српских народних песама, приповедака, загонетки и пословица, које је Вук Стефановић Караџић сакупио „са топлих усана народа“. Мала простонародна славеносербска пјеснарица, 1814; (И—ИВ), Лајпцишко издање, 1823—1833; И—ИВ, Бечко издање, 1841—1862); Српске народне приповјетке (1821, са 166 загонетака; и 1853); Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, 1834. Следи књига „женских песма“ из Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук Караџић их је пред смрт припремио за штампу.

У време процвата романтизма у Европи, а заслугом Вука Стефановића Караџића, српско народно благо је предочено европској културној јавности. Тако је на пример Јакоб Грим почео учити српски језик да би песме могао читати у оригиналу, сваку нову збирку српских народних песама пропратио је  поетским анализама. Ставио их је напоредо с Песмом над песмама, да би то исто учинио и Гете. Гримовом заслугом, али и иницијативом образованог и мудрог Словенца Јернеја Копитара, цензора словенских књига, Вуковог саветодавца и заштитника, српској народној књижевности омогућен је улазак у велики свет. Српске народне песме и приповетке превођене су на немачки, француски, шведски, енглески и руски језик.

 Народна књижевност је производ и својина народа. У њеном стварању нису учествовале само друштвене и историјске прилике, него душа и песнички дар српског народа.

3236 Прегледа Укупно 9 Прегледа Данас