Станислав Винавер, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године, у угледној јеврејској породици. Отац Јосиф, лекар, умро је као санитетски мајор од маларије у Ђевђелији 1915. године, после прележаног пегавог тифуса. Мајка Ружа, пијанисткиња, која је често приређивала јавне и кућне концерте, поред осталих и са Робертом Толингером, умрла је у немачкој гасној комори 1942. године. По завршеној основној школи Винавер је, тачно с почетком 20. столећа, 1901. године, постао ђак Више гимназије у Шапцу, исказујући посебну надареност за поједине предмете. Већ као ученик трећег разреда, био је изабран у Одбор за подизање споменика Кнез Иви од Семберије, коме је на челу био професор Тодор Радивојевић. Од 1908. године, гимназијско школовање наставио је у Београду.

После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике. Предавали су му у оно време чувени професори: Жан-Анри Поенкаре (математику), Ванда Ландовска (музику) и Анри Бергсон (филозофију). Жан-Анри Поенкаре га је често и кући позивао, па је имао прилике да упозна и његовог млађег брата Рејмона, који је тада био председник француске Владе и министар иностраних послова. Винавер га је неколико пута обавештавао о српским приликама. Ипак, највећи утицај на њега имао је филозоф Анри Бергсон, који је „био мађија, метафизички доживљај највише врсте“ и чијим је учењем био неизлечиво инфициран за цео живот. Берксон га је „за књижевност окренуо“, па ће Винавер убудуће себе називати Бергсоновим шегртом; у знак поштовања и захвалности посветио му је, 1924. године, свој рад Проблеми нове естетике, Бергсоново учење о ритму.

У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону и солунац. Са војском је прешао албанске врлети и гудуре и некако доспео на острво Крф. Ту је, 1916. године, био постављен за ађутанта Пристаништа на Крфу, ађутанта у Српском ратном пресбироу и уредника Српских новина. У обављању бројних послова био је неуморан — све је стизао и све завршавао. Обилазио је Пристаниште, лађе, логоре, болнице и установе за снабдевање. Налазио се при руци сваком српском војнику који би, са каквим требовањем, у Пристаниште пристигао. Прибављао је пропуснице за острво Видо ономе који брата годину дана није видео. Решавајући бројна питања, лично је ишао француском команданту базе, каткад и богорадао, али је у својим намерама успевао. Држао је многобројне везе са високим савезничким официрима и подофицирима, командантима, енглеским магационерима, особљем лађа које су често пловиле у Француску и где је увек требало некога убацити.

На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и предано радио на изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Како је Европу и свет требало упознати са патњама и страдањима српске војске, Слободан Јовановић је, 1916. године, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са „златоустим великодостојником српске цркве“ др Николајем Велимировићем. Говорећи о српским страдањима, владика Велимировић се толико узбуђивао да му је крв знала потећи на нос или на уши.

Из Париза, по налогу Николе Пашића, 1917. године, Винавер је упућен у Петроград, у својству преводиоца српске дипломатске мисије. Мисија је стигла у Русију који месец пред почетак Октобарске револуције, па је он био очевидац ових догађаја. У Петрограду је Винавер највише радио на прибирању добровољаца за Солунски фронт. Чинио је то тако предано да су се многе добровољачке јединице назвале Винаверовим четама.

На повратку кући, 1919. године, потпоручник Винавер је повео последњу чету југословенских добровољаца из Русије. Ишли су преко Цариграда, међународним возом кроз Бугарску, без права на напуштање вагона у станицама. По реду вожње, воз се у Софији задржавао два сата. Користећи бугарску небудност, Винавер је постројио своју чету и повео је у град. Кад је чета ушла у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак, којим су ишли све до цркве Свете Недеље где је, са свим војним почастима сем плотуна, одата пошта моштима Светог великог краља свесрпске земље Стефана Уроша II Милутина. Кад су Бугари дочули шта се догађа, Винаверова чета је већ била у возу који се приближавао Нишу.

Бугари су ово схватили као велику ароганцију победника над побеђним и тешко кршење мировних одредаба. Претили су међународном арбитражом и тражили казне за виновнике овог догађаја. Било је потребно доста дипломатског такта како би се ствар некако заташкала.

Када је, у априлу 1925. године, Винавер дошао у Бугарску да извештава о покушају атентата мајора Јанкова на бугарског диктатора Алсксандра Цанкова, још на граници му је одузет пасош. Међутим, то му није сметало да на гробу Светог краља Милутина два пута дневно пали свећу. Захваљујући ангажовању наших дипломатских органа, уручен му је нови пасош. По окончању Првог светског рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између Бранислава Нушића и Боре Станковића. Повремено је Винавер радио и за Министарство иностраних дела, нарочито ако је требало нешто сложеније превести, или сачинити што концизнији извод основног садржаја. Обављао је ове послове са великим задовољством, јер се надао дипломатској каријери.

Почетком 1920. године добио је налог да сачини белешку о тек објављеној књизи Победа и мир, чији је аутор био француски председник Рејмон Поенкаре, иначе Винаверов познаник из студентских дана. Белешку је требало сачинити што пре и доставити лично др Анти Трумбићу, министру иностраних дела. Белешку о књизи, коју је читао на оригиналу, дакле на француском језику, Винавер је сачинио релативно брзо, темељно и одговорно. Посебно је истакао Поенкареове повољне оцене о Србима и одбацивање српске кривице за рат у коме су они постали и највећи страдалници и највећи хероји.

Др Анте Трумбић, Хрват у југословенској Влади, убрзо је позвао Винавера, захвалио му на експедитивности и затражио нека додатна појашњења. Није му било јасно, а вероватно се то није уклапало ни у његова политичка схватања и опредељења, да Поенкаре не оставља нимало кривице Србима за избијање Првог светског рата.
— За Поенкареа питање српске кривице не постоји и нигде се у књизи не поставља! — одбрусио је Винавер и наставио:
— Да ли ви сумњате да бих ја Поенкареа фалсификовао?

Због жестоког вербалног дуела са Трумбићем, Винавер је себи затворио врата дипломатске службе, али ту није био крај његовим недаћама. Убрзо је министру просвете Павлу Маринковићу стигао налог Анте Трумбића да се Винавер отпусти из Уметничког одељења. Уз енергично заузимање Боре Станковића, Маринковић је одбио да то учини, а одбио је да прибавља и Винаверове изјаве и изјашњавања. Самом председнику Министарског савета Љубомиру Давидовићу ускратио је право да саслушава намештенике његовог Министарства, што је изазвало опште запрепашћење и у Влади, и у Министарству и на Двору, наравно и у уметничким и кафанским круговима београдским.

Винавер није отпуштен, али је из овога сукоба друга страна ипак изашла као победник. У новој уставотворној Влади Стојана Протића, за Павла Маринковића више није било места, а нови министар просвете Милош Трифуновић одмах је укинуо Уметничко одељење.

Од тада, Винавер је постао стални сарадник Времена, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић. Као новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Умео је у вест да сажме оно што је најбитније. Био је вешт у оценама и сигуран у проценама. О свему је био обавештенији од осталих и доносио је вести до којих други нису могли доћи. Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је Времену на располагање; захваљујући томе, овај лист је одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом.

За разлику од већине колега, није био „редакцијски пацов“. У редакцији се бавио само колико је било неопходно.
Одржавајући свакодневне контакте са великим бројем значајних и утицајних људи, податке за лист прибављао је у граду, а у редакцију је долазио само да заврши посао. Знао је истовремено да диктира, трима дактилографкињама, три различита прилога за лист.

Године 1926, из београдског Хотела Палас, као акредитовани новинар Времена, извештавао је са Светског конгреса масона. Ритуално заседање, које је било отворено за јавност, отворио је пиварски магнат Ђорђе Вајферт.

Имао је изграђен новинарски стил — читљив, јасан, препознатљив и интересантан. Ради илустрације, презентирамо један његов прилог из Времена:

„Јуче је Апелација једном сељаку, који је убио оца, смањила казну са две године робије на шест месеци затвора. Првостепени суд судио је јуче опет господину Сими Пандуровићу због увреда и клевета које је нанео господину Станиславу Стефановићу у самом судском спору око превода Хамлета и осудио га на педесет дана затвора. Због сличних увреда и клевета на истог господина, господина Пандуровића је исти суд осудио на педесет дана затвора пре једва месец дана. Али ово суђење господину Пандуровићу није последње, јер је господин Стефановић дигао још неколико тужби против њега. И, по свему судећи, господин Пандуровић ће имати да одседи у затвору као да је бар два оца убио.“

Сем Времена, новинарством се бавио у Радио Београду и Централном пресбироу.

До Другог светског рата сарађивао је у бројним листовима и часописима:

Звоно (1908), Босанска вила (1909, 1911), Нада (1909), Српски књижевни гласник (1909), Дело (1910 — 1913), Бранково коло (1911), Нова искра (1911), Штампа (1911), Народно јединство (1920), Листићи (1920), Пијемонт (1912 — 1913), календар Вардар (1912), Звезда (1912), Српске новине (1916), календар Зора (1917), Забавник (1917), Слобода (1918), Књижевни југ (1919), Дан (1919), Оса (1920), Прогрес (1920), Дунав (1921), Критика (1921), календар Ново доба (1921), Палангар-Оса (1921), Република (1921, 1923), Зенит (1921), Епоха (1922), Хипнос (1922), Мисао (1922 —1923), Путеви (1922), Нови лист (1922/23), Веселе новине (1923), Алманах Бранка Радичевића (1924), Белградер Зеитунг (1924), Јеврејски живот (1924), Време, Правда (1926, 1934), Загребер Таблант (1926), Књижевни полет (1929), Маргенблатт, календар (1930), Идеје (1934 — 1935), Српски књижевни гласник, Нови Сад (1937), Цешко-словенско-јихословенска ревуе (1938), Славенски Јадран (1938), Гласник резервних официра и ратника (1939) и Нова смена (1939).

Као официр бивше југословенске војске, заробљен је у краткотрајном априлском рату 1941. године и возом транспортован у заробљеништво у Немачку. Ратне године углавном је провео у немачком логору Оснабрик, о чему је Београду, 1945. године, објавио књижицу под насловом Године понижења и борбе живот у немачким „офлазима“.

Својих последњих десет година, од 1945. до 1955, Винавер је провео је у Београду, радећи као професионални књижевник и преводилац.

Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

1329 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас