Велики жупан, зачетник благородне и свете династије Немањића, ктитор Студенице, Хиландара и Ђурђевих Ступова као да је судбином био изабран да на ветрометини највећих политичких и верских превирања средњег века сагради српску барку и усмери је на прави курс на путовању непрегледним океаном. Најсажетије речено, он је Србију ослободио византијског вазалства и омогућио јој слободу политичког маневра у суштинском смислу, док је формално Србија независна од Стефана Првовенчаног, чији је независан статус потврђен папском круном Хонорија III 1217. Да бисмо уочили пуну важност Немањиног деловања, неопходно је да се кратко осврнемо на време и прилике у српским земљама пре њега. Крајем XI века опада моћ до тада најзначајније српске земље – Дукље. Дукља је цветала за време династије Војислављевића коју је основао Стефан Војислав, а који је према речима Кекавменоса (грчког хроничара) био травунски (требињски) Србин – ό Тριβоύvιоς ό Σέρβоς. Врхунац достиже за време Михаила који постаје први српски краљ, добивши круну од Гргура VII и затим Бодина, након чега посустаје. Овде је кључно напоменути да је тада Дукља владала и Рашком и Босном, исто као када су раније све те земље биле окупљене под разним жупанима Рашке. Све те српске земље никада у то време нису имале засебну егзистенију једне од других. Затим се поново успињу жупани Рашке.

Вукан напада Византију све до Скопља, Урош I покушава ступити у савез са Угарима кроз брак своје ћерке Јелене са њиховим краљем Белом II. Србија користи византијске неприлике у време II крсташког рата и напада је заједно са крсташима Норманима и Угарима. Али цар Манојло I Комнин наноси пораз срском жупану Урошу II у бици на речици Тари код Ваљева, након чега влада Србијом жупан Деса који је потом свргнут од стране цара Манојла. Константна политичка нестабилност и упливи Византије су просто стварали вапај за појавом једног одлучнијег и мудријег жупана.

У задужбинској повељи манастира Хиландара Немања сам каже да је “Бог дао Грцима цареве, а Угрима краљеве“, а онда и њега “постави за великог жупана“. Из овога се види да његов отац Завида није био жупан, али је претпоставка да су његови преци у старијем колену држали то место реално одржива. Наиме, у јеку једног од тадашњих династичких метежа у Србији Завидина браћа су отела од њега поседе због чега је овај морао да бежи у свој родни крај Дукљу. Дакле, не само што је неко од Немањиних предака био можда велики жупан, него он вероватно има и крвних веза са старијом дукљанском династијом. У Рибници (данашњој Подгорици) се родио Немања. У месној цркви се десило да је било само “латинских свештеника“ те је дете крштено по римокатоличком обреду. Када се касније са оцем вратио у Рашку, њега је по други пут крстио православни епископ Раса у цркви Св. Петра и Павла код данашњег Новог Пазара. Када је одрастао добио је велику удеону кнежевину на истоку Србије између Раса и Ниша. Када је цар Манојло једном дошао у Ниш, позвао је код себе младог Немању и “задиви се мудрости младићевој“ те му, сем византисјке титуле протоспатара, поклони као наследни посед једну грчку област крај Лесковца. Осим њега, Србијом су још владала његова браћа – Тихомир као велики жупан, Страцимир у областима западне Мораве (он је иначе ктитор прелепог Богородичиног манастира Градац код Чачка) и Мирослав (који се оженио сестром босанског бана Кулина) у области Захумља (Херцеговине). Према легенди, браћа се наљутише из зависти према Немањи, јер је он без њиховог знања подигао (вероватно код Куршумлије) манастир Св. Николе те га је Тихомир ухватио и бацио у тамницу. Опет према легенди Немања се молио Св.Ђорђу да га овај ослободи. Када је утекао у знак захвалности је подигао манастир Ђурђеве Ступове. Браћа су се удружила против Немање и уз византијску помоћ и најамнике су га напали код села Пантина, близу данашњег Звечана око 1170, али су поражени. Тихомир је тад погинуо, док се Немања измирио и са осталом браћом и са царем Манојлом, поставши тако велики жупан.

Убрзо након Немањиног успона је избио млетачко-византијски рат, за сада због непознатих разлога. Млетачке лађе и трговци су били на удару. Дужд Витале Микијели је послао своју ратну флоту ка Грчкој. Венецијанци су тад потчинили Дубровник и ступили самим тим у ближе везе са Србијом. Немања се споразумео и са њима и са Угарима и кренуо да напада Византију. Интересантно је да је први његов напад био усмерен ка западу. Он удара на византијску покрајину “Далмацију и Хрватску“ са Сплитом вероватно у омишком крају. Затим узнемирава Котор, па крај од Београда до Ниша.

Овде ћемо напоменути и једну епизоду како су у то време Срби били виђени из пера западних Европљана. Баш у то време је на путу за Свету Земљу била једна од крупних личности европске политике у то време – Хајнрих Лав од Саксоније (Heinrich der Löwe), праунук оснивача династије Велфа и рођак по мајци Фридриха Барбаросе. Њега је пратио Арнолд из Либека и у тренутку њиховог проласка кроз ове просторе. Према његовом сведочењу, Хајнрих Лав је 1172. стигао пред Равно (Ћуприју). Срби нису хтели да га приме у град, јер су у Германима видели само пријатеље Грка (будући да је Хајнрих пријатељски дочекан од Грка пре тога у Браничеву). Германи су се улогорили стога у близини града. Око поноћи су их Срби, распоређени у четири групе напали са великом виком и отровним стрелама, али су били одбијени. Арнолд даље Србе стално слика најцрњим бојама.

 Врло брзо је у Србију стигла вест о томе да су се Венецијанци повукли из рата. Дужд је наводно морао да повуче војску са острва Хиоса због заразе која је изазвала помор у табору и да се врати у своју земљу где је после једне завере и убијен. Исто, у Угарској долази до смене на престолу. Антивизантијски настројеног Стефана III заменио је Бела III, Манојлов штићеник са цариградског двора који се дуго пре тога морао цару заклети да ће све што буде радио бити у византијском интересу. Немања је остао тако сам, без савезника. Тада је према Никити Акоминату, Немања положио своју главу крај Манојлових ногу, бацивши се пред њим ничице на земљу и потом је био одведен као сужањ у Цариград.

Овај Немањин боравак се описује у две византијске беседе – Јевстатија и Константина Манаса. Јевстатије велича Манојлову храброст:“ којом је тако понижен овај велики народ и онај славни поглавица“. И Манас помиње силну прилику Немањину:“одметник варварин, високих рамена и наочит човек, красио је царски тријумф, поздрављен грдњом и подсмехом од стране цариградског племства“. То понижење није био циљ сам по себи. Немања је враћен на трон са свим поседима под условом да поштује врховну влас Цариграда. И тако је било све до Манојлове смрти. Српске су се трупе налазиле у војсци коју је Манојло 1176. покренуо против Арслана II, вође Турака у Малој Азији. Поход се завршио катастрофом код Миријокефалона. Манојло је тешко рањен и уз велике тешкоће пребачен у Цариград.

Недуго после тог катастрофалног пораза, Манојло је преминуо чиме је у Византији настао хаос. У име малолетног Манојловог сина као регент је изабран његов стриц Андроник Комнен. Том чињеницом је Немања поново могао да крене у офанзиву. Подухват му је олакшан непријатељством новог цариградског режима према Манојловим присталицама и изгоном истих у емиграцију све од Сицилије до Новгорода, а пошто је ту било много пријатеља Манојловог савезника Беле III, исти је имао мало разлога да се не окрене против Андроника. Мађари најпре нападају северну Далмацију, а Срби потом јужну, Дукљу, подручје око Мораве. Након убиства Манојлове удовице, Белине свастике, савез са Немањом је и формално склопљен и тада се нападају Београд и Браничево. Напредовање савезника је олакшано захваљујући свађи византијских пограничних војсковођа Алексија Вранаса и Андроника Лампардаса око права Андроника да се крунише за цара на уштрб онога у чије име је било установљено регентство – Алексија II. Тада је од савезника опустошен цео потез од Београда до Сердике (Софије).

Рашка се шири ка југу. Немања заузима Скадар са околним градовима, а затим и три велике луке – Улцињ, Бар и Котор. Тако, барски надбискуп Гргур извештава о паду Бара сплитском канонику Гвалтерију управо као живи сведок. Немања је претходне године тражио од Барана да му плате данак од 800 перпера, али како сума није могла бити исплаћена Немања је припретио освајањем града. Од кнеза Михаила, последњег дукљанског владаоца, бар није могао добити помоћ, јер су га “притисли његови стричеви“, односно Немања са својом браћом. Овде наилазимо на још један доказ о крвној вези између рашких и дукљанских владарских кућа, чиме се српство обе само потврђује. Бар је нешто удаљенији од мора тако да су га Срби лако опколили и принудили на предају. Ипак, Немања и браћа нису успели да освоје Дубровник због његовог доброг географског положаја. Са једне стране је море, а са друге велико брдо Св. Срђа.

О тим српским покушајима сведоче дубровачке хронике. Најпре је Страцимир лоше прошао у покушају да освоји острво Корчулу, затим је Мирослав поражен на мору од Дубровчана тако да овај симултани напад са Немањином копненом војском није успео. Затим се Мирослав још једном појавио испред Дубровника, али са моћним оружијем – катапултима. Но, ни моћне справе нису биле довољне да ударе на Дубровник који се баш тада ставио под врховну власт Нормана из јужне Италије. Оставши без византијског патроната, Дубровник је положио заклетву верности норманском краљу Вилхелму II од Сицилије и принцу Танкреду од Лећеа (припадницима норманске завојевачке породице Х’Отевил), али је задржао све аутономне привилегије од раније. Након тога браћа и Немања су са Дубровчанима склопили мир у присуству норманског изасланика Тасалигарда 1186. Сви спорови се предају забораву, Дубровнику се признаје тадашња територија, а његовим трговцима се јамчи слобода трговања у српским земљама. Вилхелм II заузима Драч и Солун, након чега са престола пада Андроник, а уздиже се Исак Анђел.

Византијску слабост користе Бугари да обнове своје посрнуло царство (да подсетимо Прво бугарско царство присвојио је 971. византијски цар Јован Цимиск). Избија бугарски устанак под вођством браће Петра и Асена са којима Немања склапа савез уз помоћ кога осваја Ниш и даље узнемирава Византију.

Године 1187. Сарацени су преотели Јерусалим од крсташа, што је било звоно за трећи крсташки рат. На челу нове крсташке војске се нашао најмоћнији владар западне Европе тог периода, Фридрих I Барбароса. Византинци су се Барбаросе изузетно прибојавали, јер су пре тога ратовали са њим у јужној Италији. Имајући ово у виду Немања ступа у дипломатску акцију. На Божић 1188. у Нирнберг стижу Немањини посланици и том приликом предају писмо српског жупана, у коме он истиче како са великом радошћу ишчекује пролазак војске кроз Србију и како је вољан лично поздравити цара Светог Римског Царства. Крсташка војска је кренула 1189. уобичајеним путем низ Дунав из Регенсбурга. У Браничеву су крсташи ипак од Грка поздрављени, а затим су у Нишу дочекани од Немање и Страцимира са поклонима. Том приликом су Срби истакли да су од Византинаца освојили Ниш са околином до Сердике и да су вољни наставити освајања. За овај подухват Србија је била спремна да постане немачки вазал, а да српска војска помогне крсташима у борби са Грцима. Изгледа да је Барбароса ову понуду из почетка одбио, јер му није било у интересу да се задржава на путу за Свету Земљу.

Међутим, марширајући за Свету Земљу, крсташке снаге су наишле случајно на византијске које су се кретале против Срба и умало се не сукобише са истима. Иако су се грчки заповедници формално пријатељски дописивали са Фридрихом, њихови војници су стално узнемиравали крсташе, гађали их отровним стрелама и нападали са леђа или ноћу у њиховим таборима. Сердику су крсташи нашли празну, јер су Грци наредили евакуацију. А онда, када су крсташи сишли у пловдивску равницу долази до отворених борби, због сумње цара Исака да је Барбароса у договору са Немањом овоме обећао неке византијске области у замену за војну сарадњу.

Крсташи су освојили Адријанопољ (Једрене) на крају пловдивске равнице 1189. и спремали су се да нападну Цариград. Ступа се у преговоре са Бугарима и Србима. Немањини посланици су стигли у Адријанопољ где су се договорили о састанку Немање са изаслаником Барбаросе херцегом Бертхолдом, али иако је Бертхолд дошао потом на уговорено место Немању ту није затекао, јер је он био заузет новим освајањима, дакле очигледно је процењено да се мора брзо реаговати како би се искористио сукоб Грка и крсташа. Немања је тад освојио градове Перник, Велбужд, Скопље, Призрен, затим област Полог (Тетовски крај). Срећа се окренула када је Исак склопио мир са Барбаросом 1190. у Адријанопољу.

Иако су поражени од Бугара, Византинци се устремише на Србе и туку их у бици на Морави. Никита Акоминат говори о овој византијској победи у једној од својих беседа о цару Исаку. Немања је после пораза побегао у “пустињу над пустињама“, односно у Србију, која је постала “пребивалиште једино за ветрове“. Али чињенице не говоре баш тако. Рашки Срби су задржали највећи део својих територија пре него што су почела најновија Немањина освајања са не малим додатком Зете и дукљанског приморја и градовима Скадром, Баром и Котором. Византинци теже да остану у добрим односима са Србима што доказује женидба Немањиног сина Стефана са царевом синовицом Јевдокијом. Ускоро је Исак ослепљен, а на престо је дошао таст Немањиног сина Алексије III чиме је Стефан примио титулу севастократора – другу по реду у византијској хијерархији одмах иза царске. Сређене прилике су дозволиле Немањи да се 1196. на земаљском сабору повуче са престола у корист средњег сина Стефана. Старијем сину Вукану је већ раније био дао титулу “вељи кнез“ и три неповезане области: Дукљу, Топлицу и Хвосно (Метохију). Али је он стално носио и дукљанску краљевску титулу, вероватно стекавши право на њу женидбом са неком кнегињом из домаће владалачке лозе.

За области и крајеве који су припојени Србији, тј. Дукљу, Немања ни на једном месту није рекао да су они освојени, него враћени. Он је у повељама све те земље називао “враћеном дедовином“. После већ поменуте битке на Морави, Византија је Србији потврдила право на територију и политичку самосталност, а међународно признање Србија стиче папском круном 1217.

Српски велики жупан није владао централистички као византисјки цар. Он је власт по традицији делио са својом браћом, а потом и синовима. Мирослав је био у Хуму (њему на смену долази принц од Оногошта или Никшића – Растко), Страцимир око Чачка, а син Вукан у Дукљи.

Државна управа је била скромна, али ефикасна. Најзначајнији носиоци тог апарата су били казнаци и тепчије. Казнац је био шеф државних финансија, а тепчија шеф приватних жупанових поседа. Њих двоје су израз централизма, а нижи жупани по унутрашњности земље децентрализације коју је дакле оличавала родовска аристократија, али је ова ипак од Немањиног времена све више слабила.

У хијерархији војних старешина највише место су заузимале војводе, али се број људи којима су они командовали поуздано није могао утврдити. Нижи војни заповедници су били десетници, педесетници, сатници и тисућници. Подела војске је била дакле по декадном принципу – десетник командује десеторицом војника и тако даље…

Занимљиво је да су војни заповедници узимали учешће и у цивилним пословима. Тако је немањин сатник Јура заступао њега у Котору, а сатник из Имотског Војислав Радошевић хумског жупана Радослава (унука Немањиног брата Мирослава). Војну обавезу су имали војници и више племство – велможе и бољари. И обавезу да се о свом трошку опреме за рат. Војна обавеза је била ограничена на известан рок. Зависно становништво које је било везано за земљу је било углавном ослобођено од војске.

У зависно становништво – себре су спадали земљорадници, сточари – Власи, занатлије, робови. Према Закону светог Симеона и светога Саве, који се односи на обавезе на манастирским поседима Студенице и Милешеве, земљорадници су сврстани у неколико категорија зависно од права и обавеза. Најбројнији су били земљорадници меропси. То су били у ствари сељаци везани за земљу слично римским колонима. Сокалници су били занатлије, а отроци робови. Они нису ишли у војску (сем неких Влаха), али је на све њих падао главни терет градозиданија (подизања и оправке градова) и градобљуданија (чувања градова и утврђења од разбојника). Они су морали давати и одређену количину житарица великом жупану. Ова дажбина се називала соће. Она је касније могла бити дата и у виду новчане ренте у износу од једног перпера. Када би владар са пратњом пролазио кроз жупу локално живље је било дужно да преда храну за њих и њихове коње – оброк и позоб, као и да носи њихов терет – дажбина понос. Српски жупан је убирао и приходе од царина, посебно на со. Њему је припадала једна десетина увезене соли, а приближно толико и од вредности све друге робе која се продавала по трговима. Први уговор којим је утврђен положај дубровачких трговаца у Србији закључио је Немања 1186., у своје име и у име своје браће. Један примерак тог уговора, састављеног на латинском, потписали су ћирилицом и Немања и Мирослав.

Поред поменутих манастира које је подигао Немања, први Немањић је подигао још и манастир Светог Николе на Ибру, цркву Свете Богородице на реци Бистрици притоци Лима, женски Богородичин манастир у Расу. Обновио је манастир Светог Пантелејмона у Нишу и Светих Арханђела у Скопљу. Слао је богате дарове јерусалимској патријаршији, цркви Св. Димитрија у Солуну, папској цркви Св. Петра у Риму, Св. Николе у Барију… Све задужбине су добијале и значајне поседе – властелинства кроз хрисовуље и повеље.

Немања се одлучно разрачунао са богумилима – јеретицима чије је учење држало да је свака материјална ствар од сатане направљена, а духовна од Бога и који су чекали новог месију да их избави у рај. Јерес је узела маха, јер је и један део властеле примила ово учење. Немања је стога сазвао сабор не којем је богумилство осуђено, а његовим присталицама објављен рат. Део јеретика је убијен, део преобраћен и кажњен законом, а део протеран у Босну (њихове потомци су касније примили ислам у време Турака). Њихове књиге су спаљене.

Немања се замонашио у Студеници као Симеон, али је брзо прихватио позив сина Растка, тада већ монаха Саве да дође на Св. Гору како би радили на подизању српског манастира. Пронашли су напуштен манастир Хиландар, обновили га и подигли цркву посвећену Богородици. Манастирску аутономију и поседе је потврдио и византијски цар. Највећи део манастирског властелинства се налазио око Призрена. Немања је убрзо умро, а када је његове мошти пренео Свети Сава у Србију како би измирио своју браћу Вукана и Стефана појавило се из његовог нераспаднутог тела свето миро или миришљаво уље чиме је Свети Симеон постао Мироточиви.

Стефан Немања је тако и телесно, а ево и све до дана данашњег са својим духовним тековинама и државном разборитошћу упркос зубу времена, остао узидан у српску колективну свест и као градитељ и као измиритељ народа српског. Али, не само њега и не само православних Срба. Његов покровитељски дар према римокатолицима у приморју није дозволио да се и за часак поремете односи са иноверцима. То уосталом показује и његов ктиторски однос према римокатоличким црквама такође. Сем ове духовне равнотеже, Немања је итекако добро показиво осећај за државну равнотежу и односе моћи и никад није дозволио да се Србија толико пренапрегне да би дошла у опасност да нестане, а управо својим осећајем за меру је успео да је спаси у неколико наврата, иако је због европских бура била онако мала стешњена и на ивици провалије. Зато што је знао да клања јачему. Али, за разлику од данашње нестручне и дезоријентисане политичке елите – само онда када за тим постоји потреба и неки виши државни циљ.

 

2129 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас