Припадао је оној генерацији прегалаца у Србији, која није стављала мач у корице све дотле док није срушила турску и аустријску царевину, ослободила сву подјармљену браћу и у оквиру заједничке југословенске државе, која је никла на развалинама тих царевина, укључила све српске земље. Дугу и бриљантну војничку каријеру започео је давне 1874. године, када је, уместо поповске мантије (што је, изгледа, у детињству веома желео) обукао униформу питомца Артиљеријске официрске школе (Војне академије), јер је схватио да време није било за молитве.

Мада је српска народна војска у то време била наоружана пушкама, чији су фишеци пре пуњења морали да се гризу зубима, први парадни маршеви те војске изазвали су тако снажно слбодарско надахнуће српске варошке интелигенције, као да је, с појавом тих рудиментарних облика војне организације, ускрсла ратна моћ некадашње српске царевине. То надахнуће је, нема сумње, захватало и Степу Степановића, који ће постати један од организатора и најславнијих војсковођа обновљене српске војске.

Војвода Степа Степановић је рођен 12. марта 1856. у Кумодражу код Београда. Основну школу завршио је у родном селу, а пет разреда гимназије у Београду. Када је требало д упише шести разред, конкурисао је за питомца Артиљеријске школе и био примљен без пријемног испита. Међутим, по завршетку друге школске године, Степановићва XИ класа је прекинула школовање; када је почео српско-турски рат, питомци ове класе добили су чин наредника и распоређени на дужност ордонанс-официра у ратним командама и штабовима. Стицајем тих околности XИ класа завршила је школовање тек 1880. године. Од укупно 3 питомца који су завршили школу, Степа Степановић је био четрнаести у рангу.

У српско-турским ратовима 1876 – 1878. године, био је ордонанс-официр у штабу Шумадијског корпуса, затим командант Обилазног одреда у нападу на Нишор (код Пирота), командант корпуса побочнице на маршу од Пирота до Ниша, командант предњег одреда Ветерничке колоне и пољаначких устаника у борбама за ослобођење Врања. За личну храброст и мешност у командовању одликован је сребрном и златном медаљом за храброст, Таковским крстом В степена са мачевима и Орденом св. Станислава ИИИ степена са мачевима и пантљиком. Од свих одликовања које је добио у својој војичној каријери, највише је волео ово последње, јер га је добио за личну храброст; први је ускочио у турски шанац на Нишору.

Успеси које је српска народна војска постигла у другом српско-турском рату 1877/8, убрзо су засенчени поразом на Сливници 1885, који је умањио војнички и политички углед Србије у свету и компромитовао њену народну војску. У том неуспешном рату, Степановић је најпре командовао четом (у борбама код Врапче), а затим 2. батаљоном 12. шумадијског пука (у бици на Сливници). Колико је Степановић био огорчен на владу и Врховну команду због пораза на Сливници, види се из његовог дневника, у коме је 6. децембра 1885. забележио: „Комедија се наставља; са чиме је мисле играти – ја не знам! Људи немају муниције… пушке неисправне и неочишћене. Нико није хтео да се побрине за утврђивање положаја, чак су и мост оставили непорушен. Дивизијар ономад прошао овуда, а ништа озбиљно није наредио. Бог милостиви нека нас узме у заштиту“.

По завршетку српско-бугарског рата Степановић је марљиво радио на стручном усавршавању – спремао је приправничке испите за генералштабну струку. Крајем 1886. успешно је положио испит за чин капетана ИИкласе и тиме извршио прву приправничку обавезу. Када је 1889. положио и други део испита, унапређен је у чин генералштабног капетана И класе, преведен у генералштабну струку и постављен за начелника штаба Дринске дивизијске области.

Превођење у генералштабну струку омогућило му је брзо напредовање у служби: био је командант батаљона, пука, бригаде, дивизије и армије, помоћник начелника штаба Активне војске, начелник Општег одељења Министарства војног, а у два маха и министар војске (1908. и 1911 – 1912). На тим мирнодопским дужностима Степановић је стако репутацију до крајности педантног, неумитно строгог, али човекољубивог старешине. Управо та „претерана строгост“ учинила је Степановића најомиљенијим српским командантом не само у војсци него и у народу. јер, како с разлогом итиче Арчибалд Рајс, „природно је да човек који тако високо схвата свој војнички позив буде врло строг у питањима војне дисциплине, која је темељ сваке добре војске“. По Рајсу, восока патриотска свест учинила је Степановића строгим старешином.

У Првом балканском рату 1912 – 1913. године, Степановић је командовао српском Другом армијом, која је – дејствујући на правцу Ћустендил – Дупница, угрозила десни бок турске Вардарске армије, а потом – да се послужимо његовим речима – „отпочела да плете венац своје славе у који је уплела прво цвеће својих успеха: Царев врх, Криву паланку, Кратово, Страцин и Црни врх, ту капију Овчег поља и Македоније“. Обухватни маневар Степановићеве армије умногоме је допринео да се одступање турске Вардарске армије, после Кумановске битке, претвори у панично бекство. Вишемесечно војевање Степановићеве армије под Једреном и заузимање тог утврђеног упоришта, у коме је заробљено 14 генерала, 2.000 официра и 60.000 турских војника, представља посебну страницу у историји Друге армије и њеног команданта Степе Степановића.

Бранећи крајње пожртвовано нишавску зону са пиротским утврђеним логором у Другом балканском рату, Друга армија је дала крупан допринос победи српског оружја, а њен командант је још тада заслужио назив „несаломљиви Степановић“, који ће му доцније дати аустроугарски и немачки команданти. У жестоким сударима на Тумби и Таламбасу, код Калне и Јаловика, Степановићеве трупе су успешно зауставиле напад бугарске Треће и делове Прве армије према Пироту и Нишу и тиме створиле време и простор главним српским снагама у Македонији да потуку бугарску Четврту армију и реше одлучујућу (Брегалничку) битку Другог балканског рата у корист српске војске. У најтежим тренуцима овога рата, када су Бугари покушали да обухватним нападима преко Св. Николе и Дашчаног кладенца ухвате у кешта главнину српске Друге армије, и када је командант деснокрилног пука ове армије затражио одобрење да се пувуче са свог главног положаја на Тумби, Степановић му је категорично одговирио: „Тумба може да падне тек када цео пут буде сатрвен. Ви сте имали довољно времена да положај солидно припремите за одбрану. Сада уложите сву снагу да га одржиште, па макар изгинула цела команда. Мислите на то да и ви имате снаге, а не само непријатељ. „Када су сутрадан (7. јула) вишеструко надмоћније бугарске снаге напале Тумбу, дочекане су ураганском ватром српских трећепозиваца и натеране у панично бекство; на падинама Тумбе оставиле су преко 600 лешева.

Најславније странице биографије војводе Степе Степановића везане су за Први светски рат. Будући да се у тренутку када је Аустро-Угарска објавила Србији рат војвода Путник налазио на лечењу у Глајхенбергу, мобилизацијом и концентрацијом српске војске руководио је Степановић, који је предузео све што је било у његовој моћи да се те сложене радње што успешније изврше. Захваљујући томе и прецизно разрађеним плановима, стотине хиљада људи је кренуло ођедном на северну границу, глатко и без застоја. После повратка војводе Путника у земљу, Степановић је поново преузео дужност команданта Друге армије. У међувремену су трупе Друге армије концентрисане на простору Аранђеловац – Лазаревац, да би могла дејствовати у бок непријатељских снага које наступају великоморавским или, пак јадарским правцем.

Чим се уверио да главне Поћорекове снаге наступају долином јадра ка Ваљеву, војвода Путник је одлучио (ноћу 14/15. августа) да непријатељу наметне битку класичног маневарског типа, у којој се тактичко дејство у бок његових снага у долини Јадра комбинује са стратегијским маневрима по унутрашњим правцима између две противничке армије, чија су унутрашња крила била раздвојена простором од свега 25 километара. Главна улога у реализацији те историјске одлуке намењена је Степановићевој армији, која је добила задатак да изврши марш-маневар преко Коцељева и Текериша и енергично нападне леви бок Поћорекових снага које наступају долином јадра, обезбеђујући се у исто време од напада непријатељевих снага из рејона Шапца. Чим  је примио то наређење, Степановић је упутио Коњичку дивизију у Мачву, а Шумадијску дивизију према Шапцу, док је од Комбиноване и Моравске дивизије И позива образовао царску ударну групу за извођење наређеног марш-маневра.

Комбинована дивизија је од Великог бошњака скренула под правим углом на запад и упутила се развођем Саве и Тамнаве ка Текеришу; у исто време, Моравска дивизија И позива упутила се долином Тамнаве према Текеришу. Уочивши да масив планине Цера може имати одлучујући значај у предстојећој бици, Степановић је наредио Комбинованој дивизији да са челним пуком што пре овлада Косаниним градом (највећи врх на гребену Цера). Овај потез је имао пресудан утицај на ток и коначан исход Церске битке. Јер, да су поменуе дивизије наставиле покрет према наређењу Врховне команде, сутрадан би биле изложене бочним нападом аустроугарског 8. корпуса и доведене у незавидан положај.

У духу поменутог наређења, Комбинована дивизија упутила је 2. прекоборјни пук, са једном батеријом, преко Парлога и Велике Лисине ка Трајану (крајњи источни вис на Церу). Пошто су у исто време из супротног правца, наступала три пука 21. дивизије 8. корпуса, изненада је дошло до страховитог ноћног судара, којим се заменула Церска битка. Под кишом од олова у борбу су увођени батаљон за батаљоном, пук за пуком (са српске стране 1, 2. и 6. прекобројни пук, а са противничке 6, 8. и 28. пук 21 дивизије). Степановићеве трупе су се боље снашле на испресецаном планинском земљишту, у тамној ноћи. Предвођене својим неустрашивим официрима, неуморно су нападале непријатеља с фронта, с бокова и с леђа, све док га нису натерале у панично бекство према Дрини. У том крвавом боју, којим је Церска битка потенцијално добијена, само Комбинована дивизија изгубила је 45 официра и 2.720 подофицира и војника, али је непријатељева 21. дивизија тако стрвена да је „извесно време била изрубљена као борбена јединица“.

Сутрадан, 16. августа, Друга армија је зауставила напад 9. дивизије 8. корпуса, а потом предузела енергично наступање гребеном Цера и Иверка, сломила жилав отпор снага 8. и 13. корпуса, чији су остаци 19. августа побегли преко Дрине у Босну. Тиме је Церска битка победоносно завршена, без обзира на то што су се делови Друге аустроугарске армије задржали у рејону Шапца до 24. августа. непријатељ је претрпео тешке губитке (600 официра и 23.000 подофицира и војника избачених из строја) и погнуте главе побегао преко Дрине и Саве. „Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, а крвљу његовом заливена су сва она места, која је својом поганом ногом оскрнавио“ – каже се о томе у Степановићевој наредби трупама Друге армије. Била је то прва савезничка победа над Централним силама, за коју је Степа Степаовић добио војводски чин.

У бици на Дрини степановићева армија је одиграла изузетно значајну улогу. Осујетила је покушај аустроугарске Пете армије да 8. септембра форсира Дрину и нанела јој тешке губитке (4.400 људи избачених из строја). У насавку битке одбила је више узастопних напада противничких снага чак и оне које су ћесареви генерали оценили као „достојне дивљења“, приковала за обале Дрине и Саве аустроугарску Пету армију и Комбиновани корпус и месецима трошила и исцрпљивала њихову офанзивну моћ. Осврћући се на пожртвовану одбрану Мачве, берлински „Фосише цајтунг“ истиче: „Тако рећи корак по корак морале су наше трупе да освајају, са променљивом срећом у борби, мачвански простор, оји је био претворен у праву тврђаву“.

Налазећи се на цетралном делу колубарско-сувоборске линије, Степановићава армија је, у великој Колубарској бици, најпре зауставила офанзиву Пете армије на десној обали Колубаре, а потом послужила као стожер маневарских подухвата војводе Путника, који су довели до најсјајније српске победе у Првом светском рату. Наиме, стабилно стање на фронту Друге армије омогућило је војводи Путнику да најкритичнијим тренуцима битке са тог фронта извуче најпре тимочку, затим и Моравску дивизију И позива и упути их у помоћ Одбрани Београда на осмај и Варовницу; тако је успешно одговорено на напад Комбинованог корпуса на најосетљивији део српског операцијског фронта. У завршној фази битке, Друга армија је под борбом променила правац напада, пробила фронт Поћорекове Пете армије на Парцанском вису и компромитовала њене раљске положаје. гонећи растројене трупе те армије, у садејству са Одбраном Београда и Трећем армијом, Степановиће дивизије су скршиле последњи непријатељев отпор на линији Екмеклук – Торлак – Дедиње – Баново брдо и протерали га преко Саве и Дунава у Срем и Банат, наневши му при том катастрофалне губитке; према званичним аустроугарсим подацима, од 216.000 људи, колико је Пета армија имала 28. новембра, остало је 13. децембра 1914. свега 40.000 људи способни за борбу, што значи да је за 15 дана изгубила 176.000 људи.

За време тројне инвазије Централних сила на Србију 1915. године, Друга армија је, у садејству са Тимочком војском, успела да, упорном одбраном на узастопним положајима, успори наступање бугарске Прве армије кроз нишавску зону и на тај начин омогући главним снагама српске војске, оје су браниле северни фронт, да се благовремено извуку испод концентричног удара удружених немачких, аустроугарских и бугарских трупа и осујете три Макензенова покушаја да их окружи и принуди на капитулацију. Тако је, управо у тренутку када је изгледало да ће се – због дубоког продора бугарских снага преко Бојника и Лебана ка Куршумлији – у долини Топлице одиграти реприза „Седана“, противударом Моравске дивизије ИИ позива (из Степановићеве армије), бугарска 3 . бригада сјурена у Пусту реку и одбачена на исток око 25 километара. После тога, Степановић је, под изузетно тешким околностима, повукао своју армију на леву обалу реке Ситнице; председавао је историјским седницама команданта српских армија у Пећи, залажући се енергично да се спроведе у живот директива војводе Путника о повлачењу српске војске на Албанско приморје; и најзад, под веома тешким условима (оскудице у храни, одећи, обући и муницији, лоше временске прилике, врлетан и снегом покривен терен), повукао своју армију преко Пећи, Руговске клисуре, Андријевице и Подгорице за Скадар.

Мада је војвода Степа Степановић идиграо значајну улогу у реорганизацији српске војске на Крфу и њеним првим успесима на Солунском фронту, његов највећи успех везан је за пробој тога фронта и избацивање Бугарске из рата. Ову тешку и врло сложену операцију, Степановићева армија је бриљантно извршила. Њене трупе су, у садејству са 1. армијом и савезничким снагама, пробиле (15. до 17. септембра 1918) непријатељев фронт на Добром пољу и Козјаку, а затим сломиле очајнички отпор његових снага на више узастопних линија и као лавина се обрушиле у долину Вардара. Настављајући гоњење растројеног непријатеља, Степине дивизије су заузеле Штип, Кочане и Царево Село, избиле 29. септембра на бугарску границу и, уз помоћ Прве армије и савезничких снага, присилиле Бугарску на капитулацију. Тиме је пут за коначно ослобођење Србије био отворен. После тога, српска Прва армија упућена је долином Јужне Мораве ка Нишу и даље према Београду, дко је Друга враћена на Косово, одакле је један њен део (Јадранске трупе) упућен преко Албаније и Црне Горе ка Котору, а други долином Ибра и Западне Мораве према Босни. Управо онога дана (1. новембра) када је Прва армија ослободила Београд, Друга је избила на Дрину, чиме је цела Србија била коначно ослобођена.

Војвода Степа Степановић се вратио у отаџбину са ореолом једног од најславнијих војсковођа Првог светског рата. Упркос томе, он је и даље остао миран и скроман човек, који се није отимао о титуле, положаје и одликовања. За њега је осећање да је корисно послужио своме народу у његовој мукотрпној борби за слободу било највеће признање за све што је учинио у току своје дуге и успешне војничке каријере. Руковођен тим узвишеним осећањем, легендарни војвода се, годину дана после завршетка рата, повукао из активне службе, да би остатак живота провео у кругу породице у Чачку, као обичан пензионер.

Иза увек озбиљног, па и натмуреног лица најомиљенијег српског војводе крило се широко људско срце, а иза претеране строгости, која је понекад личила на дрил, очинска брига за своје војнике, полуписмене српске сељаке; штедећи њихову крв, неретко се замерао својим претпостављеним старешинама и суседима. Савременици истичу да су његова висока интелигенција, оштроумље и брзина са којом је доносио судбоносне одлуке и диктирао борбене заповести изазивали дивљење код његових непосредних сарадника; да парадни дочеци и испраћаји са музиком и банкетима за њега нису постојали ни онда када је био на врхунцу славе. То најбоље потврђују Степаовићеве речи упућене дописнику Пресбироа Врховне команде, који је поводом Церске битке хтео да напише његову биографију за савезничку штампу: „Немате шта да пишете. Све што се урадило – урадили су официри и војници моје армије. Они су највише допринели да непријатељ буде побеђен и да се земља ослободи. Када баш хоћете нешто да пишете за француске и енглеске новине, ето то напишите.“

Сто најзнаменитијих Срба, Принцип, Београд

2231 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас