Стеван Христић (Београд, 19. јун 1885 — Београд, 21. август 1958) је био српски композитор, диригент, педагог и музички писац. Истакнути је представник позноромантичарске стилске оријентације у српској музици прве половине 20. века.
Рођен је у Београду као старији син министра и дипломате Косте Христића (1852-1927) и Лепосаве рођене Живадиновић. Био је унук председника Владе Николе Христића (1818-1911).

Својом свеукупном делатношћу је био најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века. Прва музичка знања је стекао у Мокрањчевој школи, да би потом студије наставио у Лајпцигу (1904–1908), и то композицију код Ш. Крела (Krehl) и Р. Хофмана (Hofmann), а диригентски курс код А. Никиша (Nikisch). После краћег рада у Српској музичкој школи боравио је у Риму, Москви и Паризу (1910–1912).

Пред Први светски рат вратио се у Београд и започео диригентску активност у Народном позоришту и педагошку делатност у Српској музичкој школи и богословији. Између два светска рата дао је допринос развоју музичког живота Београда као један од оснивача и први шеф и диригент Београдске филхармоније (1923–1934), диригент Београдске опере (1925–1935, њен директор), један од оснивача и првих наставника Музичке академије у Београду (предавао је композицију 1937–1950, вршио дужност ректора 1943–1944). Изабран је 1948. за дописног и 1950. за редовног члана Српске академије наука и руководио радом Музиколошког института. Након Другог светског рата, 1945. учествовао је у оснивању Удружења композитора Србије, чији је био дугогодишњи председник, такође је био и први председник Савеза композитора Југославије основаног 1950. године.

Христићев опус није великог обима, али укључује опсежна дела: оперу Сутон (1925), балет Охридска легенда (1947), ораторијум Васкрсење (1912), више оркестарских композиција (сценске музике за позоришне комаде), дела из области духовне музике (Литургија, Опело), концертантне (Симфонијска фантазија за виолину и оркестар, Рапсодија за клавир и оркестар), као и хорске композиције (Јесен, Дубровачки реквијем) и камерну вокалну лирику (мањи број дела: Била једном ружа једна, Ластавица, Елегија, Вече на шкољу, Бехар). Христићев музички језик одликују мелодијска инвенција, колоритна оркестрација, позноромантичарска и делимично импресионистичка хармонија, јасноћа и прегледност формалне структуре. По својој примарно романтичарској оријентацији он се донекле разликује од друге двојице својих савременика Коњовића и Милојевића, у чијим делима има више радикалних захвата у савремени стилски израз. Христић је ближи мокрањчевским коренима те његов опус представља мост од романтичарских основа ка модерним струјањима.

Христићево најзначајније дело је први целовечерњи српски балет Охридска легенда. Мада је композитор започео рад на балету још крајем двадесетих година и први чин балета извео у време прославе поводом 25 година свог рада (1933), завршио га је тек после Другог светског рата. Премијера је била у Народном позоришту 29. 11. 1947. у поставци Маргарите Фроман, са сценографијом Владимира Жедринског и костимима Милице Бабић. Балет је успех доживео и на бројним гостовањима у Единбургу 1951, Атини 1952, Висбадену и Салцбургу 1953, Женеви и Цириху 1953, Фиренци и Бечу 1955, Каиру 1961, Барселони 1965. Оригиналне поставке је имао је на скопској, загребачкој и љубљанској сцени, у Новом Саду, Сарајеву, Ријеци, Марибору, а 1958. изводен је и у московском Позоришту Станиславског и Немирович-Данченка. За московску премијеру Христић је додао још неке нумере, сачинивши тако коначну верзију дела. Охридска легенда је сценски извођена више од 1300 пута, имала је 24 поставке (премијере и обнове), на којима су ангажована четири инострана и десет југословенских кореографа (неки су се више пута обраћали овом делу), а од тога је шест премијера реализовано у Београду. Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета (редитељ Дејан Деспић, 1985) направљени су 2008. године (диригент Бојан Суђић, Хор и Оркестар Радио телевизије Србије), поводом обележавања педесете годишњице од смрти аутора.
Међу најзначајније прилоге развоју српске духовне музике убрајају се Христићева Литургија и, нарочито, Опело у бе-молу, у којима се он слободно служи позноромантичарском хармонијом и гради густу, местимично полифоно третирану фактуру хорског става.

Дела:

Чучук Стана, музика за комад с певањем, 1907.
Симфонијска фантазија за виолину и оркестар, 1908.
Јесен, за мешовити хор, 1910.
Васкрсење, ораторијум, 1912.
Опело у бе-молу, за мешовити хор, 1915.
Сутон, опера, 1925. (прерада 1954)
Дубровачки реквијем, за сопран и мешовити хор, 1930.
На селу, симфонијска поема, 1935.
Рапсодија за клавир и оркестар, 1942.
Охридска легенда, балет, 1947. (први чин 1933, допуна 1958)
Врањанска свита, за мали оркестар, 1948.
Музика за позоришне комаде (Краљ Лир, Бура, Хамлет, Уображени болесник, Круг кредом, Лазарево васкрсење, Вечити младожења и др.)

 

1634 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас